Lutkić: Glava mi je bila i u loncu

Porodično predanje kaže da su Lutkići u Vojvodinu došli sa Kosova i metohije, pod Arsenijem Čarnojevićem. Sudeći po prezimenu, neki daleki predak mu je bio lutkar, tako da je, odabravši glumu za poziv, Dejan Lutkić, mada doktorsko dete, nastavio umetničku tradiciju.

- Najstariji predak koga pamtim je moj pokojni deda, očev otac. Dokle njegovo znanje seže ti naši preci po kojima smo dobili prezime su se bavili pravljenjem lutaka. Odatle lutka, pa Lutkići.

I geografski je "ekstreman" pošto je dete iz severno-južnog braka. - Otac mi je iz Vojvodine, iz Subotice, majka iz Vranja. Deda se rodio u Srbobranu, tamo je odrastao i živeo. Moj pradeda je bio sveštenik.

Igrao je u seriji "To toplo ljeto", ali njegov lik se usidrio u širokom televizijskom gledalištu kad i "Bela lađa". Njegov Alamunja postaje opštenarodno dobro, a on toliko poznat da ljudi počinju da ga zagledaju, pa i da mu prilaze na ulici. Koproducent je televizijske serije "Sva ta ravnica" u kojoj glumi uz Dragana Nikolića, Gordana Kičića, Goricu Popović, Josifa Tatića.
 

Otac mu je završio medicinu u Novom Sadu, majka u Beogradu. I on je beogradski diplomac. Oženjen je. Ima dve devojčice. Igra u pozorištu i na televiziji, snima filmove, producent je, ide iz posla u posao, kao motor.
 

- Supruga bukvalno pazi da se motor ne pregreje. Ona uspostavlja neki balans između nas. Imam od nje ogromnu podršku i razumevanje. Ovo sam izabrao pre nego što sam izabrao nju. To je prosto stvar koja mora da se ispoštuje.

Zveknuo druga u glavu

- Bio sam zaista užasno nestašno dete. Nisam bio maliciozno, zlo dete, ali sam bio beskrajno znatiželjan. Sve me je interesovalo. Stavio sam glavu u lonac sa supom za 50-oro dece u zabavištu! Popeo sam se na stolicu, uhvatio se za sto, nagao se da pogledam, stolica se izmakne i ja zamočim glavu u lonac. Hvala bogu, supa nije bila vrela inače bih verovatno bio sa gorim posledicama sem ćelavosti.

Sklonite mi Šojića - Snimali smo nešto u Šojićevoj kući, odigrali scenu i kad smo slikali moj "krupnjak", Lane Gutović je ostao da sedi. Kad smo počeli, naravno, on je krenuo da čačka nos, drma brkove, čačka uši, da mi maše. U jednom momentu sam rekao - ljudi, sklonite mi ga odavde, jer nikad ovo nećemo snimiti. Kad me uhvati smeh potrebna mi je pauza od pola sata da bih se ponovo koncentrisao.

- Živeli smo u selu Nadalj. Imali smo kuću i ogromno dvorište. Moj otac nikad nije zaključavao automobil. Jednom je ostavio ključeve u kolima, ja sam igrajući se ušao u kola. To je bilo pre nego što sam pošao u zabavište. Upalio sam kola i uterao auto u kukuruze. U vrtiću sam se peo na drvo i gledao kako me svi panično traže. Jednom drugaru sam razbio glavu stolicom. On je imao kapu Dejvida Kroketa, koju sam ja obožavao. Začikavao me je kako je on ima a ja je nemam, pa sam ga posle pet-šest dana zveknuo u glavu. Prošao je sa jednom kopčom, a ja sa crnom tačkom, koje su tada delili za nestašluke.

- Jednom sam se sa drugarom, sinom naših prijatelja, izgubio na skijanju. Tragali su za nama nekoliko sati. Kada su nas našli, dobili smo batine koje i danas pamtim. pretrnuo sam. Kada sam došao po stariju kćerku u školu, nje nije bilo. Cela škola ju je tražila, pomislio sam da je sama otišla kući, obišao sam ceo Zemun. Vratio sam se u školu i video učiteljicu kako je drži za ruku. Ona mi je rekla: "Tata, bila sam na šahu, zaboravila sam da ti kažem". Nisam je grdio, mada mi je srce toliko lupalo da nisam znao šta bih uradio tog trena.

- Kad sam se prvi put zaista zaljubio? Mislim da je to bio neki sedmi ili osmi razred osnovne škole. Bila je to devojčica Tamara, ne mogu da se setim kako joj je prezime. Nisam joj dao do znanja da sam se zaljubio, potpuno mi je bilo dovoljno to osećanje.

- Bilo je naravno devojčica, devojaka, ali sam imao samo dve dugačke veze. Jedna je moja supruga s kojom sam danas, a drugo je devojka s kojom sam bio pre nje. Bio sam vrlo mlad kad smo nas dvoje, moja supruga i ja, započeli vezu. Ona je starija od mene tri i po godine. Bilo je mnogo lomova s obzirom na to da smo odlučili da živimo zajedno. Jako je teško prilagoditi se. Bez kompromisa nema kvalitetne veze. Mi smo se dva puta razilazili, jednom na mesec dana, jednom na tri meseca. Tada smo mislili da je to kraj. Tada sam shvatio da je ona ta koju želim. Ona je bila na poslu, nazvao sam je telefonom i rekao da želim da popričamo. Nakon toga smo se pomirili, venčali, dobili kćerke. Dopada mi se kod moje dece što obe imaju svoju ličnost i trudim se da im to ne ubijem.

