Zamalo da me ožale na sceni
On je nešto kao Meša Selimović ili kao Njegoš, jer ne mogu da se dogovore čiji je. Na Internetu, na srpskoj verziji Vikipedije piše da je Irfan Mensur srpski glumac, a na bosanskoj da je bosansko-hercegovački i glumac i reditelj, sa pobrojanim istim ulogama i nagradama.
- Ja nemam ništa protiv da me svojataju zato što se nisam opredelio, niti ću se ikad opredeliti. Ja sam jednostavno Irfan Mensur glumac, otac, suprug glumice Srne Lango, čovek koji se bavi svojom porodicom i svojim poslom. Neki dan smo računali, sa Srnom živim 15-16 godina. Imamo sina iz našeg braka koji je već u 11. godini. Srna iz prvog braka ima sina koji je u 17. i ja iz prvog braka imam sina Filipa koji ima 25 godina. Srna je okružena časnim muškarcima. Ne znam koliko uživa, ali znam da vodi brigu o nama."
Snimio je "Atentat u Sarajevu", "Čuvara plaže u zimskom periodu" i sa Akademije se preselio na naslovne strane. I u Jugoslovensko dramsko pozorište.
- Ja sam pre dvadesetak godina počeo da se bavim i pozorišnom režijom. I oko osam godina radio sam u marketinškoj agenciji, što je opet vrsta izleta u nepoznato. Evo, već četiri godine sam i profesor glume - kaže Irfan Mensur.
Gavrilo me pojeo
|
U pozorištu još ima garderobu sa pločicom u koju je utisnuto njegovo ime, mada novine pišu da je 90-ih započeo karijeru samostalnog umetnika. A baš u to vreme, njemu je izmakla Sterijina nagrada za ulogu kneza Pavla u matičnoj kući.
Tako velika karijera i tako veliki glumac smestili su se u izrazito vitku figuru.
- U početku moje karijere koristili su me kao pojavu. Pojavio se jedan visok, bled, mlad i kažu, poprilično zgodan mladić, pa su me tako birali za uloge ne znajući, u stvari, da li ja to mogu ili ne mogu da igram - smeje se Irfan. - Koprcao sam se i radio sve što sam umeo i znao. Još na poslednjim godinama studija, jedne večeri sam sedeo u društvu pokojnog Zorana Radmilovića i on mi je rekao da pokušam što pre da zaboravim ko sam i šta sam i da tog Irfana Mensura izbrišem gumicom, jer samo tako mogu da postanem glumac. To je put koji sam odabrao i pravo da vam kažem, uživao sam.
Režira "Isidoru"
|
Sa Radošem Bajićem snima "Selo gori, a baba se češlja":
- Uopšte se nisam premišljao kada me je Radoš pozvao. On je igrao Nedeljka Čabrinovića, a ja Gavrila Principa, kada smo počinjali karijeru...
Odrastao uz baku
- Rođen sam u Bosni, ja sam Sarajlija rođenjem, ali sam sa 16 godina otišao iz Sarajeva. Sebe mogu nazvati klasičnim Beograđaninom, jer sam sve što sam u životu uradio doživeo u Beogradu. Isto se toliko dobro osećam u Sarajevu, jer tamo još ima mojih korena i dobrih prijatelja. Nisam živeo sa roditeljima jer su bili razvedeni. Živeo sam sa pokojnom bakom, po tati, i sa tatinom sestrom i njegovom braćom i njihovim porodicama, tako da sam proveo jedno divno detinjstvo gde su me svi mazili i pazili. Mama mi je bila u jednom gradu, tata u drugom, a ja sam opet i takav mali, sa nekih devet, deset godina, da ne bih uvredio majku i da ne bih uvredio oca rekao - e, ja ću živeti kod bake. Znam da sam bio pod presijom i oca i majke da bi trebalo da živim sa njom ili sa njim, međutim, moje opiranje je bilo neverovatno tvrdoglavo, bosanski tvrdoglavo.
- Sarajevo smatram drugom svojom kućom, kao što Niš u kojem sam bio godinu i po dana smatram vrlo značajnom stepenicom, jer u četvrtoj godini gimnazije sam odlučio da postanem čovek koji će nešto da napravi od svog života. Tek u Nišu sam, pošto je moja maćeha bila glumica u Niškom narodnom pozorištu, počeo da odlazim u pozorište. U Sarajevu sam živeo život jedne male ulične barabe koja je bila poprilično dobra u školi sve do trenutka dok me nije pubertet uhvatio u svoje ruke. Bavio sam se sportom vrlo uspešno. Išao sam u bioskop samo kad je u glavnoj ulozi Džon Vejn ili kad je igrala Sara Majls, u koju smo svi kao klinci bili zaljubljeni.
Minđuša u uvu
|
- Moja intimna odluka je bila i da u gimnaziji u Nišu maturiram sa odličnim i to sam rekao ocu u trenutku kada je mislio da od mene neće biti ništa. Kad sam shvatio da tog čoveka koji je, nažalost, pokojni, to veoma brine, ja sam mu u dva sata noću, ležeći u krevetu, rekao: "Tata, ne brini se, evo ovog trenutka ti kažem da ću maturirati odličnim". On se nasmejao i rekao: "Ne tražim od tebe da budeš odličan, nego samo da završiš razred". Ispunio sam svoje obećanje.
- Dolazak na Akademiju shvatio sam kao mogućnost da postanem odgovorniji prema sebi, prema obavezama, pa čak i prema porodici i novcu koji su mu slali za školovanje u Beogradu. Ja sam bio jedan od najboljih studenata generacije. Dobijao sam neke nagrade i nagradna putovanja po Evropi od Akademije, tako da sam prosto, od svoje 16 godine, upravljao svojim životom.
