Vreme plastičnih duša

Emisija Branka Stankovića Kvadratura kruga već 11 godina privlači pažnju gledalaca RTS-a i postala je brend u oblasti dokumentarnog programa. Za svoj rad 50-godišnji Užičanin osvojio je brojna priznanja.

 Pre nekoliko meseci Branko Stanković i njegove kolege Tanja Peternek Aleksić i Dragomir Zupanc postali su novi članovi Akademije filmske umetnosti i nauke Srbije (AFUN) kao osobe iz redova filmskih stvaralaca koje su svojim opusom značajno doprineli umetničkim rezultatima srpske kinematografije.

Junaci Kvadrature kruga su studenti i inovatori koji su postigli uspeh u svetu, zanatlije i ljudi koji neguju tradiciju, ljudi kojima je bolest uskratila mnogo toga, ali koji su borbom i upornošću uspeli da pobede hendikep. Često se Stankoviću ljudi obraćaju kao da je svemoguć, ubeđeni da može da im reši probleme. Dosad je ispričao više od 1.350 priča, prešao milion i po kilometara, razgovarao sa oko 3.400 sagovornika. I nema nameru da skoro stane. I dalje putuje, traga za novim temama i sagovornicima.

Na magarcu do cilja

- Kao rođeni Užičanin govorim jezikom koji ne pristaje da se liši tradicionalne savršenosti i pomalo starinske patiniranosti. Nazvao sam svoju emisiju po matematičkoj enigmi, metaforički ukazujući na probleme. Kvadratura kruga do danas nije rešena, a potrošena je nemerljiva intelektualna energija. Kao i mnogi matematičari, tako i ja sa nepresušnom motivacijom i dalje tražim rešenja, ne mireći se da postoje nerešive i nemoguće stvari.

- Ta kvadratura kruga je čovek, koga ne možemo do kraja da definišemo i otkrijemo. Intriga i zagonetka, nikad do kraja otkrivena. Tu leži simbolika, kao i u slici na našoj špici, koja je postala naš zaštitni znak, Leonardovom crtežu "Vitruvijev čovek" - lik golog muškarca s ispruženim rukama u dve pozicije, upisan istovremeno u krug i kvadrat, a govori o proporcijama ljudskog tela, kao i povezivanju čoveka i prirode. Ako je zlo jedno od najvećih pokretačkih sila u svetu, dobro ga jedino može nadjačati neprestanim buđenjem čoveka u ljudima.
 

- Sa ekipom sam najčešće na terenu od četvrtka do subote. Do mesta širom Srbije i regiona stižemo obično kombijem, a zbog nepristupačnih predela neretko i pešice, na konjima, magarcima. Po povratku u Beograd sledi montiranje snimljenog materijala, koji uobličavam dramaturški i rediteljski. Spremam se i za naredne priče, sredinom nedelje zakazujem nova snimanja. I tako već godinama.

- Svaka emisija mora da se radi sa ljubavlju. To je ujedno i savet koji često dajem svojim saradnicima, da na svakom snimanju ulože makar mrvu emocija u priču na kojoj rade, što neizbežno mora da se vidi u kontaktu sa sagovornicima, ali i kasnije na televizijskim ekranima. Kvadratura kruga je sama našla put do gledališta, jer je ovakva emisija potrebna ljudima. Kada mi drugi kažu da narod najviše gleda brojne rijalitije, zabavno-muzičke emisije, šou programe, kvazistvarnost, odgovaram im da to nije istina. Ljudi i te kako imaju potrebu da vide pravi, realan život, dokumentarni program. Zato su moje emisije gledane, zato ih i nagrađuju gledaoci, jer su u njima prepoznali i osetili emocije.

Kaljenje u Užicu

- Po zidovima stana priznanja ne kačim, niti ih uramljujem, ona stoje na polici sa knjigama. Iskren da budem, ne znam koliko sam ih tačno dobio. U jednom intervjuu sam naveo brojku za koju sam mislio da je prava, a posle mi je supruga rekla da sam izneo netačan podatak - rekao sam manje. Nisam siguran da li ih je sada 28 ili 32. Kada sam bio mlađi, nekako mi je više bilo stalo da ih osvojim. Najznačajnija su mi bila prva tri. I danas mi nagrade znače i obraduju me, pogotovo kad im se uopšte ne nadam. Nagrade potvrđuju da ste dobro uradili posao, određuju mesto na kojem se nalazite u dokumentarnom stvaralaštvu, pa se zato i dalje pojavljujem na pojedinim festivalima.
 

- Posebno mi je drago priznanje Naj Užičanin. Moram da zahvalim mojim Užičanima koji su mi ga dodelili, prepoznali prave vrednosti. Nije lako biti prvi u svome selu, posebno ne u Užicu. Nisu oni baš tako široke ruke da dele šakom i kapom priznanja, pogotovo ne bez pokrića i velikih zasluga.

- Za rodni kraj sam veoma vezan. Proveo sam tamo lepo, bezbrižno detinjstvo. Škola mi je išla od ruke. Dok sam studirao novinarstvo, u junu bih čistio godinu, pa sam do jesenjih predavanja imao vremena da radim. Te mesece sam provodio stičući iskustvo u novinarskoj kući "Vesti" u Užicu. Prošarao sam sve sektore, menjajući onoga koji bi odlazio na odmor. Kalio sam se, a usput i zarađivao džeparac. Bila je to dragocena škola u novinama i na radiju.

