Manastiri Braničevskog okruga (1): Bog nikome ne ostaje dužan
Veličanstveni srednjovekovni biseri Braničeva, okruga severoistočne Srbije iz kojeg je danas više žitelja u rasejanju nego što ima stalnih stanovnika, svakako su drevni pravoslavni manastiri poput Gornjaka, Rukumije, Tumana, Vitovnice, Nimnika, Bradače, Đerinca, Sestroljina, Zaove i Ždrela, kao i Trške crkve.
Za nastanak četiri od tih svetinja, vezuje se legenda koja govori o mučenici Jelici koju su rođena braća, 1375. godine, usmrtila razapevši je konjima za repove, pošto ju je snaja, "kučka ljubomorna", prethodno nepravedno optužila.
Tako je, po predanju, na mestu gde je klonulo Jeličino telo podignut manastir Zaova, gde joj je pala donja vilica s bradom nikla je Bradača, na mestu gde su joj ispale oči podignut je Sestroljin, a tamo gde joj je pala otkinuta ruka izgrađena je Rukumija.
Porodična tragedija
Legenda kaže da se ova porodična tragedija zbila u domu vlastelina Pavla Radića - kneza od Stiga, a da su braća Pavle i Radul Radić, nakon što je knez Lazar osvojio Braničevo, bili njegovi vazali i upravljali Stigom. Jeličina smrt opevana je i u pesmi "Bog nikome ne ostaje dužan", stihovima: "Dva su bora naporedno rasla, među njima tankovrha jela, to ne bila dva bora zelena, ni međ' njima tankovrha jela, već to bila dva brata rođena, jedno Pavle, a drugo Radule, među njima sestrica Jelica..."
Pesma dalje kaže da je Pavlova žena, patološki ljubomorna na veliku ljubav i pažnju braće prema sestri, odlučila da je ukloni. Pošto nije uspela spletkama i sitnim lažima, zaklala je Pavlovog sokola i pokušala da zlodelo podmetne Jelici. Zatim mu je ubila konja i opet je zaovu bezuspešno optužila, da bi na kraju ubila i sopstveno dete u kolevci i krvave noževe podmetnula Jelici pod jastuk, a muža uputila gde će ih naći. Verujući ženi Pavle je, uz saglasnost brata Radula, naredio da se sestra veže konjima za repove, da se konji poteraju i da je rastrgnu.
Saznavši kasnije istinu i pokajavši se na sestrinom grobu, Pavle i Radule podigli su manastir koji je narod nazvao Zaovina crkva i nalazi se u šumi blizu Velikog Sela. Izgradnja manastirske crkve vezuje se i za kneza Lazara Hrebeljanovića. Predanje kaže da je, čuvši za ovu tragediju, bogomolju on podigao uoči odlaska u Boj na Kosovu.
U drugoj polovini 15. veka, tačnije 1467. godine, manastir Zaova je prvi put pomenut u sačuvanim istorijskim spisima, kao zapustela svetinja, a u vreme vladavine sultana Murata Trećeg (1574-1595) ovim krajevima spadao je u ekonomski slabije manastire. Vreme poslednjeg beleženja Zaove je vreme velikog ustanka Srba u Banatu 1594. godine, predvođenih vladikom Teodorom. Turci su ustanak ugušili u krvi, vladiku Teodora živog odrali, hiljade ustanika poubijali ili oterali u roblje, a u Braničevu, tesno povezanom s Banatom u toj pobuni, porušili više crkava i manastira.
U 17. veku nađeni su ostaci bogomolje na čijim temeljima su meštani podigli crkvu-brvnaru. Početkom 19. veka na mestu brvnare podignuta je nova crkva od tvrdog materijala, u moravskom stilu, bez kubeta i sa krstom u osnovi. U vreme Prvog srpskog ustanka ponovo je razrušena, ali je obnovljena zahvaljujući knezu Milošu Obrenoviću.
Za vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića, 1849. godine, u bogomolji su urađeni živopisi i freske, rukom molera i linoresca Živka Pavlovića, pretka slikarke Milene Pavlović Barili. I do danas su ostali potpuno očuvani.
Unutar manastirske crkve može se videti zazidan Jeličin grob, sa freskom koja predstavlja njeno rastrzanje sa četiri bela konja. Ovaj grob godišnje obiđe nekoliko hiljada hodočasnika, a najviše ih je na Svetog Iliju, 2. avgusta, jer se smatra da je baš tog dana devojka nastradala.
