Napoleon iz Knina
Milan Šarac, režiser, aforističar, dokumentarista, šahista, neostvareni bokser i večiti zaljubljenik u jednu ženu, od one je sorte ljudi koja može i sa carevima i sa slugama. Ispijao je pred fajront poslednje piće sa bardovima Ateljea 212, šetao ruku pod ruku sa mističnom Oljom Ivanjicki, matirao najbolje šahiste i inspirisao legendarnog Bogoljuba Kahrimana da u njemu vidi budućeg bokserskog šampiona.
Njemu se pak čini da je sve što je radio u ranoj mladosti bilo zbog jedne lepe Beograđanke i da je ona zatražila da ukrsti rukavice i sa Muhamedom Alijem, on bi ušao u ring, bez obzira što bi sportisti veka bio tek do ramena. Ovaj scenarista i režiser više dokumentarnih filmova o ljudima koji su ostavili traga u srpskoj istoriji i kulturi, autor dve knjige aforizama
("Skrivene misli" i "Evo me opet") okušao se i kao epizodista u 16 filmova ("Braća po materi", "Holivud ili propast", "Hajde da se volimo"...), dok je u spotu "Paralelni svetovi" igrao ni manje, ni više nego Napoleona ...
- Zbog moje sličnosti sa Francuzom, Jovan Prokopljević je uzeo moj lik za karikaturu na kojoj prikazuje Napoleona kada je proteran na ostrvo Elbu. Taj crtež je ušao u izbor 100 najboljih karikatura na svetu od 1.500 koje su u Japan pristigle iz celog sveta. Da bude još bolje, Japanci su zaista pomislili da je autor imao lik Napoleona pred sobom kada je crtao karikaturu, pa su ispod crteža napisali njegovo ime sa datumom rođenja i smrti Bonaparte - priča Šarac, čiji jedan aforizam kaže:" Kad mi neki ljudi kažu 'dobro veče', svane mi."
Oficir na konju
- Rođen sam u selu Cviljane kod Knina i kada pomislim na detinjstvo vraća mi se zvuk konjskih kopita, blejanje jaganjaca, miris prolećne trešnje, ukus smokvi... To je lep kraj za odrastanje. Otac Dušan bio je kraljev oficir kome Mara, seoska lepotica iz Vrlike, nije mogla da odoli čim ga je onako stasitog ugledala na konju. Dugo su bili bez dece i kada se rodio Milan, kao prvenac od troje dece, u kući se slavilo "više nego što bismo mi sada slavili da smo pobedili Hrvate u fudbalu".
Slika sahrane- U knjizi "Između života i smrti" okupio sam neke od najpoznatijih srpskih umetnika i intelektualaca, zamolivši ih da napišu svoje viđenja života i smrti. Kada sam zamolio našeg poznatog slikara Milića od Mačve za prilog za moju knjigu, on me je upitao da li može da bude nešto mnogo tužno, pa je nacrtao, ni manje ni više, nego to kako zamišlja sopstvenu sahranu. Ispraćaj Srbije i Beograda od Milića bio je dostojanstven, kako i zaslužuje velikan, a takvo mu je i večno mesto, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. |
- Majka je stalno pričala o Aleksandru Karađorđeviću. Kralj je 1932. godine došao u Vrliku i među svetom koja mu je priredio dobrodošlicu, baš je nju, tada 15-godišnju devojčicu, pomilovao po kosi. I ne samo to, u ruke joj je dao i 100 dinara! U to vreme za te pare mogla je da se kupi krava. I kada su posle dolazili partizani i komunisti u našu kuću, ona se nije plašila da veliča kralja. Sećam se kako je jednom, kada su očevi prijatelji oficiri došli na pršutu i sir, odbrusila: "Jadni ste vi generali kada vama upravlja jedan Tito, koji ima manje škole od mene."
