Neobrazovane starlete okupirale ekrane

Ivana Zarić, nekada Bojić, bila je i ostala jedno od najpopularnijih i najomiljenijih TV lica u Srbiji. Danas, posle Trećeg kanala i Pinka gledamo je na TV Prva, kao jednu od voditeljki emisije "Žene". Ivana kaže da i danas uživa u svom poslu, ali da televizija nije ni blizu onoj kad je počinjala.

Priznaje da je njenom senzibilitetu mnogo više odgovaralo ono vreme zato što je promovisalo neke drugačije vrednosti. Smeta joj što su danas u modi kriminal, novac, skupe haljine i automobili. To je za nju skandalozno. Kaže da se srozalo onog trenutka kad je televizija prestala da bude čudo i kad je postala dostupna svima.

Sa kojim ste ambicijama došli na televiziju?

- Radila sam na radiju od 14. godine onako spontano sa nekim društvom iz škole, i to neku emisiju za srednjoškolce na Studiju B. E, onda su iz TV Beograda došli kad sam imala 17 godina po Voju Nedeljkovića i mene na probno snimanje za jednu muzičku emisiju. Tako smo dobili posao. Meni je to tad još bio hobi, o televiziji nisam ni razmišljala. Iako sam veliki deo detinjstva provela na televiziji... Pevala sam u Kolibrima, učestvovala sam kao dete iz hora i sa nekim solo tačkama u emisijama tipa "Sedam plus sedam". Bila sam i u dečjem dramskom studiju radio Beograda, i kao glumica se pojavljivala u školskim programima. Očigledno sam nešto napipala u sebi, volela sam javno da se eksponiram, medije, kamere, studio, scenu, sve... A kad sam malo sazrela shvatila sam da su novinarstvo i mediji ipak moja ljubav.

Današnje voditeljke često prave elementarne greške, pa pogrešno izgovaraju čak i imena gradova i planina. Čiji su to propusti?

- To su propusti onoga ko im je to i napisao. Ona nije dužna da zna, ako nije učila u školi, verovatno je mlada. Meni mnogo više smetaju ovi koji ne znaju da govore. Mada nisu ni oni krivi, i njih je neko pustio da rade. S kojim porivima, to ne znam. Pričam o voditeljkama, jer u mom poslu su uglavnom žene. Ne osuđujem ih zato što rade na televiziji. Malo je onih koje žele da se bave novinarstvom. Mnoge su tu da bi se slikale, promovisale, više su starlete nego televizijska lica. A to što greše, ne znaju da govore i što su neobrazovane, to nije njihov problem već problem urednika koji su ih tu pustili. Jer, očigledno je važnije biti lep i sređen, doteran, zgodan i zategnut, nego reći nešto suvislo. Nezadovoljna sam svim tim, ali sam svesna da ne mogu ništa da promenim. Tu Ministarstvo kulture treba da reaguje i da kaže: "Čekajte, bre, ljudi na šta vam liči ova televizija?" Standardi moraju da se postave. Sve je ranije bilo na mnogo višem nivou.

Koliko mediji utiču na život gledalaca?

- Imaju veliku ulogu, a da ne govorim o tome koliko nam vaspitavaju decu. Uloga medija je da nas vodi unapred, 21. vek je i treba ići ukorak sa vremenom, ali imam utisak da ovde neko mnogo rešeno vuče unazad. Mediji čak liče na one iz 90-ih godina. Nekome izgleda odgovara da kao narod budemo potpuno zatucani. E, to je ono što me užasava. Mediji su moćni, imaju mogućnost da predstave neke nove ljude i trendove. A našim devojčicama predstavljaju kao normalno da sa 15 godina budu na splavovima, da se onduliraju i da se nude fotografijama na društevnim mrežama.
 

Da li emisija "Žene" ima veze sa "Ženskim pričama" koje ste vodili na Trećem kanalu?

- Direktno nema, mada su "Ženske priče" u tom vremenu bile posebne. Bavili smo se pitomim stvarima. Tad je počinjao rat koji je negde ujedinio narod. Nismo se bavili trivijalnim stvarima, svi zajedno imali smo veliki problem. Pokušavali smo da ulepšamo život sebi i drugima i bavili smo se prijatnim i lepim stvarima. Bile smo i mlade. A sada smo 15 godina starije. I u "Ženama" je nas pet koje smo u generacijskom rasponu od 25 godina, svaka ima svoj ugao gledanja.

Uradili ste dosta intervjua sa poznatim domaćim i svetskim ličnostima. Da li vam je neki ostao u posebnom sećanju?

- To su mnogo jednostavniji ljudi nego što zamišljamo. Mediji stvaraju potpuno pogrešku sliku o njima, pa mislimo da su mnogo drugačiji od nas. A većina njih čvrsto stoji na zemlji. Neki su vrlo prijatni, drugi opet manje zainteresovani za priču... Rasel Krou zna da bude vrlo neprijatan. Iako lično nisam imala loše iskustvo sa njim, čula sam od kolega razne priče. Kao vrlo ljubaznog, uvek izdvajam Robina Vilijamsa. Sa njim sam imala priliku dva puta da razgovaram i oba puta je bio fantastičan. Zaprepastila sam se što me se prilikom drugog intervjua setio, prepoznao me. To ne bih očekivala ni od nekih naših zvezda, a kamoli od njega. Prosto imate utisak kao da je naš čovek, iz Srbije. Prostodušan je, dobar i zato mi je bio beskrajno sladak.
 

Kako komentarišete rijaliti programe?

- Ima raznih rijalitija. Televiziji i gledaocima su apsolutno potrebni ovi koji su vezani za muzička takmičenja, traženje talenata i pomaganje ljudima. Njihov krajnji cilj je dobro, često su zabavni, a neretko i beskrajno tužni, sve u svemu prikazuju život. Kada je reč o ovim drugim rijaliti programima, jedino što mogu da kažem jeste da ne znam šta ima plemenito u tome da zatvorite ljude koji se ne poznaju. Niko od nas ni sa svojim najbližim prijateljima ne bi mogao da bude zatvoren dva meseca, a da se ne posvađa. A kamoli kad je sa potpunim strancima. Iza osnovne ideje stoji jedna loša namera, svojevrstan podsmeh našem društvu, ljudima i kulturi. I uvek se dobije isti rezultat, ljudi psihički stradaju, svađaju se, dešavaju se razna čuda i većina učesnika dotakne samo dno. Izađu odatle trajno oštećeni. To je strašno. Nama koji smo pod konstantnim stresom, nesrećni i napaćeni, treba davati da gledamo nešto plemenito. Čisto da se malo smirimo.