"Umni Srbi saterani u mišju rupu"

Prvak Narodnog pozorišta u Beogradu Ljubivoje Tadić baš na Sretenje, 15. februara, oživeo je na sceni nacionalnog teatra lik i delo velikog i odanog srpskog prijatelja, Švajcarca Arčibalda Rajsa. Poznati glumac je ne samo tumač glavne uloge, već potpisuje dramaturgiju i režiju priče o švajcarskom forenzičaru, publicisti, doktoru hemije i univerzitetskom profesoru koji je u Prvom svetskom ratu učestvovao sa srpskom vojskom i u Srbiji ostao do smrti da bi, kako je govorio, "bio od koristi narodu koji je toliko zavoleo". Tadić u intervjuu za "Vesti" kaže da je, kao i Rajs, duboko uveren da Srbiju i njen narod samo istina može da spase.

Ljubivoje Tadić, prvak Narodnog pozorišta u Beogradu

- Reč je o istini o posleratnom krahu koji je Srbija doživela u moralnom, duhovnom i svakom drugom smislu. Zato mi je drama o ovom velikanu najbliža od svega što sam napisao, kako u političkim stavovima i porukama, tako i ličnim i društvenim porazima - objašnjava glumac koji u ovoj godini obeležava i tri decenije na daskama nacionalnog teatra.

Kako ste i kada došli na ideju da napravite pozorišni komad o Rajsu?
- Bilo je to 1994, kada sam pročitao njegovo zaveštanje "Čujte Srbi" iz 1928, a kasnije sam naišao na drugo delo "Šta sam video i preživeo u velikim danima", jednu od najneobičnijih knjiga o Prvom svetskom ratu. Drugačija od istorijskih i spada među retka i najbolja štiva. Rajs je rat proveo idući sa srpskom vojskom kroz Albaniju, pa do Krfa i Soluna, kada je probila front i stigla za 45 dana do Beograda. Nije bio vojnik, ni literata, niti istoričar, ali je iskreno pristupio ovoj priči kao borbi srpskog naroda, a kasnije i Srbima. Brojnim člancima i na međunarodnim konferencijama svet je upoznao sa srpskim patnjama i nedaćama.

U pozorišnu predstavu utkali ste oba dela?
- Taj komad u mojoj adaptaciji i režiji prvo je dramsko delo o iskrenom srpskom prijatelju. Radnju sam smestio u 1928. godinu, u baštu Rajsove kuće "Dobro polje" na Topčideru. To je bilo njegovo poslednje leto jer je sledeće godine preminuo. Drama govori o njegovom viđenju Velikog rata koje se razlikuje od svih drugih na istu temu. Pisano je s mnogo emocija i ličnih razmišljanja i upravo to daje posebnu vrednost njegovom svedočanstvu.

U svojim zapisima Rajs ne krije da je njegovo ushićenje Srbijom prešlo u razočaranje.
- On se, pre svega, razočarao u političare i inteligenciju. Zapisao je: "Iz svega sam izašao bogatiji za jedan ceo narod, a to svakako nema cenu." Vrlo je retko da stranac ima takav odnos prema srpskom narodu, ali ta kritika srpske politike kod njega potiče prvenstveno iz ljubavi prema narodu. Smatrao je da ta vlast nije dostojna jednog tako velikog naroda.
 

O tome govori i njegova rečenica da su "zabušanti u skupštini, a neki bi da budu ministri da bi se obogatili". Kako ste doživeli ogroman aplauz publike u momentu kada ste je izgovorili?
- Kao aplauz prepoznavanja. To je tapšanje kad publika prepozna ono što se događa i danas i pokazuje da je predstava u kontaktu s vremenom. Ono što je mene određivalo u temama u kojima sam se bavio jeste upravo taj dosluh sa vremenom.

Rajs je se u srpsku političku elitu razočarao početkom prošlog stoleća. Šta vas razočarava danas?
- Njegova i moja razočaranja su slična, samo što je on više puta rekao da je policajac, a ja bih morao da kažem da sam glumac. Razočaran sam u mnogo toga što se događa u Srbiji, a u odnosu na onu nadu koju smo imali i očekivanja da će se nešto u zemlji promeniti. Očekivao sam to ne od promene vlasti 2000. već još od 1980. kada je Tito umro, a ja mislio da ćemo odmah doživeti promene. Tada nisam pratio politiku i nisam ni mogao da zamislim da će biti rata na prostoru bivše Jugoslavije.

- Nisam delio stavove sa komunistima, niti mislio kao oni, ali nam je stiglo nešto gore, krvave promene 90-ih, a onda su one 2000. godine značile jedno potonuće, naročito taj gubitak nade i perspektive, što je katastrofa za jedan narod. Otuda sam na gostovanjima u inostranstvu, od Beča do Kanade, viđao mnogo naših ljudi. Rekao bih najnoviju grupu iseljenika, koji su otišli pre decenije i nešto manje. Ovde nisu imali posao ili su imali, ali je bio slabo plaćen ili povremen. To su sve stručnjaci u svojim poslovima koji su otišli i za svega nekoliko godina tamo uspeli da se uklope, a da to nisu uspevali u rođenoj zemlji.

x Ima li simbolike u poruci "Čujte Srbi, čuvajte se sebe" koju izgovarate kao Rajs?
- To je zapravo i poslednja rečenica koju je Rajs napisao, a prva je koja je meni danas na pameti. Rajs je srpski mentalitet upoznao tokom rata u dobrom smislu, a u rđavom posle njega, naročito 10 godina kasnije. Neke rđave pojedinačne osobine postaju osobine čitavih zajednica, čak i naroda. Mislim na egoizam, pohlepu koje pominje, na nedostatak solidarnosti u društvu i na to što su se mnogi vredni i najumniji ljudi ove zemlje zapravo povukli iz javnosti.

Zašto se odlučili da predstavu završite scenom jakog pljuska?
- To je simbolika jednog nevremena koje traje i danas. Srbija i mi koji tu živimo nikako da dočekamo razvedravanje, nikako da dočekamo to sunčano vreme. Beograd je, a mislim da su takva i druga mesta u Srbiji, grad ljudi koji ćute i retko se smeju. Turisti vide na splavovima, koje prezirem i nikada tamo nisam bio, jednu sliku veštačkog smejanja i ponašanja onih kojima je, može biti, dobro. Ovakve podele na mali broj ljudi kojima je u Srbiji dobro i ogroman kojima nije dobro nije bilo ni u mnogo težim vremenima. Tvrdio sam početkom 2000. da ćemo doći do velike krize.

- Nisam sanjao da će biti na svetskom nivou, ekonomska, društvena, moralna... Obilazio sam mnoge gradove u Srbiji u kojima ništa ne radi. Tada su već bile privatizovane one ogromne fabrike i svuda je bilo mrtvilo. Bila je otvorena samo poneka trgovina, a radili su samo opština, škola, dom zdravlja... Posle su mi kolege rekle da sam im davno skrenuo pažnju da će naići sve gora vremena. Jesam, nažalost... Eto još nečeg zajedničkog sa Arčibaldom Rajsom.