"Pevao sam za kuću Mihajla Pupina"
Naselje Mala Amerika, tiha uličica Jovana Popovića i lepo uređena porodična kuća jednog od trenutno najpoznatijih svetskih baritona, Zrenjaninca Željka Lučića. Kad prođe sezona kada se ređaju probe, putovanja, uzastopni koncerti, intervjui sa novinarima, uspeva desetak dana da se skrasi u tišini porodične kuće i dvorišta gde ga čeka samo tišina. Domaćinski ležeran i opušten, dočekao je reportere "Vesti" u lepo uređenom dvorištu, u kojem preovladavaju sklad, mir i tišina...
Šta vas vuče u Zrenjanin?
- Kuća u kojoj sam se rodio i gde i danas žive moji roditelji, majka Milica i otac Radivoj, nalazi se preko puta u istoj ulici, a u ovoj kući živi moja porodica. Otac je često ovde, uvek nešto radi i sređuje, a presrećan je što smo svi sada na okupu. Pridružili su mi se sinovi, 22-godišnji Strahinja i tri godine mlađi Aleksandar, a supruga Gordana stiže za neki dan. Ona je defektolog i ima puno obaveza na poslu u Frankfurtu, ali takođe voli da bude ovde. Ovu staru kuću sam kupio i preuredio po sopstvenoj želji i sada uživam u njoj.
Sinovi su pošli očevim stopama, bave se muzikom?
- Ma ne. Dosta je jedan muzičar u porodici. Oni, doduše, obojica sviraju klavir, a i to je više onako za svoju dušu. Stariji Strahinja studira hemiju, a Aleksandar je nakon gimnazije upisao građevinu. Sa njim sam imao i jedan koncert, povodom 150-godišnjice njegove škole u Frankfurtu. Bilo je fantastično, pa možda koncert i ponovimo u Zrenjaninu, na primer kada budu Dani profesora Slobodana Bursaća.
Njegov sin Andrej dirigovao je zrenjaninskom filharmonijom, koja se ponovo okupila na vašem koncertu u Zrenjaninu?
- Zrenjaninska filharmonija se okupila posle 60 godina, profesor Andrej Bursać je maestralno dirigovao, a koncert je održan 18. jula u Kulturnom centru Zrenjanina. Bio je humanitarnog karaktera i sav prihod išao je za obnovu kuće Mihajla Pupina u Zrenjaninu, odnosno rekonstrukciju celog krova. Interesantno je da se Pupinova kuća nalazi samo nekoliko ulica dalje od moje, u istom naselju Mala Amerika, a biće pretvorena u Pupinov dom.
Bariton svetske slave
* Željko Lučić je rođen 1968. godine u Zrenjaninu. Kao tinejdžer pevao je u zrenjaninskom mešovitom horu "Josif Marinković" pod dirigentskom palicom Slobodana Bursaća, koji ga je ohrabrio da postane solista i započne studije pevanja kod Doroteje Spasić u Beogradu. Nakon nekoliko godina učenja, njegova profesorka ga je 1991. godine uputila kod čuvene Biserke Cvejić, a na Muzičkoj akademiji će studirati solo pevanje. Već 1993. godine Željku je ponuđen ugovor u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu.
* Lučić je svoj profesionalni operski debi imao u aprilu 1993, kao Silvio u Leonkavalovim "Pajacima" u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Godine 1995. i 1997. osvojio je prve nagrade na međunarodnom takmičenju u Bečeju i na "Francisko Vinas" internacionalnom takmičenju pevača u Barseloni.
* Lučić se 1998. pridružio spisku glavnih umetnika Frankfurtske opere, gde je ostao sve do 2008. godine. Tamo je pevao širok repertoar, ali je slavu stekao kao verdijanski bariton. Nastupao je i kao gost-umetnik u brojnim velikim operskim kućama. Debitovao je u Holandskoj operi 2002. godine u ulogama Monfora i Marčela. Debi u Metropoliten operi ostvario je 2006. godine kao Barnaba u Ponkijelijevoj "Đokondi", pod dirigentskom palicom Bertranda de Bilija. Nakon toga nastupao je u Metropolitenu i u ulozi
Žermona, grofa Lune, kao i u naslovnim ulogama u "Magbetu" i "Rigoletu"...
Kuda vas put vodi dalje?
- Već 16. avgusta koferi se prepakuju, sledi put u Njujork, Metropoliten, produkcija za "Otela", pa "Toska", pa "Rigoleto"... Kao slobodni umetnik imam ugovor do 19. decembra, pa mali odmor i povratak u Nemačku, a nakon toga ponovo u Ameriku gde me čeka jednoipomesečni angažman u Čikagu, pa odmah zatim slede Pariz, London, Milano...
Kada već spomenuste Rigoleta, prva asocijacija odnosi se upravo na Željka Lučića.
- To je tako, pa je tako. Na primer, samo tokom jedne godine sam 60 puta izašao na scenu i otpevao "Rigoleto". Što je mnogo, mnogo je. Naravno, ova uloga je kruna uspeha za svakog baritona, ali ne bih mogao da je izdvojim kao meni najdražu iz Verdijevog opusa. Rame uz rame sa njom stoje Simon Bokanegra i Magbet.
Profesor među studentima
- Koliko sam sentimentalno vezan za Vojvodinu, dovoljno govori i činjenica da sam prihvatio poziv da postanem profesor na Akademiji u Novom Sadu. Ja sam tu svojevremeno studirao u klasi profesorke Biserke Cvejić i naravno da nisam mogao da odbijem ljubazan poziv. Često sam odsutan, ali uvek će mi biti drago da se družim sa studentima, mladim ljudima, i možda nekom budućom velikom operskom zvezdom.
Imate li neki san koji nije dosanjan?
- Imam jedan koji vrlo često sanjam, a tiče se kompletnog Verdijevog opusa. Naime, od ukupno 26 njegovih opera, pevao sam 22 i imam želju da ih snimim sve i pokušam da nekako dosegnem i preostale četiri. Znam i sam da će se moj san teško ikada ostvariti pošto su četiri neotpevane opere neki Verdijevi rani radovi i da niko baš i nema interes da tako nešto postavlja na scenu, ali nikad se ne zna.
Koje zanimljive momente u karijeri biste izdvojili?
- Jednom sam pobrkao gde treba da idem i umesto levo otišao desno i time napravio karambol u kompletnom ansamblu, dešavalo mi se i da se blokiram i zaboravim tekst, ali sve se to samo od sebe nekako ispravi i stvari uvek dođu na svoje. Inače, razdvojenost od porodice mi smeta. Evo supruga će sada biti uz mene u Njujorku, a sinovi, nažalost, imaju svoje obaveze na fakultetu i biće u Frankfurtu.
Gde se najlepše osećate?
- Ja sam definitivno građanin sveta, obožavam scene i u Njujorku, ali i u Parizu, Milanu, Londonu, Beogradu, mom Zrenjaninu. Isto tako i ljude, gradove. Moja kuća je i Frankfurt, ali i ovde gde sam odrastao, gde su mi i dan-danas majka i otac. Ja skakućem, treperim, letim i pevam. Obožavam da pevam. Jednostavno, to je moj život, ja sam ga izabrao i zaista uživam punim plućima u njemu.