- Kao dečak slušao slušao sam noću kako moj otac s prijateljima priča o zverstvima ustaša, misleći da su deca zaspala. Pričali su kako je jedan nesrećnik u strahu od ustaške kame toliko skočio, da bi to bio olimpijski rekord koji ni do danas ne bi bio oboren. Kuma moga oca ustaše su bacile u jamu, ali se on nekim čudom izvukao iz nje. Posle je kao veliki antikomunista bio medijska atrakcija u Engleskoj gde se skrasio.
Ljubav u ringu
- Označena kao stecište četnika vojvode Đujića Kninska krajina je posle rata bila posebno na meti novih komunističkih vlasti. Iako su ga pohodile silne vojske čineći zlodela, taj narod je iznova pokazivao da je žilav i snalažljiv. Jedan naš komšija Boško imao je uvek u rezervi Titovu, Musolinijevu, Dražinu i Pavelićevu fotografiju, pa koja soldateska naiđe, on njihovog vođu na zid. Jednom su došli partizani prerušeni u četnike, a na zidu Draža! Tih batina komšija se sećao do kraja života...
- Kad smo se preselili u Srbiju, svi smo živeli u iznajmljenom sobičku u Batajnici. Video sam da ljudi oko meni nisu ni pametniji ni lepši, a da bolje žive. U meni se tada probudila ambicija da uspem u životu. Bio sam darovito dete, trenirao sam fudbal u Partizanu i budućnost sam video u fudbalu sve dok se nisam zaljubio u najlepšu devojku na svetu. Smatrao sam da ona pored sebe mora da ima nekog slavnog muškarca. Računao sam, da bih uspeo u fudbalu trebaju mi tri-četiri godine upornog treniranja. I ja krenem na boks. To je bio lakši put do slave.
Poljubac umetnice- Olju Ivanjicki sam znao samo iz medija kad sam je na jednoj promociji u Kulturnom centru zamolio za ilustraciju za svoju knjigu aforizama. Nisam mislio da će biti toliko revnosna, ali me je ona razuverila. Kada sam se idućeg dana uputio ka Kalemegdanu, neko svira iz automobila, a ono Olja. U nekoliko rečenica me je ubedila da ubrzam rad i ponudila se da bude ilustrator knjige. Njoj sam namenio prvi primerak, a u posveti sam napisao: Olji, umetnici ovog veka". Tada sam zaradio njen prvi poljubac. |
- Prvi trener bio mi je čuveni Luka Popović. Svojevremeno je trenirao Beneša, Pavlova, Džakulu, a od Bogoljuba Kahrimana je stvorio "zlatnu rukavicu". Čak sam i sa Džakulom sparingovao samo da bih ostavio utisak na moju ljubav dok gleda mečeve na Tašmajdanu. Jednom dok smo sedeli u Veneciji u Zemunu, ona me pita šta ću biti u životu. Njen komentar da su bokseri grubijani bio je dovoljan da napustim boks i počnem da treniram džudo kod čuvenog Vuka Rašovića, nosioca pojasa deveti dan, a rukavice okačim o klin.
Obaveštajac i filozof
- Kada se ta moja velika ljubav udala za bankara, izgubio sam volju za sportom i okrenuo se umetnosti. Pokušao sam da upišem Pozorišnu akademiju, ali padam kao kruška, dok sam drugi put jedva prošao. Moj krajiški inat učinio je da fakultet umesto za četiri završim za tri i po godine. Čak je i Milena Dragičević-Šešić, najbolji student svih vremena, posle mene diplomirala. Već tada na studijama upoznajem mnoge buduće slavne i uspešne ljude. Ne znam da li znate da su i Zoran Đinđić, budući premijer, i Jovica Stanišić, prvi Slobin obaveštajac, pokušali da upišu filmsku režiju, ali da u tome nisu uspeli? Đinđića sam posle redovno sretao na Filozofskom fakultetu, koji sam u nedostatku posla naknadno upisao, ali ga nikada nisam završio.
