Hiljadu puta bio Mitke
U njegovo vreme nije bilo mladića koji nije poželeo da se barem jednom okuša u društvu recitujući monologe Mitketa iz Borine "Koštane". To se Draganu Stankoviću ispunilo tek kada je iz rodnog sela Masurica prešao u obližnju Surdulicu da završi srednju mašinsku školu.
Ljubav prema pozorištu usadio mu je otac Vojislav, koji je radeći po Srbiji imao prilike da gleda predstave beogradskih pozorišta. Prve glumačke korake napravio je u KUD "Novica Dojčinović" iz Masurice. Kada se kao srednjoškolac prijavio za recitatorsku sekciju, profesorka srpskog jezika Nataša Mihajlović odmah je u njemu prepoznala talenat za glumu.
Te 1966. godine sredila mu je da ode u Beograd i polaže za upis na Akademiju za pozorišnu umetnost, u klasi profesora Viktora Starčića. U poslednji čas se predomislio. Odlučio je da ostane u Surdulici i završi za mašinskog tehničara, što je u to vreme donosilo sigurno zaposlenje. Ipak, gluma mu je bila sudbina. Obreo se u dramskom studiju KUD "1. maj" iz Surdulice i tu prvi put, onako za društvo, recitovao monologe Mitketa. Nikog nije ostavio ravnodušnim, čak i Dušana Cvetkovića Barju, u to vreme legendu surduličkog glumišta. Tada još nije bio svestan da će sa Mitketom proživljavati "život za muku i bol zdaden", i to više od hiljadu puta.
Dragan Stanković ima 65 godina, a sa Mitketom druži se na sceni skoro punih 40. Njegov Mitke danas je zaštitni znak svih manifestacija koje organizuje grad Vranje. Nema većeg grada u staroj Jugoslaviji gde nije nastupao, upamtili su ga u Češkoj, Nemačkoj, Bugarskoj, Grčkoj...
TURNEJA PO ČEŠKOJ
- Kao mlađi, pitao sam sebe - ko sam ja, Dragan ili Mitke? Vremenom, shvatio sam da razlike nema, emocije su iste, život se često svodi na ono Mitketovo, kad pokazujući rukom na zemlju kaže: "Odavde Koštan, po tamo - nema! I cel vek toj je"!
- Po završetku Srednje mašinske škole u Surdulici otišao sam na odsluženje vojnog roka. Po povratku, 1968. godine, konkurisao sam za posao u Pamučnom kombinatu Vranje, kasnije Jumku. Primljen sam bez protekcije. Naredne godine sreo sam Slavicu i oženio se. Pune 43 godine smo u braku, imamo ćerku Olju i unuke Jovanu i Mariju. Koliko sam se ja, pored redovnog posla, žrtvovao za glumu toliko se, i još više, Slavica žrtvovala za mene.
- Na nagovor prijatelja, koji je imao neke veze u vranjskom amaterskom pozorištu "Bora Stanković", otišao sam na neku vrstu probe. Došao sam u klub, jedni su igrali karte, drugi domine, treći pijuckali zamišljeno. Stajao sam i čekao više od sat vremena, nisu me primećivali, izašao sam i rekao sebi da je sa glumom završeno. Postojalo je kulturno-umetničko društvo u Pamučnom kombinatu koje je proslavljalo 10 godina rada. Uključio sam se ozbiljnije u njegov rad 1974.
U dramskoj sekciji počeo sam prvo sa kazivanjem Borinih "mantafa" iz "Starih dana", a 1976. godine osmelio sam se da kazujem monologe Mitketa. Potom su krenule probe jer smo se spremali za turneju po Češkoj 1978. godine. Spremao nas je doajen vranjskog pozorišta Momčilo Antić Klinčar. Bio je iznenađen kad me je čuo, posebno zbog toga što nisam član vranjskog pozorišta.
