"Školujemo jeftinu radnu snagu"

Profesor književnosti Dragiša Stanojčić nedavno je izabran za jednog od najomiljenijih prosvetnih radnika u Srbiji. Ta vest nije iznenadila nikoga u gradu na Đetinji, jer "profesor", kako ga oslovljava najveći broj sugrađana, ima blagu i odmerenu reč koja umiva dušu. Za 39 godina rada u školi profesor nikada nije poslao učenika na popravni ispit.

Dragiša Stanojčić: Direktor Narodne biblioteke u Užicu

 

"Nisam poklanjao ocene, nego sam ih naterao da ih bude sramota da ne znaju. Uđem u razred i prvo pitam - ima li ko da je tužan". Njegovi učenici kažu da su njegovi časovi bili putokaz za stvaranje moralnih i časnih ljudi, koji svojom pameću, znanjem i radom treba da neguju i stvaraju nove vrednosti.

Iz Višegrada ste se preselili u Užice. Kako su vas primili?
- Ja nisam osetio nikakvu razliku, to je jedno govorno područje, isti mentalitet... Beogradski sam đak i Srbiju smatram svojom zemljom, kao i Bosnu iz koje sam potekao i u koju se danas rado vraćam. "Čovek je dužan svom zavičaju" kaže mudri Andrić i ja sam se uvek time rukovodio.
 

Kojom stazom ste išli do ovog laskavog priznanja - najdražeg profesora?
- Ceo život sam proveo sa decom i ponosan sam na svaki čas koji sam održao. Čovek je najčistiji i najbolji dok je mlad. Mladost ima jedan dragocen zanos bez koga ne možeš ništa, ni igrati fudbal ni voziti bicikl. Predavao sam srpski jezik i književnost sa istim zanosom koji imaju deca želevši da se u njihovim glavama sačuva jezik, ono što je najvrednije. Jezik je duša jednog naroda, dok god postoji jezik postojaće i narod.

Generacije učenika pamtiće vas po rečenici koju ste izgovarali na kraju časa?
- Svaki čas završavam sa: "Hvala što ste me slušali." Pokušavam da srušim zid između mene, koji kao nešto znam, i njih, koji kao nešto ne znaju, izbrišem. To neskriveno poštovanje dece otvara prema meni te mlade duše i oni počinju da mi veruju, što je prvi i najvažniji uslov za dobru komunikaciju. To se ne može naučiti ni u jednoj školi, to jednostavno imaš ili nemaš...

Deca su nam sve više u svetu zabave i potrošačkog društva. Da li su zato krivi škola, porodica, društvo?
- Krivo je društvo koje ih je zapostavilo, jer nema vremena za njih. To je velika greška čije će posledice tek doći. Zapostavljeni su i ljudi koji rade s njima. Mnogo je lakše rešiti ekonomsku krizu nego krizu identiteta koja je u glavama mladih ljudi. Oni su prioritet u svakoj normalnoj državi, a u ovom trenutku, nažalost, to naša država nije.
 

Zašto Srbija ne obeležava 200 godina od rođenja Petra Petrovića Njegoša?
- To je pokazatelj koliko je naša država nisko pala, ne znam samo kome se to dodvoravamo kad slavimo cara Konstantina koji je rođen na teritoriji Niša 350 godina pre dolaska Slovena na Balkan. U tom činu vidim jednu snishodljivost "malog" naroda koji se uporno upinje da stane u red sa "velikim". Njegoš je ono što mi treba da slavimo. On se svojim delom uzdigao do visina velikih grčkih mislilaca - Platona, Sokrata, Aristotela. Onima koji misle da preterujem predlažem njegovo ponovno čitanje i uočavanje istih onih univerzalnih vrednosti koje nalazimo u delima pomenutih grčkih filozofa. Podsetio bih na narodnu izreku "kojoj ovci njeno runo smeta, onđe nema ni ovce ni runa".

