Najveća zagonetka 20. veka

Ljubinka Milinčić je ugledni srpski novinar, publicista, pisac i prevodilac. O Rusiji i ruskom predsedniku Vladimiru Putinu napisala je nekoliko knjiga, i u više navrata sa njim se susretala. Ovih dana javnosti je predstavila svoju novu knjigu "Poslednji Romanovi. Put patnje", a snimila je i istoimeni dokumentarni film o slomu velike ruske imperije i padu carske krune. Da bi otkrila sve ono što je istraga zataškavala, a o čemu su istoričari 70 godina ćutali, Ljubinka Milinčić je prešla put dug oko 12.000 kilometara.

Ljubinka Miličić, publicista i prevodilac

 

Išla je putem kojim je carska porodica prošla nakon što je prognana u hladni Sibir: od Peterburga i Carskog sela, preko Tjumena, Toboljskog, Pskova, pa sve do Jekaterinburga gde su tragično ubijeni poslednji Romanovi, i Ganjine jame, gde su sahranjeni. Ubistvo ruskog cara najveća je zagonetka 20. veka, koja je promenila tok ne samo ruske već i svetske istorije.
 

Koje ste zagonetke odgonetnuli?
- Polazeći na put verovala sam da znam šta se dogodilo, ali spremajući se za posetu svakom od tih gradova čitala sam mnogo i kad sam pročitala sve, shvatila sam da ništa ne znam. Kao čovek pisane reči, počela sam da pišem knjigu tražeći odgovore na brojna pitanja. A najteže mi je bilo kad sam saznala da je carević Aleksej imao od igračaka sve što se poželeti moglo, a mogao je te igračke samo da gleda... Kao Trnovu Ružicu čuvali su ga da se ne ubode jer bi i najmanja ogrebotina mogla biti smrtonosna. Kako se može reagovati na njegov vapaj: "Zašto nisam kao drugi?" ili "Kad umrem, više me neće boleti!"

Carević je zapravo bolovao od hemofilije.

Da, njegova majka, unuka engleske kraljice Viktorije, bila je kao i sve tadašnje engleske princeze prenosilac te teške bolesti, a ruski dvor je bio jedan od mnogih evropskih dvorova u kojima se čuvala strašna tajna da su prinčevi osuđeni na ranu smrt, a princeze prenosioci bolesti...

Do kakvih ste još otkrića došli?
- Iako su 70 godina ćutali, ruski istoričari su za 20 godina dali mnoge odgovore na pitanja šta se dogodilo sa Nikolajem Drugim. Zvanična verzija prati njegov put od momenta kada je uhapšen, evidentira odricanje od prestola, pa onda putovanja od Carskog sela do sibirskog grada Toboljska pa odatle do Jekaterinburga, gde je ubijen i Ganjine jame, gde je sahranjen. Prošla sam tim putem i u svakom od tih mesta dobila nova uveravanja da istoričari nisu napisali istinu. U Pskovu, gde se navodno car odrekao prestola, saznala sam da zapravo nikakvog manifesta nije bilo i da zapravo on ništa nije potpisao. U Ganjinoj jami, gde je navodno sahranjen, ostaci nisu pronađeni. Neki tvrde da car nije ni ubijen.
 

Kako ruski narod danas gleda na taj deo svoje istorije?
- Čini mi se da u Rusiji još nije završeno preispitivanje sopstvene prošlosti ni bliže ni dalje. Čak 70 godina su ih ubeđivali da su komunisti ubili krvavog tiranina Nikolaja Drugog i caricu Aleksandru, nemačku špijunku i njenog ljubavnika Raspućina, da bi im odjednom rekli da je car Nikolaj Drugi svetac, carica takođe kao i njihova nevino ubijena deca, a da je Raspućin žrtva raznih političkih igara. Danas tako paralelno egzistiraju mišljenja o nesposobnom bivšem caru koji je pokorno slušao svoju ženu i kome je porodica bila važnija od države, i o caru koji je žrtvovao sebe u svoju porodicu za dobrobit Rusije. A u rodnom kraju spremaju Raspućinovu kanonizaciju u sveca.

U koju verziju vi verujete?
- Teško pitanje. Istina je verovatno kao i obično negde na sredini. Da, car je voleo ženu i decu, ali i oni koji su ga voleli i koji su ga mrzeli priznavali su da je beskrajno voleo i Rusiju. Istorija je vrlo surova. Njegova abdikacija jeste gurnula narod u građanski rat, ali nevolje koje su usledile nisu bile samo time izazvane. Bilo je i zavera, i podvala, bilo je tu svega... U svakom slučaju, car je ubijen bez suda, a svako ko nije proglašen krivim nevino je ubijen. I konačno, njegova deca apsolutno nisu bila kriva.

