Manastiri Braničevskog okruga (3): Vitovnica imala i svoju kafanu
"Kakve su ti misli takav ti je život", često je govorio blaženopočivši otac Tadej Strbulović, iguman manastira Vitovnica. Ovaj mudri starac rođen je 1914. blizu ove svetinje u domaćinskoj porodici. Po završenoj osnovnoj školi roditelji ga odvode u obližnji manastir Gornjak. Zamonašen je 1935. u Beogradu.
Za arhimadrita ga je proizveo episkop braničevski Hrizostom. Posle 1938. godine otac Tadej je služio veri i crkvi u više srpskih manastira. Po želji patrijarha Gavrila jeromonah Tadej je 1949. postavljen za igumana Pećke patrijaršije. Godine 1955. vraća se u Braničevsku eparhiju i biva postavljen za igumana manastira Gornjak.
Posle toga, 1959. otac Tadej izvesno vreme provodi u manastiru Hilandar, a po povratku biva postavljen za igumana manastira Tuman kod Golupca. Po svojoj želji je 1962. godine premešten za igumana manastira Vitovnica.
Otac Tadej je bio blage naravi, uvek spreman da svakoga sasluša i pomogne. Uživao je veliki ugled kod svojih Vitovničana, naroda Braničevskog kraja, ali i šire.
Spomenik od velikog značaja, manastir Vitovnica, srednjovekovna svetinja kod Petrovca na Mlavi, smešten je na uzvišenom platou na desnoj obali reke istog imena. Nedaleko od oltara uzdiže se stena koja nadvisuje manastir. Na toj steni, koja po opisu Joakima Vujića "manastiru za obgradu služi", mnogo je porušenih zidina i, pretpostavlja se, urušenih kapelica. Na vrhu je mala pećina, u kojoj su se po predanju podvizavali monasi.
Povelje o osnivanju manastira nema, niti postoji bilo kakav pisani trag o ktitoru i vremenu nastanka Vitovnice. Sačuvano je samo nekoliko varijanata predanja po kojima je manastir sagradio kralj Milutin, posle pobede nad bugarskim odmetnicima Drmanom i Kudelinom, između 1289. i 1291. godine.
Postoji i pretpostavka da je Vitovnica podignuta u poslednjoj trećini 14. ili prvoj polovini 15. veka, s obzirom na moravski stil gradnje, čak i da je bila pridvorna crkva istoimenog utvrđenja u njenoj blizini. Međutim, dvojezični natpis (starosrpski i jermenski) na kamenu uzidanom u severni zid dozidanog dela crkve, govori o crkvi svetih apostola Petra i Jakova koju je 1218. godine podigao Vlado, sin Babugov. Na tu ploču ozbiljniju pažnju je obratio Đurđe Bošković, profesor Beogradskog univerziteta.
Manstiri zapljenjenU Drugom svetskom ratu manastir Vitovnica je loše prošao. Po pričanju bratstva, zbog njihove odanosti monarhiji, "domaći komunisti" su zapalili manastir, ubili monaha Hrizostoma, rodom iz Rače, jeromonaha Mardarija i monaha Savu, o čemu govori i mermerna ploča. Posle rata nacionalizovano je mnogo manastirske imovine, kafana, dućan i ostalo. Ostavljen je samo agrarni maksimum. Pored nacionalizacije, naneta je razna druga šteta, odnešeno mnogo građevinskog materijala spremljenog za podizanje novih objekata, itd. |
On je za vreme kratkog studijskog putovanja po severoistočnoj Srbiji 1947. godine uzeo precizan otisak natpisa. Pošto dotadašnji prevodi jermenskog teksta nisu bili zadovoljavajući, Bošković je otisak dao jermenskim naučnicima koji su ustanovili da ploča nije načinjena za manastir Vitovnicu, koji je posvećen Uspenju Presvete Bogorodice, već za manastir Svetih apostola Jakova i Petra, koji se nalazio u ataru sela Ranovac gde i danas postoji lokalitet pod nazivom Jakovljev manastir, i kraj njega Jakovljev izvor.
Kad je porušen Jakovljev manastir ploča je prenesena u drugi apostolski manastir, manastir Svetog Petra i Pavla kod sela Ždrelo (danas manastir Svete trojice), a kad je i on porušen krajem 17. veka odneta je, kako je saznao Josif Pančić sa svojim studentima 1861. godine, u obližnji manastir Vitovnicu. Postoji takođe i predanje da je ova kamena ploča preneta iz crkve u Oreškovici, poznate kao Jermenska.