Bura čuva kuću
- Saznao sam otkad živim sa Srnom da je sve ono što sam radio pre toga bilo na ivici egzibicije i neznanja. Želeo sam da se predstavim kao čovek kome sve lako uspeva i i kao čovek nekog balkanskog mačoizma, a neke zapadnoevropske finoće. Shvatio sam da je to, u stvari, laž na koju sam pristajao zato što je tako lakše. Počeo sam ozbiljno da se bavim životom kad sam počeo da živim sa Srnom. Našao sam osobu koja je meni apsolutno reper za moja htenja, ambicije, provere i u koju imam beskrajno poverenje. Mislim da je to poverenje obostrano. Imao sam brak pre Srne i u jednom trenutku sa tom ženom bio u ljubavi, na kraju, ta ljubav je izrodila i mog najstarijeg sina, na čemu sam joj beskrajno zahvalan.
- Jedan naš kućni prijatelj je Srni dao nadimak Bura. Mislim da je u toj reči sažet njen karakter. Srna ima neverovatnu energiju koja je uvek usmerena na to da se stvari rešavaju brzo i na pravi način. I kad je čovek posluša, a ja je vrlo slušam, dolazi do čistog vazduha, do nirvane. Ona je izuzetno obrazovana, ne samo zbog toga što je završila Akademiju ili što je pre toga bila u dizajnerskoj i baletskoj školi. Srna je neverovatna osoba koja uspeva da drži sve pod kontrolom koja nije presija nego garantuje normalan život u kući u kojoj ima beskrajno mnogo obaveza. Tri muškarca koji još idu na razne treninge, rođendane, pa zaljubljivanja, nezaljubljivanja, jedan ulazi u pubertet, drugi izlazi iz puberteta, treći će tek ući u pubertet, ja koji putujem, radim, ona koja putuje, radi, piše, izdaje knjige, glumi, bavi se humanitarnim radom... Mi bismo mogli vrlo brzo da budemo kuća koja je u stanju raspadanja, a da se povremeno srećemo. Funkcionišemo kao švajcarski sat isključivo zahvaljujući njoj. Otud moje divljenje prema Srni. Da ne govorimo o tome da je ona ipak žensko, a ja muško.
Vodovod umesto vojvode
- Na prvoj godini Akademije samo sam statirao u diplomskoj predstavi Voje Brajevića, kasnije mog kuma, i Cvijete Mesić. Imao sam takvu tremu dok sam išao hodnicima JDP-a kad sam video pločice sa imenima: Viktor Starčić, Steva Žigon, Stojan Dečermić, Miša Janketić. A nije prošlo tri-četiri godine, ja sam završio Akademiju i dobio pločicu na jednim vratima. Poznat sam kao glumac koji plače od smeha na sceni. Poznati "smejači" na sceni smo, recimo, Lane Gutović i ja u mom pozorištu. Na primer, glumac umesto "šta je sa vojvodom" izgovori "šta je sa vodovodom". Možete zamisliti paniku na sceni. U jednom trenutku jedan vrlo ozbiljan glumac kome se divim, stariji od mene, koji je ikona našeg pozorišta, treba u "Seobama", gde sam igrao Pavla Isakoviča, da mi kaže: "E, pa da popušimo po duvan, kapetane". Krene muzika, napeta atmosfera, a on kaže: "E, pa da popušimo po Dunav, kapetane". Pokušam da se uzdršim, da dozovem sve najcrnje misli u glavu samo da bih došao sebi, međutim nisam uspeo. Samo sam klimnuo glavom inspicijentu predstave, jer počeo sam da urlam od smeha. Spustila se zavesa i to je trajalo jedno pet minuta dok nisam došao sebi. Plakali smo jedan drugom na ramenu od smeha.
- Možda sam jedini glumac u Evropi, a možda i na svetu, koji je zaspao na sceni. Postoji jedan glumac u Beogradu koji pred početak predstave leži u krevetu, upali se svetlo i on treba da počne. On je u mraku ušao, legao i čekao da uđe publika, da mu se da znak za početak predstave i zaspao je u krevetu. Oni su upalili svetlo, počela je muzika i onda su shvatili da on zaista spava. Ugasili su svetlo, probudili ga i počeli ispočetka. Tu publika ništa nije videla. A u predstavi "Dibuk" koju je režirao Eduard Miler, sedim u doksatu prozora sa šeširom na glavi i vrtim u ruci neke kuglice. Miša Žutić, moj divan prijatelj i kolega, pokojni nažalost, ima jedan veliki monolog i na kraju ja mu nešto odgovorim. Ne treba sumnjati u to da je Miša to sjajno radio. Ja sam sedeo na tom prozoru, bila je već trideset i neka predstava po redu i slušao ga, slušao. Ono čega se sećam, bilo je lice inspicijenta mog i današnjeg druga koji me je panično tresao, jer je mislio da sam umro. Ja sam, onako utopljen, sedeći na tom prozoru zaspao. Zaspao sam na sceni dok je moj kolega briljantno glumio. To je moja najveća bruka i sramota, ali se, evo i dan-danas prepričava. Znate šta, ovo ne bih pričao da sam, recimo, bio umoran, da sam došao nespreman na predstavu, da sam ne daj bože bio pijan ili pripit. Meni se to nikad ne dešava, jer tog dana kad imam predstavu ne popijem ni blagi špricer uz ručak.