U tranzicionom propadanju i ćirilica nam je ugrožena. Možemo li je sačuvati?
- Meni nije čudo što je satiru u Vukovaru, ali je čudo što je satiru u Beogradu. U Knez Mihailovoj ulici nećete naći ni jednu jedinu firmu čiji natpis je ispisan ćirilicom, televizije su nam sve latinične, škole ... Ne postoji evropski narod koji se takvom nebrigom odnosi prema svom pismu.

Emir Kusturica je ambijentalno i duhovno i promenio Mokru Goru. Sada je na istom zadatku u Višegradu. Kako ocenjujete njegovo delanje?
- Kusturica je jedan od desetak nezavisnih svetskih intelektualaca koji se mogu nazvati savešću čovečanstva. On se svojim delom potvrdio na svetskoj duhovnoj, kulturnoj pozornici i svrstao uz Čomskog, Mura, Spilberga, Nikitu Mihalkova... To su ljudi koji svojim delom utiru put ovom svetu koji, čini mi se, luta. Njega je proviđenje poslalo kod nas. Svakih sto godina rodi se u našem narodu takav jedan čovek koji svojim delom pokazuje šta nam je činiti ... Takvi ljudi izazivaju otpor kod onih koji ih ne shvataju.

Kad biste pošli u inostranstvo trbuhom za hlebom koju bi ste knjigu poneli da vas leči od nostalgije?
- "Na Drini ćuprija" koja je čudesno govoreći ono što je bilo predvidela i događaje iz devedesetih godina. Onaj narod koji ne izvuče pouke iz svoje istorije obavezno ide na popravni ispit.

Šta je Srbiji najpotrebnije?
- Srbiji je najpotrebnije da se okrene sebi. To je jedna od najlepših evropskih zemalja, sa najrodnijom zemljom, Savom, Drinom, Dunavom, Moravom, Vojvodinom, Šumadijom... Najpotrebnije je zagraditi imanje, mi, nažalost, ne znamo ni granice svoje zemlje. Moramo napraviti sito na kome će ostati sav onaj talog od ljudi koji svoju ličnu korist stavljaju ispred opšte. Zato narod kaže "bolje stado ovaca, a vuk pred njim, nego stado vukova, a ovca pred njima".

Može li profesor u našoj školi da povrati ugled?
- Školi se moraju vratiti ugled i njena vaspitna uloga. Naša deca su lepa i bistra, Dinarci u svim poređenjima sa svojim vršnjacima ne zaostaju. Nisam zadovoljan reformom obrazovanja koja je u toku, jer decu ograničava školujući ih da budu jeftina radna snaga budućim poslodavcima. Nema psihologije, logike, filozofije, latinskog jezika, što je neophodno za razvoj ličnosti. Sve je to bilo u našoj gimnaziji.

Po nekim analizama broj časova maternjeg jezika je manji nego u evropskim školama.
- Srpski jezik je ne samo gramatika nego i mišljenje, mašta, rasuđivanje. Ne smemo ga zapostaviti... Da, treba ga menjati, ali to treba da rade akademici, pisci, vrhunski intelektualci, a nikako političari sumnjivih znanja i namera.

Da li društvo u kome je važnije imati nego biti ima perspektivu?
- Društvo u kome je važniji profit nema perspektivu.

Postali ste direktor Narodne biblioteke u Užicu, kako je na novom radnom mestu?
- Užice je nekad bilo na vrhu liste gradova koji su odvajali za kulturu. Nekada je to bio grad koji je po visini primanja u bivšoj SFRJ bilo odmah iza Maribora, a shodno tome prepoznatljiv po količini i kvalitetu kulturnih dešavanja. Danas je Narodna biblioteka ustanova kulture, uprkos velikim materijalnim problemima, ne zaostaje ni u jednom segmentu bibliotečke delatnosti. Na predstojećem sajmu knjiga u Beogradu predstavićemo se našim izdanjima i autorima koje bi poželeli i mnogo veće izdavačke kuće. Na ovom radnom mestu ispunjen, ima li srećnije sudbine nego radni vek početi sa knjigama i u istom okruženju ga završiti.