Naime, za sve vreme trajanja srpske srednjovekovne države, nema podataka o manastiru Vitovnica. Pominju ga tek turski popisi u kojima se navodi, 1537. godine, da u manastiru Prečiste na reci Vitovnici žive dva monaha. Sledeći popis kaže da u manastiru žive tri kaluđera. Postoji i pisani trag da je 1557. godine u vreme igumana Makarija, kujundžija Vuk Kondo okovao zlatom vitovničko jevanđelje.
A popis iz vremena sultana Murata Trećeg, beleži da u manastiru živi šest monaha, da su dobar starešina i vredno i vešto bratstvo, obogatili manastirsku biblioteku prepisima mnogih knjiga. Seobe Srba krajem 17. veka pod Arsenijem III, i u 18. stoleću pod Arsenijem IV, raznele su vitovničke knjige na razne strane: jedan psaltir iz 1661. godine nalazi se u Narodnoj biblioteci, jedna knjiga iz 1619. u Kijevu, jedna u patrijaršijskoj biblioteci u Sremskim Karlovcima, jedna knjiga iz 1628. u manastiru Pakri, itd. I pečat vitovničkog igumana Visariona iz 1703. godine dospeo je u manastir Krušedol, a srebrna čaša - rad kujundžije Luke iz Ćiprovca iz 1662. godine - nalazi se u Bešenovu. Tu se nalazi i pomenuto, zlatom okovano jevanđelje iz 1557. godine.
U vreme austrijske okupacije severne Srbije (1718-1739), egzarh Maksim (Ratković) posetio je Vitovnicu i ostavio opis manastira u kome uz igumana ima samo dva monaha. Za crkvu kaže da je "drevna" (tj. stara), crepom pokrivena, a ispred crkve se nalazi "šator od drveta" pod kojim verovatno podrazumeva pripratu.
Veoma je dobro snabdeven knjigama, delom štampanim u Rusiji, ali i sa mnogo rukopisnih. Solidan je i inventar: svilene odežde, putir, diskos, kašičica, zvezdica, pojas, pavta i 2 kandila - sve od srebra. Iguman Danilo bio je učesnik crkveno-narodnog sabora u Sremskim Karlovcima 1735. godine.
U vreme Kočine Krajine, manastir je stradao od Turaka. Tada je popaljen i kelije su mu srušene do temelja. Obnova je počela u vreme vožda Karađorđa, ali je do kraja izvršena za vladavine Miloša Obrenovića. Od 1837. godine kada su podignute neke zgrade, počinje vaskrsavanje i uspon Vitovnice, da bi 1856. godine manastir bio kompletno obnovljen. Tada je obnovljena crkva, dozidana priprata sa zvonikom, postavljen pod od mermera, a cela bogomolja pokrivena pocinkovanim limom.
U samoj crkvi živopisane su sve površine. Novi konak je takođe izgrađen, a ispred crkve je podignuta česma. Ozidana je i jedna zgrada izvan manastirskog kruga, u čijem su prizemlju bili školska učionica, stan za učitelja, kuhinja i prenoćište za đake, a na spratu dve sobe za "sreskog starešinu kad u narodnom poslu izađe, a i za drugog kojeg otmenog gosta".
Ove obimne radove omogućila je i velika ljubav meštana prema toj svetinji, kao i solidna materijalna baza. Krajem 19. veka manastir je imao 470 hektara obradivog zemljišta, 1.165 hektara planine koju je izdavao u popašu i skupljanje suvih drva za 3.409 dinara; kafanu i dućan, tri vodenice, nekoliko kuća, itd.
Na brdu poviše manastira monasi su podigli lepe vinograde, koje je početkom 20. veka video i pomenuo u svojoj knjizi Mlava Ljubomir Jovanović. On je tom prilikom zabeležio da se lekovitim izvorima smatraju Priod na Urlaji i izvor Banja iz kojeg ističe istoimeni potok.
Manastirska crkva posvećena Uspenju presvete Bogorodice nosi na sebi trag bar tri obnove, što je najbolje vidljivo na fasadama. Prvobitnost crkve sačuvana je samo u temelju, i oltaru koji je svakako prvobitni. U središnjem delu hrama nalazi se grob nepoznatog monaha sinaita, jednog od mnogih koji su u doba kneza Lazara i despota Stefana Lazarevića, njegovog sina, došli u Srbiju pred najezdom Turaka. Pored manastira je i izvor Svetoga Jovana za koji se smatra da je lekovit.
Vitovnica je poslednji put obnovljena 1956. godine.
