Milan Stojkov: Otac me najviše kritikuje

Izložba slika Milana Stojkova, Slavni sinovi ravnice, u subotičkom Srpskom kulturnom centru, izazvala je veliko interesovanje ljubitelja slikarstva čuvene porodice Stojkov. Izložba Slavni sinovi ravnice, predstavlja slikarske portrete u kolažnom prikazu sa simbolima vezanih za život i rad svakog od njih. Reč je o 33 portreta znamenitih ljudi koji su u političkoj, kulturnoj, duhovnoj i naučnoj istoriji našeg naroda ostavili neizbrisiv trag.

Milan Stojkov, arhitekta i slikar

Od patrijarha Josifa Rajačića, mitropolita Stepana Stratimirovića, Ilariona Ruvarca, Dositeja Obradovića, Jovana Sterije Popovića, Branka Radičevića, Đure Daničića, Đure Jakšića, Mike Antića do Mihajla , Milutina Milankovića i Mileve Marić Ajnštajn...
 

Pre nešto više od godinu dana bili ste na salašu "Đorđević" gde je održana kolonija slikara.
- Tu je rođena ideja, a potvrđena u razgovoru sa princem Aleksandrom i princezom Katarinom da se izložba Kraljevi Srbije postavi na Belom Dvoru. Logično da ovu izložbu vide ljudi širom Evrope - u Pragu, Bratislavi, Budimpešti. Veći poduhvat će biti izneti ovu postavku Sinovi ravnice, a oni svaki poimenično to zaslužuju.
 

Već tada se postavljalo pitanje šta posle portreta kraljeva?
- Pošto sam Somborac, dakle Vojvođanin, ideja je došla sama po sebi i tako se rodila postavka "Slavni sinovi ravnice".

Rođeni ste i odrasli u slikarskoj familiji, kakav je bio uticaj vašeg oca Save Stojkova?
- Roditi se i odrastati u ateljeu nije mala stvar. To je sreća i zadovoljstvo. Naravno, mislim da je talenat genetika, ali to nije sve. Vežbati i vežbati... Kad imate talenat i odrastate uz Savu, uz miris boja, prosto je nemoguće da se od toga nešto ne izrodi. Verujte, nije bilo lako naslikati portret, a da to ne bude Savin stil nego Milanov. Ipak, veoma sam mu zahvalan za sve što sam od njega naučio.
 

Vi ste po struci arhitekta, koliko arhitektura pomaže u slikarstvu?
- Vidite, u moje vreme za arhitekturu su bile bitne tri stvari. Poznavanje crtačkog umeća, matematika i istorija umetnosti. Morate priznati da to zajedno čini genezu slika. Uz sve to ne treba podsećati da sam odrastao u ateljeu i kući slikara...
 

Mnogo ste putovali, još kao student?
- Prvu godinu studija završio sam u Sarajevu i upoznao tamošnju kulturu i ljude. Iako podosta mlađi, učio sam i od Mersada Berbera. Posebna priča vezana je za jednog od najboljih arhitekata Bogdana Bogdanovića. On je imao vikendicu u Šumadiji i uvek je tamo vodio nas studente na edukaciju. Ni u to vreme država nije stajala iza mladih umetnika, ljudi iz kulture. Ipak, sazrevajući shvatio sam da umetnik mora biti pomalo usamljenik.
 

Da li se bavite arhitekturom?
- Znate, o uvoj oblasti se kolač prvo deli u Beogradu, zatim u Novom Sadu, a ja sam ipak somborski arhitekta! Moja ambicija me je navela da pokušam pre podosta godina da otvorim projektni biro bliže tom "beogradskom kolaču". To sam i uradio, ali sam bio suviše mlad da bih dobio ozbiljne poslove. Ako sumiram dosad urađeno u ovom opusu ima dosta korektnih radova. Naravno, moglo je i bolje i više. Kao mlad imao sam ambicije da izađem u inostranstvo, da tako radim velike i ozbiljne projekte. Danas znam da su te ambicije bile u to vreme nerealne.
 

Za mnoge slikare je rizično raditi portrete. Vi ste se ipak opredelili i za srpske kraljeve, za sinove ravnice...
- To je pre svega uticaj moga oca Save. Još kao klinac bio sam fasciniran time, posebno portretom moje majke koji je rađen ugljem, jer u to vreme nije bilo lako, a ni jeftino doći do kvalitetnih boja. Kad se radi ugljem, to je crno-bela tehnika. Kada se gleda danas, u odnosu na crno-belu fotografiju, to je bilo to. Mnogi mi zameraju da su moji portreti suviše pedantni, ali ja samo želim da onaj koji gleda shvata da je to to, bez oduzimanja ili dodavanja, bez neke slikarske slobode u portretu.

 

Ima li u porodici još slikarskih naslednika?
- Sava Stojkov ima četiri unuke, verujte, sve imaju talenat za crtanje, što je dokaz onoga što sam već rekao - da je slikarski gen vrlo jak u našoj porodici. Međutim, talenat sam po sebi nije dovoljan. Najmlađa unuka, ćerka moga brata Dragana, od malih nogu razvija svoj talenat kroz rad i vežbu i rezultati su zaista fantastični.
 

Kako je vaš otac Sava komentarisao portrete sinova ravnice?
- Uvek sam bio iskren, pa moram i sada iskreno reći. Otac je bio malo skeptičan. Rekao je: "Kako to sada tako mnogo elemenata... slika mora biti jednostavna", bio je vrlo kritički nastrojen. On ih je sve video, jer sam ih uramljivao u njegovoj radionici. Kako su slike dolazile i odlazile iz njegove radionice, on je bio sve zadovoljniji. Na kraju, evo, hvala bogu, našli smo neki zajednički jezik.
 

Kako slikate?
- Znate, ja sam zanat ispekao sa arhitekturom. U arhitekturi nemate prostora da eksperimentišete, morate imati jasnu sliku u glavi onoga što ćete nacrtati. Sve je prvo u glavi. Noću fantastično funkcionišem, noću mi se te slike stvaraju i danju sve to prenesem na platno.
 

Da li biste izdvojili neki zanimljiv detalj sa izložbe?
- U sklopu postavke "Slavni sinovi ravnice" nalazi se i portret pesnika Mike Antića. Većina posetilaca ni ne primeti da ova slika ima dva potpisa: sa desne strane je Milan Stojkov, a sa leve Sava Stojkov. Do toga je došlo tako da sam ja naslikao portret Mike Antića, a moj otac je naslikao pozadinu, jednu cigansku čergu. To je na neki način kruna saradnje oca i sina i još jedna potvrda podrške koju je moj otac, i pored početnog skepticizma, pružio ovoj postavci.