Za Romanove je to bio put patnje i njihovo poslednje putovanje, a šta je za vas predstavljalo to putešestvije?
- Tokom tih putovanja upoznala sam bogatu rusku istoriju, bogatu kulturu ali sam doživela još nešto neobično, u svakom od tih gradova pričali su mi između ostalog i o istorijskim vezama Rusije i Srbije. U svakom od njih neki Srbin ostavio je dubok trag, kao grof Sava Vladislavić, jedan od najvažnijih ljudi na dvoru Petra Velikog, čovek koji je ruskom caru poklonio etiopskog roba - pradedu najvećeg ruskog pesnika Puškina...
 

Car Nikolaj je gajio izuzetnu naklonost prema Srbiji i srpskom narodu?
- U vreme Nikolaja Drugog u Peterburgu na dvoru živelo je više Srba - ćerka srpskog kralja Petra bila je udata za jednog od Romanovih. Dve ćerke crnogorskog kralja Nikole takođe su bile udate za Romanove, a srpski prestolonaslednik Aleksandar školovao se u Peterburgu, a ruski car mu je bio kum. On je planirao i da se oženi princezom Tatjanom, ćerkom Nikolaja II.

Neki od potomaka Romanovih danas žive u Srbiji. Da li ste u kontaktu sa nekima od njih?
- Direktnih potomaka ubijene carske porodice nema. Neki Romanovi po bočnim linijama uspeli su da pobegnu, da napuste zemlju među njima ima i onih kojima je Srbija pružila utočite, kao i mnogim belim Rusima u to vreme. Ja sam ovde, u Moskvi, kontaktirala sa Olgom Kulikovskom Romanovom koja je rođena u Valjevu i dan-danas govori srpski, i sa velikom zahvalnošću se seća svog života u Srbiji.

Šta ste sve doživeli na tim putovanjima kroz hladni Sibir?
- Najinteresantnije za mene bila je toplina tih ljudi sa severa. Moskva je megapolis sastavljen od ljudi ne samo iz Rusije već iz celog sveta, i ona živi po svojim pravilima. A, u Sibiru se sačuvao tradicionalni način života, moralne norme pa čak je i priroda diktirala da ljudi danas, kao i u stara vremena, moraju da pomažu jedni drugima. Tamo se ne može desiti da čovek kome su se pokvarila kola ostane na ulici i da niko ne stane da pomogne. Taj ko bi prošao bio bi ubica, jer on zna da stajanje na minus 30 znači sigurnu smrt. Naučila sam i kako se ponašati ako ste se našli negde na putu - spaljujete sve što imate, ukuljučujući i gume od automobila, samo da se ugrejete... A, pomoć mora stići jer postoji dežurna saobraćajna policija koja svakih dva sata mora da prođe tim putevima...

Napisali ste i nekoliko knjiga o aktuelnom ruskom predsedniku. Da li delite mišljenje zapadnjačkih medija da je Putin savremeni ruski car?
- Šta je car? Ako je car ono što su Rusi govorili car-baćuška (car-otac) koji brine o svom narodu, koji se trudi da mu vrati, posle raspada SSSR, izgubljeno dostojanstvo, da mu život učini ne samo podnošljivim nego što boljim onda - da! Ruski narod prema statistikama nikad u istoriji nije ovako dobro živeo. Ako je car Božiji pomazanik (predstavnik Boga na zemlji) a to znači bezgrešan onda - ne! Putinu je ovo treći predsednički mandat mnogo toga je dobrog urađeno, mnogo je u ovoj ogromnoj zemlji još nezavršeno, a štošta se pogrešilo. Bitno je da se o tim greškama i problemima danas slobodno govori i da se traže rešenja. Bitno je da povratka na staro više ne može biti, a i to je jedna od Putinovih zasluga.

Poslednjih godina u srpskoj javnosti često se čuje i ono čuveno pitanje - Rusija ili Evropska unija?
- Za mene to nije teško pitanje. Šta je Rusija, ja znam. Ono što znam o Evropi nije ni najmanje pozitivno, dok zemlje članice EU kukaju i grče se u dugovima, mi glavačke jurimo da se nađemo u njihovom položaju. Kad bi me neko pitao, ne bih tamo žurila. A Rusija nam i ne nudi da budemo njena gubernija, ni republika. Nudi nam saradnju uz poštovanje obostranih interesa.