Film o Đoletu- Današnje generacije, nažalost, ne znaju koliko je u svoje vreme bio popularan Đorđe Marjanović. Sa temperamentnim pevačem me je upoznao Radoš Novaković, profesor Pozorišne akademije i jedan od osnivača Ateljea 212, ali me nije pripremio za to da će Đole nacionale uskoro stići i sesti za naš kafanski sto. Kada je došao, pre nego što je uspeo i da se predstavi, onako začuđen upitao sam ga da on nije dvojnik ili brat blizanac čuvenog pevača. Od tada smo veliki prijatelji. O Đorđu i Radošu sam snimio i dokumentarce, a film o Marjanoviću je pretvoren u dokumentarni TV serijal koji je nekoliko puta emitovan na RTS-u. |
- Zahvaljujući reditelju i dekanu Radošu Novakoviću, koji me je preporučio Miri Trailović, došao sam u Atelje 212. Ona me je odmah postavila za asistenta režije Muciju Draškiću u predstavi "Oj, Srbijo, nigde 'lada nema". Tu upoznajem Zorana Radmilovića, Goricu Popović, Ružicu Sokić, Jadranku Jovanović koja je tada debitovala. Posle je trebalo da radim sa Paolom Mađelijem na predstavi "Beli brak" ali Bora Todorović ubedi Miru Trailović, najmoćniju ženu srpskog teatra, da scenario ništa ne valja. U stvari, Bora je imao neku tezgu i hteo je da eskivira novu obavezu u matičnom pozorištu. Mira me pita šta ja mislim o tekstu, a ja se naravno solidarišem s glumcem: "Mislim da pita ne može da se pravi od tih stvari." Poslušala me je.
Šah i ambasador
- Mira Stupica, naša glumica veka, pozvala me je telefonom i prenela da je voljna da budem autor dokumentarnog filma o njoj. U toku snimanja prozvala me je bratom i govorila kako je ona moja starija sestra. Izuzetno lepo je pričala o svom glumačkom početku i o suprugu reditelju Bojanu Stupici. Volela je i to što je u dokumentarcu govorio i njen rođeni brat glumac Bora Todorović. A pošto je ona moja sestra, mogao bih u šali da kažem da je i Bora moj brat.
- Duško Kovačević je, i to ne samo po mom mišljenju, veliki laf. U vreme dok sam još bio student i honorarni saradnik u Ateljeu, častio bi me ručkom, znajući da sam u besparici. Obično je to bilo u Srpskoj kafani, gde je sa mladim kolegama umeo da zasedne i Radmilović. Neću zaboraviti kako je Duško jednom prilikom govorio na promociji moje knjige u Ruskom domu, iako je u to vreme trebao da bude u Narodnom pozorištu na premijeri, na koju su došli predsednik države, diplomatski kor i beogradska kulturna elita.
- Talenat za šah sam rano otkrio, a bio sam dobar. U simultanki sa našom najboljom šahistkinjom Alisom Marić vodim sa dva prema jedan. Simultanku koju je organizovana u hotelu Metropol kada je dolazila Judit Polgar najbolja šahistkinja svih vremena, naravno da nisam mogao da propustim ni za živu glavu. Bio sam treća tabla, dok su prva i druga dodeljene mađarskom i francuskom ambasadoru. Negde posle dva i po sata igre, vidim ja da na sledećem potezu igram za pobedu, imao sam tri pešaka slobodnjaka. Kada je Judit došla do moje table, začuđena i uznemirena, jer i ona je bila svesna svog propusta, počela je da insistira na tome da je ona, a ne ja na potezu.
Uključio se i mađarski ambasador, ma čitava gužva se stvorila, ali sam na kraju popustio da ne izazovem neki diplomatski skandal, a i da ostavim utisak na francuskog ambasadora, jednog pravog gospodina.
- Kasnije sam se zaposlio u Televiziji Beograd. Tu sam radio kao pomoćnik i režiser dokumentaraca, da bih na kraju otvorio svoju producentsku kuću "Napoleon film". Zašto Napoleon? Pa, vratite se na početak moje priče.
