Ajvar i gibanica za nemačke novinare

Kada ju je pre dve godine sadašnji mentor Hanspeter Kiburc, sa Visoke škole za muziku "Hans-Eisler" u Berlinu, pitao za dalje planove, mlada, talentovana i svetski hvaljena kompozitorka Milica Đorđević, koja je posle usavršavanja na konzervatorijumima u Strazburu i Parizu verovala da je vreme za povratak kući, rekla mu je da u Beogradu želi da menja svet.

Osmeh kao zaštitini znak: Milica Đorđević

Ovaj Švajcarac je uveravao da bi to bilo profesionalno samoubistvo, jer njena muzika treba da se čuje, a Srbija nema scenu za novu umetnost. Predložio joj je doktorske studije u nemačkoj prestonici.

- Berlin mi nije padao na pamet, nekako mi je delovao hladan i dalek, a ja sam oduvek sanjala mediteranske, osunčane gradove. Bila sam skeptična, a ni jezik nisam znala. A onda se desila ljubav na prvi pogled, zavolela sam Berlin, njegovu neograničenu slobodu, opuštenost... Ovaj grad je zaista prestonica nove umetnosti - kaže Milica.

Čak je i sunce pronašla u ulici Zonenaleje, koju je nekada Berlinski zid presecao na istočnu i zapadnu stranu. Danas tu titra, zveči, vri i bubnja neki novi multi-kulturalni svet. Baš kao u njenoj muzici.

- Sve što se dešava na sceni savremene muzike dešava se u Berlinu. Pre nekoliko godina sam upoznala grupu mladih kolega, Španca, Amerikanca i Italijana, a onda sam ih sve ponovo srela ovde. Ovo je raj za kompozitore i savršeno mesto za moju muziku - oduševljeno dodaje.

Niže nagrade

Njeno ime nije se utopilo u berlinskom kulturnom loncu, a potvrda toga su dve najnovije nagrade. Jednu je dobila na festivalu u Lucernu, koja joj je dala mogućnost da napiše polučasovnu kompoziciju za 12 perkusionista i na jesen je premijerno izvede u tom gradu, na jednom od najznačajnijih evropskih festivala klasične muzike. Druga nagrada, Berlin-Rajnzberg za 2013. godinu za savremenu muziku, donela joj je novčani deo i dvomesečni boravak u bivšoj prinčevskoj rezidenciji u Brandenburgu, gde će raditi na novom ciklusu pesama.

Nagrade i priznanja koje je dobila već sada je teško izbrojati, kao i zemlje u kojima su izvođena njena dela. Međutim, Milica je doživela pravi paradoks, pa je poznatija u svetu nego u svojoj zemlji. Ipak, ne zaboravlja da i sada uveže svoje poreklo i kulturu gde god može. Kada su nemački novinari došli da je intervjuišu, počastila ih je domaćim ajvarom i gibanicom, koju je sama pravila i koja se Nemcima toliko svidela da su slikali ukusne parčiće kako bi ih dočarali čitaocima.

U svojim kompozicijama koristi savršene i emotivno jake stihove Vaska Pope (kletve poput "crn ti jezik, crno podne, crna nada..."), pa su je posle koncerta u Firenci ljudi pitali da li su njegove pesme prevedene na italijanski. U tim usputnim svetovima i u onom ulepšanom koji nosi u srcu, Milica nalazi nešto svoje, nešto što nije samo crno-belo kao dirke klavira, nego sadrži i polutonove kao muzika koju piše.

Detinjstvo na Vračaru

Svoje detinjstvo i mladost na ušuškanom beogradskom Vračaru opisuje kao filmsku priču. Obeležila su je mnoga pitanja, da li da postane pijanistkinja, slikar, pozorišni reditelj ili kostimograf, kad već ne može sve odjednom. Sve to su njeni roditelji, majka medicinska sestra i otac snimatelj na RTS-u, uspeli da ukrote neizmernom ljubavlju koju su poklanjali svojoj mezimici i njenom mlađem bratu.
- Roditelji su bili puni podrške za naše ideje i snove, ma koliko oni sumanuto zvučali - kaže Milica.

