Rodnu kuću Uroša Predića srušila država
Jedan od najvećih slikara našeg akademskog realizma Uroš Predić (1857-1953) proslavio je svoje rodno selo Orlovat, dvadesetak kilometara udaljeno od Zrenjanina, a ono mu se tek sada, 60 godina nakon što je umro, na pravi način i dostojno odužuje. Umetnik je na poseban i veoma emotivan način bio vezan za ravnicu i svoju rodnu grudu.
Prepričavajući sudbinu svoje slike "Vesela braća, žalosna im majka" Predić je jednom prilikom ispričao: "Jesen baš kao sad. Žitko blato zagušilo sokake. Svakog dana u ponekoj kući svinjska daća. Cela okolina miriše na vruće čvarke, a pijana pesma ne da ti celu noć da treneš. Gledao sam to i dozlogrdilo mi. Rekoh sebi, treba na neki način pokazati ovim ljudima u kakvu su nesreću zapali, moralno uticati na njih. I počnem da radim sliku...
Navraćam jedne nedelje do orlovatskog krčmara, starog druga i prijatelja, kada oko jednog stola skupio se grdan muški narod. Navalili se sad nešto, gledaju, oči im se ucaklile, a usta se svakom razvukla od uva do uva. Eto, ko Rjepinovi Zaporošci, baš tako su izgledali. Priđem da vidim šta je, kad ono - reprodukcija "Vesele braće', otisnuta u poznatom vojvođanskom kalendaru Orao. Gledajući je, seljaci se oduševili, klikću od radosti, izopijali se gore no što sam ih ikad video. 'Gde nas samo, čikane, tako potrefi', pljeskali su me po ramenu!"
Majčine suzeZrenjaninski Narodni muzej koji čuva legat sa oko 900 crteža, zapisa i ličnih stvari Uroša Predića obeležio je prigodnim programom 60-godišnjicu smrti poznatog slikara. |
ZABRANJENA LJUBAV
Upravo slika "Vesela braća" bila je povod da se u Orlovatu pre desetak godina osnuje istoimeno društvo vinogradara, a ono će, na čelu s Boškom Kojčićem, postati i glavni inicijator negovanja uspomene na Uroša Predića u njegovom rodnom selu, koje je toliko voleo i gde sad počiva. Svake godine se održavaju likovne kolonije, ustanovljena je spomen-soba, a 7. decembra položen je kamen temeljac za repliku slikareve rodne kuće, koja je nečijom zlehudom voljom srušena.
- Država je oduzela i 35 lanaca Predićeve zemlje i umesto da je naslede potomci i članovi porodice, ona je rasparčana i dodeljena ko zna kome. Mi vinogradari iz Orlovata na čijoj zastavi je otisnuta čuvena slika Uroša Predića, u njegovu čast organizovali smo lepo veče sećanja, a u holu Narodnog muzeja u Zrenjaninu točilo se sedam vrsta vina poteklog iz naših vinograda i sedam vrsta starih tradicionalnih jela iz onog doba, kad je naš Uroš, veseo i čio jezdio ovim prostorima. Kažu ljudi koji ga se sećaju, da je bio veliki asketa, ali nije izbegavao kafanu i obožavao je da sedne i raspriča se sa običnim ljudima, seljacima, o svemu i svačemu - priseća se Boško Kojičić, prvi čovek orlovatskih vinogradara.
- Uroš po svojoj želji počiva pored roditelja u Orlovatu, gde su kad je umro, cele noći između 11. i 12. februara 1953. godine, u svakoj kući gorele sveće, za dušu čika Uroša, kako su ga seljani zvali - priča Kojičić, uz napomenu da se i sada svake godine u crkvi u Orlovatu održi opelo u čast Uroševu, a mnogi i danas upale sveće za njegovu dušu.
Miodrag Jovanović, penzionisani univerzitetski profesor i autor monografije o Urošu Prediću, kaže da je slikar u Orlovatu proveo najlepše godine života.
- U Orlovatu je zakopan i jedan Urošev neostvaren san. Trebalo je da se oženi Anom, ćerkom oficira strogih nazora, koji nije dopustio brak sa čovekom starijim 16 godina. Ana se nikad nije udala i sahranjena je na koji metar od Uroševog počivališta. "Molim vas, stavite cvetak i na njen krst", poručio je Uroš u oproštajnom pismu kada je saznao tužnu vest o Aninoj smrti - kaže Jovanović.
BEKSTVO IZ BEČA
Predić je posle studija mogao da ostane u Beču kao profesor na akademiji. U austrijskoj prestonici oslikao je svečanu salu državnog parlamenta i onda odustao i vratio se u Srbiju. Živeo je u Beogradu, a svoje srce, govorio je, zaveštao je Banatu i svom rodnom Orlovatu.
Noći sa Lazom Kostićem- Mada je on bio Bačvanin, a ja Banaćanin, a to su ipak velike razlike, divno sam se slagao sa Lazom Kostićem. Mnoge sam noći proveo sedeći sa Lazom na lagodnom banatskom lahoru u dvorištu moje porodične kuće. Pričali smo o svemu i svačemu, šalili se i ozbiljno debatovali, a neretko i slatko zapevali - sećao se Uroš večeri provedenih u društvu poznatog srpskog romantičara. |
- Morao sam da se vratim, jer sam Srbin, moja duša traži mesto ovde u zavičaju - rekao je Predić. Najveći deo svog života proveo je u Beogradu. Kada mu se približio kraj, dvadesetak ljudi iz Orlovata je došlo do njega da ga zamoli za dozvolu da bude sahranjen na groblju u rodnom selu. Iako je predviđao da bude sahranjen kraj svog najboljeg prijatelja Bogdana Dunđerskog u kapeli njegovog zamka u Bečeju, na zahtev svojih meštana pristao je da ga sahrane u Orlovatu.
- Samo da to bude skromno i po pravoslavnom običaju - rekao je.
Zrenjanin neguje uspomenu na Predića nazivom jedne ulice i srednje škole kao i bistom u Aleji velikana, ali su Orlovaćani kivni što je svojevremeno skromna kuća Predićevih srušena i ne mogu da dočekaju proleće, kada je najavljen početak radova na izgradnji spomen-kuće.
- Na osnovu prisećanja nekih meštana, kuća bi trebalo da ima autentičan izgled, a u njoj će se naći i brojne stvari Uroša Predića i njegove majke, koje sada čuva Narodni muzej u Zrenjaninu. U okviru manifestacije Dani Uroša Predića ovde će se održavati slikarska kolonija, gde će gosti biti najtalentovaniji srpski slikari, kao i njihovi gosti iz inostranstva - napominje Kojičić.