Priče iz voza

- U mladosti sam rado na televiziji i gledao emisije Milana Kovačevića, Kamenka Katića, kao i kvizove koje su vodili Mića Orlović i Oliver Mlakar, a posebno mi je bila draga serija "S vanglom kroz svet". Iako su tada bila samo dva programa, čini mi se da sam na malim ekranima lakše nego danas pronalazio ono što me zanima, kvalitetne emisije vredne pažnje. Vremenom me je privukla dokumentarna forma, smatrao sam da je to ono pravo. Nisam imao idole, ali je zato tu bio strogi učitelj zaslužan da savladam mnogo toga. Urednik Slobodan Arežina je bez ustezanja pred svima negodovao kada je nezadovoljan prilogom, ali umeo je i da pohvali kad nešto valja.
 

- Oženjen sam i imam ćerku. Supruga Slavka, ljubav iz studentskih dana, takođe je novinar. Ovog meseca proslavićemo tri decenije kako smo zajedno. Mladi smo osnovali porodicu, u 24. godini sam postao otac. Jedinica Ivana u junu je diplomirala na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, smer scenski kostim, a do sada je imala 10 grupnih izložbi i nedavno prvu samostalnu, u rodnom Užicu.

- Pre četiri i po godine moja porodica se preselila u Beograd i od tada smo ponovo svi na okupu. Za mene je to značilo da više spavam u svom krevetu. Jer, silne sate provodio sam u vozu. Po povratku sa terena svake subote sedam godina noću sam putovao kući u rodni grad, a ponedeljkom bih se vozio opet istim putem, samo u suprotnom smeru. U to vreme u glavnom gradu nisam imao svoj stan, pa mi je televizija plaćala hotelsku sobu. Bio je to naporan period. Odabrao sam da putujem vozom, jer u njemu čovek može da ispruži noge, prošeta se, zapali cigaretu, popije piće. A imao sam i novinarski popust, koji je bio značajna stavka da se uštedi. Upoznao sam u vozu zanimljive ljude, razmenjivali smo ideje i mišljenja, naslušao se raznih priča, a neke sam ispričao i u Kvadraturi kruga.

Majstor za perle

- Voleo bih da češće mogu da dolazim u Užice, a ne tek jednom u dva-tri meseca. Tamo su mi i dalje roditelji, rodbina i brojni prijatelji. Verujem da ću se vratiti u svoj zavičaj kada se penzionišem. Beograd sve više postaje grad otuđenih ljudi i zato supruga i ja i dalje okupljamo mnoštvo ljudi na ručkove i večere. Među njima, naravno, ima i Užičana.
 

- Devedesetih godina prošlog veka nije nam nimalo bilo lako. Slavka nije imala stalno zaposlenje, a ja sam četiri godine bio na prinudnom odmoru. Plata prepolovljena, dete malo, stambeno pitanje nerešeno. Počeli smo žena i ja tada da se bavimo izradom nakita, nizali smo staklene i keramičke perle, komade od kože i drveta, koristili silikon, plastiku i sve što bi nam došlo do ruku, a bilo je iskoristljivo. I kćerka Ivana nam je pomagala u tom poslu, što je možda uticalo da kasnije pohađa umetnička školu. Iako smo bili samouki, dobro nam je išlo, snalazili smo se i uspevali da zaradimo za život. Pošto ni žena ni ja nismo rođeni za trgovinu, distribuciju i prodavanje smo prepustili jednom prijatelju. Tim poslom bavili smo se tri godine, a nakit se prodavao na štandovima na primorju i u zemlji.

- Dok sam bio na prinudnom, napajao sam se energijom bekstvom u šumu. Kako bih spasao sebe, sačuvao razum i nerve, krenuo sam u prirodu da tamo čistim dušu. U šumi sam pronalazio mir i spokoj, izbacivao negativnu energiju. Prijali su mi to bekstvo i cvrkut ptica, a onda sam počeo da se zanimam za pečurke. Pronašao sam nov hobi, zadovoljstvo u tome, i to traje i dalje. Raspoznajem 42 vrste pečuraka, od kojih berem 28 koje mogu da se nađu na našim prostorima. Tokom proleća moje bekstvo u šumu traje jedan dan, jer posle branja moram da se vratim kući zbog pečuraka koje su osetljive pa ne mogu dugo da stoje. Moram odmah da ih pripremam ili konzerviram. Majstor sam za čorbu od vrganja, to mi je specijalitet.

Film o senkama

- Osim gljiva, u dugim šetnjama po poljima i šumama naučio sam da raspoznajem i oko 80 vrsta lekovitog bilja. Na tom polju imao sam predznanje, jer je moj deda bio poznati travar na Zlatiboru, pravio je tinkture i meleme. Od njega sam naučio mnogo toga, a vremenom sam proširio svoje znanje. Mnogi prijatelji me zovu i traže da im preporučim šta treba da koriste za određenu bolest, jačanje imuniteta, postoperativni period.

- Do sada su ekranizovane dve moje drame "Bar-Beograd via Peking" i "Nije nego", a već godinu dana pišem novu čiji je naslov "Lastične duše". Govori o otuđenosti, vremenu koje nas čeka, a na neki način već ubrzano stiže, kada će ljudi odlaziti na pijacu da kupe najosnovnije emocije, suze, osmehe. Radnja je smeštena u 2040, ali bojim se da će to vreme doći i ranije. Pošto nikom ništa nisam obećao, a ja uvek držim datu reč, ne znam kada bi drama mogla da bude realizovana. Slično je bilo sa knjigom u kojoj sam objavio neke od priča iz Kvadrature kruga. Imao sam materijala, ali tek kada sam obećao izdavaču da ću knjigu završiti, seo sam i završio posao, pa je objavljena pre godinu dana. Sada me pritiskaju da pripremim nove priče za dopunjeno izdanje, ali zaista nemam vremena. Ne stižem ni da se pozabavim snimanjem filma o senkama, čiju ideju odavno imam u glavi, pa o kamenu, kao i za još sijaset drugih stvari koje bih želeo da uradim...