I anđele su žigosali
Srboslav Ilić više od 30 godina radi kao stjuard, a kad nije pod oblacima u nebu opet traži inspiraciju za slikanje. Na drvetu, starim daščicama, drvenim lopatama i naćvama za hleb, slika minijature svetaca, arhanđela, motive Starog i Novog zaveta, anđele i demone u njihovoj večitoj borbi. Malenom četkicom, temperom i uz pomoć lupe u drvo utiskuje motive duhovnog sveta koji živi u njemu. Događaje i likove koji su iznad vremena, jer vreme za njega ne postoji. Sada svoje radove izlaže u Etnografskom muzeju.
Rođen je u Bijeljini, 2. avgusta 1955. godine, na Svetog Iliju. Majka mu je pričala da je tog dana Gromovnik grmeo iz sve snage, a pupčana vrpca omotana oko vrata smetala mu je da odmah zaplače.
- Na nesreću, moja majka Mara je u tri dana saznala da je ostala bez dva brata. Srba je ubijen u Bijeljini, a Savo je poginuo. Bilo je logično i sasvim očekivano da mi daju ime Ilija, jer sam se rodio na Ilindan, a i očev otac se tako zvao. Međutim, majka je htela drugačije. Želela je da ponesem ime njenog ubijenog brata Srbe. Otac nije imao ništa protiv i tako je svet dobio Srboslava Ilića. Omiljeno muško dete porodice Ilić. Imam još dve sestre, stariju Mirjanu i mlađu Jovanku.
Recitator i glumac
- U Bijeljini sam završio osnovnu školu. Još u prvom razredu su primetili da lepo recitujem, pa sam bio recitator i glumac u pozorištu Scena u Bijeljini. Bio je tamo jedan režiser Emin, on je mislio da sam mnogo talentovan, pa je došao jednog dana kod moje Mare da joj kaže da me odmah posle osnovne da na Pozorišnu akademiju. Izbacila ga je napolje. Tad sam prestao da glumim, a i nije mi nešto žao.
Penzija za petoro- Otac Mićo otišao je u penziju kad sam imao četiri godine, zbog zdravstvenih problema. A živeo je posle toga još 40 godina, više od pola svog života bio je penzioner. I moram da kažem jednu važnu stvar, da smo od te jedne penzije tada živeli nas petoro. I ništa nam nije falilo, studirali smo svo troje u Beogradu i sve je to otac plaćao. Ajde sad da vidim da petoro živi od penzije. Nema šanse. |
- Upisao sam gimnaziju, ali sam propao već u prvom razredu. Bio sam nestašan. Nosio sam budilnik u školu i zvonio za kraj časa. E, onda je meni odzvonilo. Nisu mogli da me opamete, pa su me izbacili. I tako završim u ekonomskoj školi. U početku nisam bio neki đak. A onda se pojavi profesor Glišić, predavao je srpski jezik. E, on je bio toliko dobar čovek da me je prosto bilo sramota da budem loš. I tako se ja popravim, pa posle čak budem i odličan đak.
Ma kakav prijemni
- Iz Bijeljine odlazim 1975. godine u Beograd na studije. Pošao sam da upišem ekonomiju, ali baš te godine uvedu prijemni ispit. Ma kakav crni prijemni, raspitam se na kojim fakultetima ga nema i upišem političke nauke. U principu nisam siguran koliko je to mene zanimalo, ali bio sam odličan student. Doduše, imao sam studentski kredit, pa sam morao da dajem godinu za godinom.
- Živeo sam u studentskom domu. Bilo je tu svega i svačega. Za cimere sam imao i crnce i ljude iz Južne Koreje. Imao sam jednog druga iz Gvineje Bisao, Žorž Kobral se zvao. Pisao je i pevao pesme na srpskom. Kasnije sam čuo da je poginuo kad je dolazio u diplomatsku posetu Srbiji, negde u Rumuniji!