Svađe sa Bradićem

- Majka mi je rekla posle jednog od mojih nestašluka: "Daće bog da imaš decu jednog dana i da jedno dete bude bar kao ti". Sećam se da sam svoje roditelje zatekao sa blagim pobedničkim smeškom kad su videli jednu moju prepirku sa Nađom. Kada Nađi držiš predavanje, ona te gleda direktno u oči. Kad se borim s Nađom osećam se kao da se borim sam sa sobom. Starija ćerka je išla u državni vrtić, sada ide u državnu školu. Mlađa ide u državni vrtić i ići će u državnu školu. Dobijao sam razne predloge za privatne škole i vrtiće, ali sam odbijao, jer ne želim da se izdvajaju.

Zdravo, Đuzo   - Žao mi je kada vidim mlade kolege koji ne poštuju starije kolege. Mi sad komuniciramo na jedan način koji degradira našu profesiju. Ne mogu da dođem na probu i da Đuzi Stojiljkoviću kažem - zdravo Đuzo!

- Supruga je diplomirani inženjer elektrotehnike i radi u telekomunikacijama, projektuje mreže za mobilne telefonije. Za mene je najveći kvalitet što znamo i da se žestoko posvađamo, jer ne želimo da odustanemo od svojih stavova. Što se tiče ljubavnih scena sa partnerkama, to je deo mog posla. Tu ne sme da bude problema. Ako neko ima problem sa tim, znači da nema poverenja. Deci ne dozvoljavam da gledaju sve to što radim, jer nisam siguran da bih to umeo da im objasnim kako treba. One znaju da se tata ljubi s mamom, kako sad to da se tata ljubi s nekim drugim?

- Davno sam radio sa Nebojšom Bradićem i stalno smo se nas dvojica svađali. "Olivera Tvista" smo radili. Bio sam ubeđen da nikad više nećemo ništa raditi zajedno. Međutim, desio se taj "Madlenianum", Nebojša me pozvao i ja sam oberučke prihvatio. Onda smo imali saradnju na zavidnom nivou. Bliskost sa političarima za čas može da uznese čoveka, da te zavara da si nešto uspeo. U stvari, nisi uspeo ništa. To što je Nebojša Bradić ministar kulture govori o njegovom kvalitetu, nekim njegovim zaslugama kao čoveku, menadžeru koji je prosto tu gde mu je mesto. Otkad je postao ministar kulture pozvao sam ga da mu čestitam i to je sve. Posle toga nisam imao nikakvu komunikaciju s njim.

Voli kuvanje i kafane

- "Sva ta ravnica" je segment iz jedne priče Nenada Čanka. Sve ostalo je Đorđe Milosavljević napisao, a Đorđe je briljantan pisac. Ja sam pročitao knjigu, video tu prvu priču i pitao Nenada: "Da li će mi dati da ja ovo uradim". On mi je odgovorio: "Ako možeš, uradi". Nenad je vrlo specifičan i vrlo inteligentan čovek i potpuno atipičan političar. S njim ne razgovaram o politici, mene politika ne interesuje. Moja prednost je što sam uvek bio vrlo otvoren čovek. A očigledno još postoje ljudi koji to umeju da cene. To smatram svojom velikom prednošću.

- Ja sam, recimo, sa Bojanom Pajtićem odrastao. Njegov otac me je krstio. Živeli smo u Nadalju kuća do kuće. Onda su nam se u jednom momentu životi razišli, pa se nismo videli 10-15 godina, otprilike. Čim imate bilo kakav kontakt sa nekim političarem, to je još jedan teret više u javnosti. Ali oni koji treba da znaju dobro znaju kako je nastala "Sva ta ravnica" i koliko smo se moj partner u toj priči Željko Čolaković i ja mučili i koliko još ima problema. Mogao sam da napravim ovu seriju tako što bih prvo sebi strpao 50.000, 100.000 evra u džep, ali to onda ne bi izgledalo ovako kao što izgleda i svi mi koji smo to radili ne bismo bili ispunjeni i zadovoljni. Kako bih živeo da tako ljudi misle o meni? Završio bih u bolnici "Laza Lazarević", ne ja nego bilo koji čovek na ovoj planeti.

Spasao ga teča - Ime sam dobio po maminom teči, on se takođe zvao Dejan, koji je mene i majku spasao na porođaju. Pošto se porođaj iskomplikovao, to je trajalo, trajalo, a moj otac je tek završio specijalizaciju ginekologije, nije hteo da je porodi. Šta ako, ne daj bože, nešto pođe naopako, ne bi mogao to da preživi. Onda je molio, zvao teča Dejana da dođe, da završi porođaj i bogu hvala, sve se dobro završilo. Onda sam po njemu dobio ime.

Vezan sam za Srbiju. Ja volim Srbiju. Volim sve moje prijatelje najviše na svetu. Relaksiram se na razne načine. Obično su to kuvanje i boravak u kafani. Kad sam baš nešto ljut i besan volim da sam sam sa sobom, da prošetam, sredim misli. Kad izađem desi mi se da sam toliko u svojim mislima da ne vidim ništa oko sebe. Gledam u prazno. Najviše na svetu volim ovo što radim. Zaljubljen sam u glumu. Ali nikada ništa, pa ni gluma, ne bi moglo da poremeti moj odnos prema deci. Nikada ništa ne može da stane ispred njih. Ništa, ništa, ništa!