Osvojila Berlin: Milica Đorđević

 

U onim paklenim 90-im godinama, pošlo im je za rukom da joj kupe klavir, a bratu violinu, da plaćaju privatne časove, usavršavanja na majstorskim kursevima i putovanja od jednog do drugog takmičenja.

- Brzo sam uvidela da za novu muziku nema perspektive u Srbiji. Ne mogu nikoga da krivim, jer ako neko razmišlja kako će da kupi hleb i mleko, ne ostaje mu mnogo novca za kulturu. Kod nas je ona nekako uvek na poslednjem mestu, a naročito nova. To je tek egzotika - seća se Milica.

Zvučni šnajderaj Prva nagrada na međunarodnom muzičkom festivalu na Tajlandu 2012. Milica je 2011. godine dobila Teslinu nagradu za stvaralaštvo mladih, koja se u principu ne dodeljuje umetnicima, nego naučnicima, inženjerima... Razlog su njeni brojni uspesi, ali i ništa manje važan angažman na kulturnom povezivanju Srbije sa inostranstvom.   Nakon uspešno realizovanih serija koncerata mladih kompozitora u Studentskom kulturnom centru pod nazivom "Izvodimo se" i osnivanja festivala studenata kompozicije KoMA (Koncerti mladih autora, 2004), Milica je zajedno sa koleginicom Anom Gnjatović i u saradnji sa berlinskom asocijacijom kompozitora Klangnetz osmislila projekat kulturne razmene "Zvučni šnajderaj", u kojem učestvuje sedam kompozitora iz Srbije i Nemačke.

Dok se lomila šta će i kako će, napisala je "Svica u tegli", koji je, kako kaže, strašno mučna kompozicija.

- Kada je čula ovu kompoziciju jedna prijateljica moje majke je pitala: "Pobogu, šta vi radite ovom detetu?" A ja sam pritom bila i ostala najvoljenije i najpaženije dete na svetu - smeje se mlada kompozitorka.

Srpska umetnica je na francuskom festivalu Akantu ostavila snažan utisak, iako je bila u kategoriji sa znatno starijim kompozitorima. U avgustu 2007. godine konkuriše za postdiplomske studije u klasi Ivana Fedelea, čuvenog italijanskog kompozitora koji je predavao u Strazburu. Bilo je dovoljno samo da pusti "Svica u tegli", pa da joj Fedele, dok je napolju nervozno čekala rezultate prijemnog, priđe i kaže: "Uskoro imaš čas, Milice, nemoj da kasniš. Počele su ti studije!"

Nostalgija koja ubija

Dan kada je autobusom otputovala za Strazbur bio je najstrašniji u njenom životu, jer je plakala sve vreme, a ni kasnije nije bilo lako jer je čeznula za porodicom. Roditelji nisu mogli da je posete zbog viza, a nije imala ni telefon ni internet. Posle dve godine se spakovala i vratila nameštaj u Beograd, a onda joj stiže ponuda da dođe na Institut IRCAM za elektronsku muziku, koji je osnovao Pjer Bulez, najpoznatije ime u avangardnoj muzici.

Na koncertu u Zagrebu

 

- Mislila sam da sam mlada i neiskusna, jer je starosna granica bila 35 godina. Nije da ne verujem u svoj rad, ali nisam imala iskustva u elektronskoj muzici - kaže Milica.
Tada je napisala "Fail", kompoziciju za čelo i elektroniku, koju nije htela da čuje čitavih godinu dana, a onda je shvatila da i nije toliko loša. A u međuvremenu se izvodila svuda, ovog meseca čuće je i u Londonu.

Na pitanje o tome da li sebe smatra muzičkim genijem, priznaje da joj to drugi često kažu, ali ona misli da je samo tako vaspitana. Da radi najviše i najbolje što može.
- Imam divnu komunikaciju sa publikom, iako ne radim da bih se njoj dopala. Za kompoziciju mi je potrebno od tri do šest meseci rada i to su momenti u kojima zaista uživam. Nije mi dovoljno da bude nešto dobro, nego tražim maksimum - kaže ova perfekcionistkinja, koja i svoje džempere slaže strogo prema boji.