Fakultet i vojska
- Lepo smo se družili na fakultetu. Sećam se da sam tu često koristio svoje recitatorsko umeće. Imao sam drugaricu koja je studirala arhitekturu. Dok ona crta one dosadne crteže ja joj recitujem poeziju. Družio sam se tad i sa prvom ženom Borisa Tadića. Bila je to odlična devojka, pametna. Tek mnogo godina kasnije kad su joj pominjali ime u vestima, shvatim da je to ta Veselinka koju ja znam.
Aždaja je laž- Stalno slikam svetog Georgija, ali on ni na jednoj jedinoj slici nije isti. On ubija aždaju, a aždaja je u mojoj interpretaciji laž. Georgije je borac protiv laži, koja i metaforički i stvarno nastaje od vlastodržaca. Zato na mojim slikama vlastodršci imaju dugačak jezik koji se pretvara u aždaju i tlači narod. |
- Fakultet sam završio 3. decembra 1979. i istog dana odlazim u vojsku u Novi Sad. Nekako odmah Tito odlazi u bolnicu, a nas strpaju u bunkere po ceo dan. A onda su mi, pošto sam imao fakultet, ponudili da budem kurir komandanta. U prevodu, da ceo dan šetam po gradu, noseći razne izveštaje. Tu sam drugovao sa Miroslavom Deronjićem. Optužili su ga da je ratni zločinac i umro je u Hagu, a ja mislim da je to najbolji i najpametniji čovek koga sam ikada upoznao.
Jat i ženidba
- Posle vojske vraćam se u Bijeljinu da tražim posao, ali posla nema. Onda mi tadašnja devojka javi da me prijavila na konkurs za stjuardese u Jatu. I tako 1981. počinjem da radim kao stjuard, upoznam svoju sadašnju ženu Biljanu Hajduković i ostavim onu koja me je tu poslala. Na obuci za stjuarda vežbali smo jezike, išli na plivanje da se slučajno ne udavimo ako avion padne u more, upoznavali se sa opremom...
Ja sam učio engleski i kineski. Tad sam bio jedan od najviše pet ljudi u Beogradu koji su govorili kineski. Kinezi su me zvali i na postdiplomske studije tamo, ali nisam otišao. Nekako sam se u to vreme oženio, nisu mi dali da povedem ženu i ostadoh u Jatu. Biljana i ja dobili smo dva sina Andrea i Filipa. Stariji Andrea me je nasledio, sada i on radi kao stjuard u Jatu. A Jat je tad bio gala. Fantazija, dobar posao, odlična kompanija, smene, noćenje u najlepšim gradovima u svetu. Nismo ni znali koliko nam je dobro, dok nisu došle sankcije.
Svet na dlanu
- Nisam bio jedina muška stjuardesa, tad je to bio vrlo unosan posao i bilo je muškaraca. Samo naši ljudi misle da kad se voziš avionom treba odmah da se oženiš. Da u avionima rade kolgerle, koje samo čekaju muža. Meni je avion doneo samo lepe stvari. Obišao sam ceo svet. Evropu, Ameriku, Kanadu, Australiju, bio sam u Singapuru, Bangkoku, Dubajiu i Meksiku... Retko ko ima priliku da vidi sve to tokom života. Imali smo i smene od po mesec, mesec i po dana.
Bez idola- Neki za moj stil slikanja kažu da podseća na persijske minijature ili gruzijski emajl. Ja kažem da je to samo moje, ni na šta se nisam ugledao. |
Odlazili smo u zemlje u kojima je aviosaobraćaj bio u povoju. U Africi sam najduže ostao. U Lagosu, u Nigeriji, mesec i po dana, u Obali slonovače dva meseca, zatim u Gani... Morate biti bez predrasuda. Družio sam se sa crncima, upoznavao njihovu kulturu. Uživao sam kupujući na ulici od crnkinja koje hranu nose na velikim ovalima na glavi, imao sam prijatelje, ašanti ratnike...
