Državne predstave za partijske aktiviste

Prve umetničke korake napravio je igrajući kurira Jovicu u filmu "Boško Buha". Dobitnik je Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za izuzetan doprinos razvoju kulture u Republici. Na susretima "Joakim Vujić", godišnjem festivalu najboljih predstava u Srbiji, prikazano je sedam njegovih predstava koje su osvojile 16 nagrada. Osnivač Jugoslovenskog pozorišnog festivala u Užicu koji je krajem prošle godine proslavio punoletstvo. Početkom ove godine Branko Popović je režijom predstave za decu "Snežana i sedam patuljaka" Ljubivoja Ršumovića u Narodnom pozorištu u Užicu obeležio 25 godina umetničkog rada.

Branko Popović, pozorišni reditelj

Vaša diplomska predstava "Komunistički raj" bila je prst u oko socijalizmu.
- Da. Predstava je bila velika provokacija. Radio sam je u Narodnom pozorištu u Užicu. Tada je veliki pozorišni pisac Aleksandar Popović, koji je bio stradalnik Golog otoka, stao u moju odbranu kada su me razni novinarski dušebrižnici napali na Susretima profesionalnih pozorišta "Joakim Vujić" u Zaječaru. graknuli su da je sramota da crveno Užice igra antikomunistički tekst. Predstava je, uprkos tome, dobila neke nagrade, ali ne i najvažnije, mada je bila najbolja na festivalu.

Zaposlili ste se u užičkom Narodnom pozorištu kao reditelj, a kasnije ste bili i direktor pozorišta.
- Kao stipendisti tadašnje opštine Užice bila mi je čast da radim u svom gradu. Vodio sam pozorište po odlasku u penziju dugogodišnjeg direktora pozorišta Aleksandra Milosavljevića. Bio je to najteži period, od 1993. do 1998. godine. Tada su uvedene sankcije našoj zemlji, a neverovatna inflacija nam je srozala platu na pet tadašnjih nemačkih maraka.
 

Kako ste se snalazili?
- Sećam se da sam za gostovanje novosadskog Srpskog narodnog pozorišta u Užicu morao da tražim sponzora za jedan kilogram kobasica i gajbu piva, jer je za nas to bilo izuzetno skupo. Kobasice i pivo za gostujuću predstavu "Kovači" morali smo mi da obezbedimo. Uprkos svemu, uspešno smo radili. U tom periodu gostovali smo u Kijevu, Užgorodu i Moskvi, dobijali nagrade. Tada smo sa umetnicima iz zemlje i sveta pisali pismo generalnom sekretaru UN Butrosu Galiju u kojem smo naveli da su sankcije u kulturi sramota jer su sistem za kažnjavanje jednog naroda u 20. veku. I od Butrosa Galija dobili smo odgovor u dosta pomirljivom tonu.

U to vreme je nastala i jedna od čuvenih predstava užičkog pozorišta "Rado ide Srbin u vojnike" po tekstu Bore Ćosića?
- U Kruševcu, na Susretima "Joakim Vujić" 1995. dobili smo desetak nagrada, pa i ja za najbolju režiju od žirija publike. Međutim, ne i za stručni žiri, kritika nas je napadala da je antisrpska, a ona je, u stvari, bila antiratna.

Danas radite kao profesor na Učiteljskom fakultetu u Užicu?
- Na Učiteljskom fakultetu radim već 14 godina. Pet godina sam predavao na Akademiji umetnosti Univerziteta u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici, na klasi za glumu. Bila je to jedna misija i avantura, jer sam na Kosovo i Metohiju odlazio i u vreme barikada.

Kako ste stizali u Kosovsku Mitrovicu ?
- U vreme barikada koje su Srbi postavljali na administrativnim prelazima jer nisu hteli da dozvole dolazak albanskih graničara dešavalo mi se i da nekoliko sati stojim u koloni automobila na Jarinju, čekajući da se negde volšebno otvori prelaz. Srbi bi prokopali put da bi zaobišli prelaz i tad je počinjala avantura. Vozio sam po šumskim vrletima, blatnjavim seoskim putevima, strmim i klizavim serpentinama, putem kojim jedva mogu da se kreću seoska kola sa zapregom. Dešavalo se da mi iznenada u susret krenu kola hitne pomoći pa moram da se vraćam nazad skoro kilometar, da ulazim u livade, pa sam nekoliko puta oštetio auto. A kad stignem, nema struje, jer su je Albanci isključili, pa smo nastavu držali pod svećama. Fakultet mi je obezbeđivao smeštaj u studentskom domu, a tamo redovno nije bilo vode pa su me čekale flaše bajate vode za umivanje. U sličnoj situaciji bili su i drugi profesori, ali za sve nas nastava je bila svetinja.
 

x Danas pozorišta teško žive?
- Pozorišta u Srbiji su siromasi sa plemenitim idejama, sa slabim predstavama i klanovskim vezama, često i partijski povezanim pojedincima koji jedni drugima daju poslove, režije, uloge i velike honorare. Tačno se zna kad neki reditelj dobije veliki novac da režira neki državni projekat, da je to dobio kao nagradu za partijski angažman. Kolege se podsmevaju po kuloarima ali nemaju smelosti da se obračunaju s njima, jer se plaše za svoje karijere. Neki reditelji idu iz iz loše predstave u još goru i dobijaju dobre honorare. Najstrašnije je kad se nađu neki beogradski poltroni da se dodvoravaju takozvanim umetnicima-politikantima iz bivših jugoslovenskih republika dajući im naše pare da nam se rugaju. Onda ih bezobrazno počnu hvaliti dok se ne otkrije da je "car go", malo se primire, pa opet počnu da rasipaju srpskim parama.

A kako se dele pozorišne nagrade?
- Udruženje dramskih umetnika takođe je velika tuga. Od toliko nagrada koje daje Udruženje za sve ove decenije postojanja nijedna nije otišla van Beograda. Pozorišta van Beograda im trebaju za priču, za broj, za politiku, za članarinu ali sve drugo mora biti iz Beograda. I onda se veliki broj nas povukao iz tog društva. Nedavno sam dobio cirkularno ali veoma ljubazno pismo od novog predsednika Udruženja dramskih umetnika, Voje Brajovića, u kome nas poziva da se vratimo u članstvo, pa neka i ovaj intervju bude umesto odgovora.

Koji su vam planovi u ovoj godini?
- Najznačajniji posao koji me čeka je rad na predstavi kojom će biti obeleženo 100 godina od Velikog rata. Planirano je da ova predstava bude zajednički projekat Narodnog pozorišta u Užicu i Pozorišta u Lazarevcu.