Zbunjeni kapetan- Igrali smo "Sumnjivo lice" 1984. godine, a uloga kapetana Jerotija bila je poverena gostu, glumcu iz Skoplja Petru Prličku. Petre je kapetana igrao na makedonskom, a mi ostale likove na srpskom. Publika je uživala, bilo je smeha do suza. Na jednoj predstavi, glumac Saša Mihajlović, koji je igrao pisara Viću, ušao je na scenu po prvi put sa kapom na glavi na kojoj je bila velika petlova kresta. Prlička je to toliko zbunilo da je počeo da širi ruke i viče: "Koj si, bre, ti, ne te poznavam". Publika je vrištala od smeha, jer je hteo da ga najuri sa bine.
Potraga za Jugom- Jug Radivojević, poznati beogradski reditelj, odrastao je u vranjskom pozorištu, gde mu je otac Rade bio upravnik, a majka Ljiljana glumica. Počeo je da se pojavljuje još kao dete u predstavama. Davne 1978, sa šest godina, igrao je malo crnče koje vodi Crnogorac, koga sam ja igrao. Kad je trebalo da izađem na scenu držeći ga za ruku, on bi pobegao i nisam mogao da ga nađem. Snalazio sam se. Pitao bih publiku, da li su videli jedno malo dete, pa još crno i tom momentu bi on utrčao... |
SUZE NA BINI
- Put u Češku, prvo estradno gostovanje sa Mitketom značilo mi je mnogo zbog uspostavljanja veza sa publikom i poznanstva i druženja sa jednim od najboljih niških glumaca svih vremena Miroljubom Aleksićem Vuletom Vrteškarom. On je bio stari Vranjanac, iz rodnog grada otišao je u niško pozorište. Mitke mu je bio u duši, ali kako je govorio: "Nemam za njega ni stas, niti glas." Kad me je čuo i video da ja to imam što on nema, podučio me je kako da uđem u lik i budemo jedno te isto, kako da emocije i život potisnu bilo kakvu glumu i improvizaciju. Kada je on plakao, i ja sam. Na turneji on je igrao, kao i uvek, maestralno Ivka iz "Ivkove slave".
- Mitketa sam temeljno proučavao, uvlačio mu se pod kožu, ulazio u svaku poru njegovog života. Shvatio sam da je to karakteran pozorišan lik, izuzetno zahtevan i kompleksan za igru. Sanjao sam ga i dosanjao. Od tada na sceni živim njegovim osećanjima koje krenu iz stomaka i penju se u grlo i glas, u mimiku i grč, u bol i suzu... Nama južnjacima Mitke je dostupniji, bliži negoli drugim glumcima sa strane. To može da bude prednost, ali i zamka. Mnogi vranjski glumci su smatrali da znaju više o životu od Mitketa i na sceni su propali. Malo nas je uspelo da ga ispoštuje tako što će biti njegov sluga na sceni. Mnogi glumci sa strane, tumačeći Mitketa, nisu mogli da osete duh vranjske čaršije, sve ono što je bilo spolja, a tako važno za formiranje jednog filozofskog lika. Davali su previše slobode, pa su ga, kao Enver Petrovci, igrali kao pijanicu, skitnicu, pustahiju. Potpuno pogrešno i taj Mitke je nestajao sa scene.
VIŠE OD 70 PREMIJERA
- Mitketa sam na sceni, estradi i u pozorištu, igrao više od hiljadu puta. To mi nije smetalo da po dolasku u vranjsko pozorište izgradim i druge likove, ne samo Borine, za koje sam dobijao najviše nagrade na amaterskoj sceni u staroj Jugoslaviji. U vranjskom pozorištu "Bora Stanković" zaigrao sam na poziv tadašnjeg upravnika, reditelja i glumca Radeta Radivojevića. Od 1978. do danas imao sam više od 70 premijera u kojima sam uglavnom igrao glavnu ulogu. Najbolje kreacije u Borinim delima su mi, pored Mitketa, Jovča u istoimenoj drami, Bora u "Uveloj ruži" i gazda Marko u "Nečistoj krvi".