Strah od letenja
- Kad radiš u avionu, na skučenom prostoru i na ogromnoj visini imaš prilike da vidiš razne ljude koji pod tim specifičnim okolnostima postaju i nervozni, ljuti, uplašeni... A strah je glavni razlog za to. Mnogi se i dan-danas plaše aviona, visine, lošeg vremena. Bilo je slučajeva kad putnici reaguju potpuno nekontrolisano, plaču, vrište... A moj glavni sistem za otklanjanje stresa je humor. Kad avion počne da se trese, kad uđemo u nevreme i putnik mi kaže da se plaši, ja njemu kažem da se plašim i ja. Ali niko od nas nije lud da rizikuje, pogotovu ne pilot. Spasiće nas. Oni razrogače oči, ali se smire.
- Dešava se da putnici koji se plaše letenja, cimnu dve čašice alkohola pre nego što uđu, iako je to zabranjeno. A onda kupe piće u fri-šopu, pa otvore u avionu. Onda se još više zaliju, pa prave gluposti. Jedan mi usred leta kaže da hoće napolje. Ljudi se i potuku, izađu iz aviona krvavi. A leteli su sa mnom i Serž Bramerc, Meri Vorlih, da ne pričamo o ovim našim zvezdama i zvezdicama.
Prvi potezi četkicom
- Letenje, međutim, nije zadovoljavalo sve moje strasti. Naprasno sam se zainteresovao za teologiju i 1990. godine upisujem teologiju. Do 1993. sam davao ispite, a onda sam shvatio da mi ne treba. Sve što želim da naučim naći ću u knjigama. Ne treba mi za to diploma. Dosta sam čitao i jednostavno osetio potrebu da to moje znanje i doživljaj vere pokušam da naslikam.
Prvo sam terao ženu da mi ona slika. Kad me je lepo odbila, zamolim sinove jerm da se razumemom svi u mojoj porodici slikaju lepše od mene. Ali ni tu nisam uspeo i onda šta ću, počnem sam. Kad sam završio moje prvo remek-delo, žena mi je rekla: "Crni Srbo, baci četkicu." Ali, nisam odustao, nastavio sam. Počelo je tako što sam pokušao da prikažem klasične teme ikonopisa. Onda se to vremenom menjalo. Počeo sam svetitelje da prikazujem u nekoj priči koja prati njihovo ime.
- Onda sam te svoje radove odneo kod drugarice koja radi kao restaurator u Narodnom muzeju. Te moje slike zahvaljujući njoj video je Nikola Kusovac i rekao mi da nastavim. Poklanjao sam svoje radove prijateljima i tako je jedan od njih videla Daira Branđelica-Pavlović, galerista iz galerije "Geca Kon". Pozvala me je i tražila da donesem još, jer će se prodavati! To mi je dobro došlo, jer su bile sankcije, slabo se letelo. Počnem da izlažem i mogu da kažem da sam u to vreme od tih mojih slika živeo!
- Centralni deo moje izložbe "Možda spava", zauzima rad pod nazivom "Od anđela palih milosrđe tražiti nemojte", nastao povodom Nato agresije i njihovog Milosrdnog anđela. Napravljeno je na postolju za šah i ima 150 delova koji se pomeraju. Na dnu sam na papiru napisao 1.000 imena stradalih i nestalih. Preko toga u četiri ugla nalaze se četiri jahača apokalipse, jer ovo podseća na vreme apokalipse.
Tu je brod koji simbolizuje dijasporu i hiljade onih koji su otišli iz zemlje. U centru se nalazi jedno jaje koje simbolizuje rajsko naselje. Iz njega pada anđeo, kome tokom leta otpadaju krila i oreol i pretvara se u zmiju ili đavola. U padu prolazi kroz tri faze. U prvoj je sveti Georgije ili obična laž, zatim kroz fazu lude krave i GMO hrana, čime nas truju i u trećoj fazi je žig zveri. Jer Amerikanci sve žigošu, čak i svojoj deci hoće da ugrade čipove da ih ne izgube. Naslikao sam i nevidljive avione, uništene crkve, kulturno-istorijske spomenike, nišku pijacu, grdelički voz, RTS, Generalštab...
