"Ako imaš vezu, snimiš film"

Reprizno prikazivanje filmova iz ciklusa "Žikina dinastija" na nekim od TV kanala u državama bivše Jugoslavije podsetilo je stariju generaciju na Jelenu Žigon, 81-godišnju glumicu koja u tom filmskom serijalu igra Gidrinu priju. Mnogi su se setili nekada vrlo popularne glumice, danas skoro zaboravljene. Nedavno je gostovala u Minhenu sa kćerkom Ivanom, gde je prikazan deo muzičko-scenskog spektakla "Stojte, galije carske".

To što je zaboravljena na TV-u i filmu ne znači da ne radi: Jelena Žigon

 

Poslednji film "Kud plovi ovaj brod" snimili ste 2000. godine. Šta se od tada do danas dogodilo i kud plovi vaš brod?
- Reklo bi se po tome da nisam ništa radila. Ja ne priznajem penziju ni godine i od te 2000. godine radim i dalje, ali ako vas nema na filmu i televiziji onda se čini da ne radite. Ja vrlo često nastupam, radila sam dramatizaciju Desankine poezije koja je bila na TV, puno sam gostovala sa Ivanom, bili smo u Petrogradu sa Ivaninom predstavom, u Kruševcu, Kosovskoj Mitrovici i evo sada sam u Minhenu.

Od kada traje vaša zaokupljenost poezijom?
- Ljubav prema poeziji traje još od mog detinjstva, kada sam sa pet-šest godina nedeljno učila napamet po jednu pesmu Rakića, Dučića... Sada spremam antologiju o Simonidi, sabrala sam sve pesme o njoj i to treba da izađe za nekoliko meseci. Ta Rakićeva pesma mi je još iz detinjstva ostala kao neki dug koji sam želela da ostvarim. Tu su Rakić, Desanka, Milutin Bojić, ali i mladi, moderni pesnici.

U Nemačkoj i Minhenu ste ponovo posle dužeg vremena.
- U Minhenu sam posle oko 20 godina, a za taj grad vezana sam prijateljstvom. U Nemačkoj sam bila više puta, a šezdesetih godina prošlog veka radila sam u Potsdamu film u kome sam igrala glavnu ulogu, jednu Francuskinju, i to je bio moj prvi susret sa Nemačkom. Kasnije sam radila seriju "Vinetu", gde sam imala drugu žensku ulogu, a igrala sam sa Stjuartom Grendžerom, snimalo se u Berlinu i Makarskoj.

Dolazili ste u Minhen nekoliko puta i zbog sina Nikole.
- Moj sin Nikola je u Minhenu nekoliko puta izlagao svoje slike u jednoj divnoj galeriji Prom, čiji je vlasnik Stan Kunac. Njegove slike se nalaze i u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, gde danas živi i radi.

Imate li osećaj da ste pomalo zaboravljeni?
- Što se tiče posla, mene su već zaboravili, ali se na sreću repriziraju filmovi i serija "Žikina dinastija" ili "Lude godine", kako ih još zovu, tako da mlađe generacije znaju za mene. Iako i dalje radim i putujem, ako vas nema na televiziji, vi kao da ne postojite. Sve se drugo pozaboravljalo, ali sada se gleda "Žikina dinastija", gde igram Gidrinu priju i tako me prepoznaju.

Po čemu pamtite to vreme?
- Radeći na tim filmovima osećala sam kao da smo svi zajedno jedna velika porodica, jer smo tokom 10 godina snimali svake godine po jedan film. Nije to bilo naročito plaćano, a sada od tih ponavljanja na TV nemamo ništa, ali je tada bilo veliko drugarstvo i prijateljstvo sa Gidrom i Markom Todorovićem, kojih nema više među nama. Prvi filmovi su bile prave porodične komedije. Gidra je bio veseo na filmu, ali i u životu i uvek je bilo zabavno sa njim. Danas ovi koji daju reprize ne znaju ni da poređaju tih 10 filmova, jer menjala se moda, postajali smo stariji, a ovi TV urednici puštaju deveti, pa prvi, pa onda sedmi film.

Igrali ste i u kultnom filmu "Ljubav i moda".
- Film je bio romantičan i ja ga se sećam kao nečeg nestvarnog. Tada je prvi put prikazan Beograd sa Bebom Lončar u glavnoj ulozi. Prikazano je sve novo što je dolazilo u Beograd, od muzike do mode. Ja sam u tom filmu igrala manekenku i to je bila moja prva filmska uloga posle "Opštinskog deteta", koji sam snimila dok sam još bila na Akademiji. Završila sam školu u Parizu, gde sam bila maneken i za mene je to danas sve nostalgično, iako vidim da mnogi i danas rado žele da se prisete kakvo je to romantično vreme bilo. Mi smo prvu reviju visoke mode imali u Mažestiku, mislim 1963. godine. Na Sajmu sam bila manekenka, a iz publike je to gledao tada moj mali sin koji je rekao: "Moja mama šeta haljine!"

Kuda danas ide film u Srbiji?
- To je za mene velika zagonetka. Recimo, Ivana koja je zaista fotogenična, mnogo više od mene, nije snimila nijedan film. Danas su glavne prijateljske veze, uvek isti glumci snimaju, a Ivana koja je igrala u pozorištu brojne uloge i pokazala se kao glumica i pevačica, a sada i kao reditelj i kompletan umetnik, ne dobija priliku. Kao da se plaše takve lepote i nekog tako uspešnog, i to ne mogu da shvatim. Mi imamo divne glumce u pozorištu i na filmu, ali meni nedostaju istorijski filmovi, ali iskreni i pošteni, autentični, ne jednostrani. Pratim film, ali ne kao pre koju godinu, pogotovo dok sam bila predsednik žirija na festivalu u Nišu.

U spektaklu "Stojte, galije carske" igrate Milunku Savić u starosti.
- Milunka Savić je dokaz, nažalost, jedne naše osobine da zaboravljamo prave vrednosti i ličnosti, jer to je žena koja je za hrabrost dobila Karađorđevu zvezdu i koju je ceo svet slavio. Ja sam igrala staru Milunku Savić, koja je pod starost čistila stepenice. Isto tako su prošli naši solunci. Ja to ne vezujem za neku partiju, kraljevinu ili drugo uređenje, jer i u Kraljevini Jugoslaviji solunci su prosili, bila su određena mesta gde im je dozvoljeno da prose, znam da nisu imali penziju i tako su završili, a nije ih bilo mnogo.

Šta Beograd danas nudi u kulturi?
- Beograd je što se tiče kulture svetski grad, i bio je i ostao. Tu su svakodnevno brojni sadržaji: izložbe, promocije, muzički i književni događaji, pozorišne predstave. Čak i u vreme bombardovanja održavane su književne i poetske večeri. Beograd je svetski grad po kulturi.