- Da bi jedan glumac mogao sebe da iskaže mora da se nađe u dobrom ansamblu, među vrsnim glumcima, da bi mogao kvalitetom da se izbori za svoju mesto i uloge. Drugo, da radi sa najboljim rediteljima, scenografima i scenskim muzičarima. Da bih bio Mitke, to što jesam, imao sam sreću da mi Koštane budu Dobrila Matić, Milka Manić i Usnija Redžepova. Da mi reditelji budu Saša Markus, Rade Radivojević, Ljuba Manojlović, Vlada Lazić, Oliver Viktorović, Jug Radivojević, Miloš Jagodić, Ana Radivojević Zdravković, Nebojša Dugalić, scenografi Dušan Stanić, Zora Davidović-Živadinović, Ljubinko Đorđević Tornik i Aleksandar Mihajlović Klinčar. Od scenskih muzičara Vojislav Voki Kostić, Nenad Milosavljević - Neša Galija iz Niša i braća Vranješević iz Novog Sada.
BESNI REDITELJ
- Sa Perom Stojanovićem Tuman, jednim od najboljih vranjskih glumaca i mojim velikim prijateljem, igrao sam mnogo puta. Rade Radivojević, reditelj predstave "Put oko sveta", bio je posebno strog što se tiče alkohola. Uvek je u flaši bila voda. U jednoj sceni Pera kao Jovanče služi mene rakijom iz flaše, ja probam i kažem da je dobra. E, sad, mangupi iz naših redova, na jednoj predstavi su nam podmetnuli flašu sa votkom. Pera meni pruži, ja probam, kažem da je dobra, ali je ne vraćam i tako čitavih pet minuta. Kada sam napokon vratio Peri flašu, on je nategao i povikao: "Gledaj, stvarno dobra, zamisli, nije iz pogrešno bure". Reditelj Radivojević je to primetio i od besa je napustio predstavu.
Inspiracija za imitiranje- Ljubomiru Bandoviću i Milanu Vasiću, danas poznatim glumcima u Beogradu, koji su odrastali pored mene u pozorištu, bio sam nepresušna inspiracija za imitiranje. Kažu mi drugi da su me skinuli tako da se ostala glumačka ekipa valja od smeha. Bandović je voleo da me imitira, kada smo imali probe za predstavu "Otac" od Strindberga, a ja na kraju jedva čekao da uzviknem, onako, teatralno: "Ljupče, daj, der, otvori taj prozor, pogušismo se od dima cigareta." |
- Čovek je bogat onoliko koliko ima prijatelja. Imao sam i imam ih dosta, ali, nažalost, mnogi su pokojni. Izdvojio bih prijateljstvo sa pevačima, pokojnim Stanišom Stošićem i Čedom Markovićem. Zahvaljujući Staniši kao Mitke sam nastupao u Centru Sava, nekoliko puta, sa najvećim imenima srpske izvorne muzike.
- Što se tiče nagrada osvojio sam više od 100, sve što je moglo da se osvoji i dobije, od Zlatnih maski, 1991. i 1994. godine na jugoslovenskom festivalu u Trebinju, do raznih priznanja, diploma. Prvu Zlatnu masku dobio sam za ulogu Dropca u predstavi "Putujuće pozorište Topalović", u režiji Dragana Jakovljevića, a drugu za ulogu Džandara u "Sveti Georgije ubiva aždahu", reditelja Juga Radivojevića.
- Počeo sam kao glumac u Surdulici, a evo sada sam saradnik njenog pozorišta Barja. Osvojili smo nekoliko značajnih nagrada na regionalnim festivalima, ali i prvo mesto na republičkom festivalu u Kuli. Igramo Borina dela "Koštanu", "Jovču", "Nečistu krv" i druga. Dobijamo aplauze na scenama širom Srbije.
