Voz nasrnuo na publiku

Baš u vreme kada su mnogi tvrdili da je samo pitanje dana kada će se konačno objaviti da su bioskopi u Srbiji mrtvi jer su ih pregazili i prevazišli moderne tehnologije i moderna vremena, krajem prošle godine iz Ivanjice je stigla vest da je ivanjički Kulturni centar odlučio da obnovi rad putujućeg bioskopa. Za ljubitelje umetnosti koja je zapisana na celuloidnoj traci ovo je bila radosna vest, a posebno za vremešnije Srbe koji se sa nostalgijom sećaju vremena kada su bioskopi bili društvene institucije u pravom smislu te reči.

Životno putovanje: Andrija Bajić

 

- Prvi film sam gledao u jesen 1952. godine i sećam se apsolutno svih detalja. Bio je to crno-beli film "Bal na vodi", a gledao sam ga zahvaljujući svom učitelju Alekseju Gostiljcu. Jednog dana je o svom trošku poveo celo moje odeljenje iz sela Brđani u Čačak da gledamo film i svi smo pomalo strahovali jer su nam bioskop i film bili nešto potpuno nepoznato. Uz to, od sela Brđani do Čačka do bioskopa Sutjeska smo putovali "ćirom", što je za sve nas bilo prvo putovanje vozom u životu.

Državni dnevnik - Pre početka filma obavezno je bio prikazivan i filmski žurnal koji se odnosio na dostignuća nove države u privredi, poljoprivredi, državnim pitanjima, državnim posetama i to je narod voleo da gleda i više nego film.   Filmski žurnali preteča TV dnevnika: Milić Jakovljević   Zapravo, filmski žurnali su bili preteča današnjih TV dnevnika, ali sa zakašnjenjem od po 10-15 dana - priča Milić Jakovljević.

- Znam da smo svi iz razreda bili obučeni u neke rite i s opancima na nogama jer drugo nismo imali i da smo u džepovima imali po parče žute proje, te smo se pomalo stideli i putnika u vozu i publike u bioskopu, ali utisak koji je na nas ostavio film je bio neverovatan jer smo danima posle toga pričali samo o filmu. Ipak, ostao mi je u neizbrisivom sećanju film "Mama Huanita", koji sam gledao nekoliko puta i sećam se da su u prepunoj bioskopskoj sali svi odreda plakali. Danas je, naravno, sve drugačije, ali bioskop je nekad bio prava institucija - kaže za "Vesti" poznati čačanski štampar Andrija Bajić.

I Borka Dragić iz Knjaževca seća se svog prvog filma, pa čak i cene ulaznica za bioskopsku predstavu.

- Prvi film sam gledala 1928. godine kada mi je bilo osam godina i to je bio film "Ana Karenjina". Film je prikazan u kafani trgovca žitom Dragoljuba Mojinovića. Nisam sigurna da je to bila prva bioskopska predstava u Knjaževcu, ali znam da je karta koštala dva ondašnja dinara i da su za taj novac mogle da se kupe četiri kifle. Utisak sa prve predstave je bio zapanjujući jer nam nikako nije bilo jasno kako je moguće da se likovi na platnu zida kafane mrdaju kao da su živi - seća se Borka Dragić.

Pokretni bioskop: Seljaci su prvi put imali priliku da gledaju film

 

Posle Drugog svetskog rata ondašnja vlast je shvatila značaj filma, a posebno filmskog žurnala koji je obavezno imao i političke poruke, pa je razumljivo što je širom tadašnje Jugoslavije ponovo počeo da radi putujući bioskop.

- Organizacija bioskopskih predstava u selima je bio politički zadatak omladinaca i skojevaca, a tako je na hiljade ljudi koji su živeli i u najzabačenijim planinskim selima moglo da gleda film prvi put u životu. Za kinoparaturu, filmove koji su u rolnama stizali iz Beograda vozom "ćira" i generator za struju bio je zadužen Vlade Radišić.

- Prevozili smo ih konjskim zapregama Vojislava Strizovića i nekog Mandića, a ja sam bio zadužen za organizaciju predstava i putovanja i za bezbednost ekipe jer su se u to vreme u šumama još uvek krili četnici. Ponekad se do udaljenih sela putovalo i po ceo dan, a predstave su bile uglavnom u domovima kulture, ako ih je bilo, ili u kafanama. Ponekad, u toku leta, platna su kačena nasred sela, na zidovima kuća i štala, a poseta je bila neverovatna jer su se, po običaju, nakon prikazivanja filma održavale i igranke. Ma, bila su to sirotinjska vremena, ali vredna pomena jer su zahvaljujući tim putujućim bioskopima filmove prvi put u životu gledali i starci od 90 godina - priseća se Milić Jakovljević, koji tvrdi da mu je život uz putujući bioskop bio potpuno ispunjen, a događaji neponovljivi.

U Domu kulture u Teočinu održavane su čuvene filmske predstave

 

Prvo gledanje pokretnih slika svako je doživljavao na svoj način, ali bilo je i mnogo anegdota koje pamti poznati milanovački boem Svetomir - Cigo Vujović.

- Ma, bilo je svega i svačega. Oni koji su prvi put gledali film najteže su doživljavali scene kada voz ide ka publici. E, onda je nastajala prava panika, pa i bežanija među publikom. Takođe, bilo je posle rata i pucnjave u bioskopima. Pričalo se o nekom prvoborcu koji je prvi put gledao film i kada je naišla scena kada neki Nemac ubija ranjenog partizana, prvoborac iz publike izvuče parabelum i uz psovke upuca Nemca. Naravno, niko nije smeo da mu zameri što je pucao u Nemca i što je izbušio platno, a njemu nikako nije bilo jasno da ga je promašio sa tako male udaljenosti i da Nemac nastavlja sa svojim zlodelima.

- O tome koliko je narod plakao kada je ubijena Slavica iz istoimenog filma i da ne govorim. Tako, recimo, kada fašisti jure za nekim ilegalcem, publika je uglas upućivala ilegalca na koju stranu da beži! Ma, kažem, film je posle rata bio neviđena zanimacija, a bioskopske sale su bile uvek pune do poslednjeg mesta - zaključuje Svetomir - Cigo Vujović, jedini čovek koji je za života sebi postavio bistu na jednom od vrhova Rudnika sa pogledom prema Moskvi.