Od revolucije narod nema vajde

Kokan Mladenović je reditelj koji postavlja provokativne predstave u celom regionu, ali ne i u Beogradu. Spada u retke umetnike čiji svaki javni nastup izazove burne reakcije. Kao umetnik ogorčen je stanjem u kulturi i pozorištu u Srbiji i, kako kaže, za njega tu nema mesta. Često je zbog toga što nema dlake na jeziku plaćao ceh u karijeri.

V. Sekulić

Kokan Mladenović

- Moja karijera je proteklih sezona uglavnom vezana za Mađarsku, Hrvatsku, Rumuniju, Sloveniju, Crnu Goru. Radio sam Šekspirovog "Julija Cezara", čija je premijera bila na Budvanskom festivalu 13. jula, a krajem oktobra će biti u Beogradu. "Julije Cezar" je komad koji je više nego aktuelan i danas. Tekst je napisan pre 400 godina, a govori o ubistvu Julija Cezara i prevratu 44. godine pre nove ere. Želeći da sačuvaju republiku i demokratiju, Brut i zaverenici ubijaju Cezara, a na kraju se na vlast vraća još strašniji režim i počinje diktatura. Šekspir je napravio master komad svih propalih revolucija. Tako je propala francuska, a i naša revolucija 2000. Neki ljudi su se okoristili, prosto su se zamenile društvene elite. Od revolucije narod nema vajde - priča za "Vesti" Kokan Mladenović.

Da li ste proterani iz Beograda ili ste sami otišli?

- Ne mislim da je to svojevoljan odlazak. Paradoks je da je to meni omogućilo kvalitetniji rad. Ne mogu da pristanem na nemoral naše vlasti. Mislim da ljudi, koji su radili monstruozne stvari 90-ih godina, nemaju nikakvo moralno pravo da sa par novih odela i nekoliko proevropskih fraza odjednom budu proevropski lideri ove zemlje. To je jedna velika zabluda i dokaz šta se sve može kad ukinete moral kao kategoriju u jednoj državi. Pošto se naša pozorišta uglavnom priklanjaju vodećoj političkoj opciji, logično je da tu za mene posla nema. Pozorište treba da bude onaj kamenčić u cipeli koji mora da žulja društvo, čak i kad je ono idealno, a kamoli kad je puno izopačenja svake vrste.

Ima li spasa za našu kulturu?

- Nema. Naš pozorišni sistem je toliko uništen da ga se ne može popraviti. Jedini mogući način je da se sve to sruši i napravi ispočetka. To je kao da imate klinički mrtvog čoveka koga godinama držite na aparatima, ali vi iz sujete, emocija ili interesa odlučujete da ga držite na aparatima i dalje. Mora se naći hrabar čovek koji će doneti odluku da se isključe ti aparati.

Koliko su umetnici u stanju da se suprotstave lošoj vlasti?

- Umetnici su potkupljeni socijalnim mirom. Mi razgovaramo o fenomenu institucija kulture, a dešava se nešto mnogo gore, a to je nestanak potrebe za kulturom. Od 90-ih godina mi sistematski upropašćujemo ovaj narod, on se svodi na krdo, na stado, mi smo zaostaliji, neobrazovaniji nego pre 100 godina. Ovo više nije narod koji je davao Isidoru Sekulić, Crnjanskog, Andrića. Postali smo narod rijaliti programa.

Nedavno ste izjavili da naši političari uzimaju ideje iz istorijske seknd hend prodavnice?

- Kao da smo se snabdeli na nekom buvljaku istorije da ne bismo išli goli. Iskreno mislim da je Tomislav Nikolić verovatno najveća sramota ove zemlje na položaju na kojem se nalazi. Pre toga je postojao još jedan sramotan i zvao se Milan Milutinović, čovek koji je u Hagu dokazao da nije radio svoj posao, pa ja oslobođen krivice. Tomislav Nikolić je čovek koji je učestvovao u paravojnim formacijama u ratovima 90-ih godina. Na vrlo moralno diskutabilan način stekao je diplomu. Dospeo je na tu poziciju zbog prethodne vlasti, koje su kompromitovale pojam demokratije. I Aleksandar Vučić je do pre samo nekoliko godina bio sinonim za sve vulgarno u političkom dijalogu u Srbiji. Tablu Bulevar Zorana Đinđića prelepio je znakom Bulevar Ratka Mladića, kao srpskom heroju, a onda odlazi da se izvinjava u Srebrenici. A mi očigledno živimo u zemlji gde nema ni morala ni ideologije. Ima samo interesa.

Često ste plaćali cenu svoje istinoljubivosti i kritike društvenih anomalija.

- Mene u Beogradu nema. Ljudi su uplašeni, zato što u Srbiji nije pametno govoriti to što mislite, jer je napravljena jedna neverovatna umreženost između poslušnika i aktuelne vlasti, kapitala, interesa, estrade. Za mene je jedino strašnije od ove vlasti koju imamo naša opozicija. Ta opozicija je korumpirana svojevremeno sopstvenim boravkom na vlasti, bezidejna je i sa jedinom ambicijom da postane vlast.

Šta vas je najviše podstaklo da napravite predstavu "Dogvil" i čega je sve ona metafora?

- Dogvil je, živeći u izolaciji, izgradio svoja pravila i u njemu su se razvile neke posebne vrste ljudi. Dogvil ne prašta različitost i surovo će se osvetiti svakom ko pomisli da bilo šta promeni u toj palanačkoj idili. Mi živimo kao ljudi iz Dogvila. Nezadovoljstvo naroda raste, narod je gladan. Bojim se eksplozije socijalne bombe koju neće imati ko da kanališe i koja može da napravi mnogo nesreće i mnogo krvi, a da na kraju opet neko od ovog korpusa, ko nije dostojan da se bavi politikom, zasedne na vlast. Mislim da smo tempirana socijalna bomba.