Pedesetak metara jugoistočno od manastira je čudotvorni izvor, poštovan zbog svoje lekovitosti, a nekoliko stotina metara dalje, severozapadno od crkve, još je jedan sveti izvor, nazvan Šopot.
Najbolji ratariSelo Bajić, u čijem ataru se pominje Zahova, nestalo je u 16. ili 17. veku, a nalazilo se u današnjem ataru sela Toponica i bilo je jedno od najimućnijih sela u Braničevu. Ono je 1467. godine imalo 64 kuće, koliko i deset godina kasnije, a njegovi stanovnici bili su najbolji ratari u braničevskoj oblasti. Samo na ime desetka od pšenice davali su 200 lukna, odnosno 18.800 kilograma, što znači da im je ukupan prinos pšenice dostizao 18 vagona. Bili su istovremeno i dobri vinogradari i izvrsni stočari. To govori da su, pored izuzetnih geografskih uslova (velike šume unaokolo, pogodna konfiguracija terena, izvori dobre vode i lepo jezero u neposrednoj blizini), podizanju manastira baš ovde doprineli i veoma dobri ekonomski uslovi. |
Prema predanju, pošto je Jelica rastrgnuta "na sve četiri strane sveta", na mestima na kojima su pali delovi njenog tela pojavili su se, takođe, čudotvorni izvori koji do danas postoje. Pored tih izvora su sagrađeni manastiri.
Šta je na dnu izvora
Na mestu gde su po predanju pale Jeličine oči podignut je manastir Sestroljin, u selu Poljani blizu Požarevca. Kraj manastira je i izvor lekovite vode za koji se veruje da leči bolesti očiju.
Zapis na severnoj strani crkve kaže da su bogomolju 1871. obnovili meštani Rista Đokić i Radovan Lazić, uz pomoć braće Mateje i Pauna Petrovića.
Dr Leontije Pavlović svojevremeno je, pišući o manastiru i svetoj vodi, navodio svedočenja nekih meštana koji su tvrdili "da u dnu izvora vide nešto slično očima".
A smederevski prota Dušan T. Mitošević je ostavio zapis da se svet sjati oko Sestroljina "o Mladim nedeljama i Svetim Petkama" i da "vekovima ljudi ovde dolaze da u vodi sestre Jelice traže lek za oči".
Otuda je Sestroljin jedan od najposećenijih manastira u Istočnoj Srbiji, a do njega se stiže asfaltnim putem Požarevac-Žabari.
Takođe, u spomen na nedužno postradalu devojku Jelicu, ispod planine Kozuh, kaže predanje, na putu od Požarevca ka Petrovcu na Mlavi, nedaleko od sela Crljenac, u šumovitom proplanku, u 14. veku nikao je manastir Bradača, izgrađen u moravskom stilu. Manastirska crkva posvećena je vavedenju Presvete bogorodice. Pretpostavlja se da je ktitor bio jedan od vlastelina toga doba.
Prema jednom predanju, Bradaču je podigao Vuk Branković, a prema drugom kralj Vukašin, otac Marka Kraljevića. Verujući u ta predanja, stanovništvo doseljeno posle seobe pod Čarnojevićem nije želelo da popravlja porušenu bogomolju, kako je zabeležio Feliks Kanic krajem 19. veka, jer ni jedan ni drugi vladar nisu bili omiljen u narodu. Međutim, priče o njima nemaju istorijsku osnovu, jer oni nisu vladali u Braničevu.
Braničevom je vladao jedan Branković, ali Radič Branković, vlastelin, koji je imao rudnike zlata i srebra. Nasledio je svog oca Branka Rastislalića, učesnika u velikaškom rasparčavanju nekadašnje moćne srpske carevine, kada je zavladao Braničevom. Knez Lazar je, predosećajući tursku opasnost, pokušao da pridobije Radiča kako bi stvorio bedem odbrane, a kad mu to nije pošlo za rukom sukobio se sa njim. Letopisac je zabeležio: "I rasu knez Lazar Radiča Brankovića u Braničevu."
Najstariji pisani podatak o Bradači potiče iz 16. veka kada je manastir bio živ i aktivan. Ali, kada ga je krajem 17. veka posetio patrijarh Arsenije Čarnojević iz Pećke patrijaršije, bio je u ruševinama. Putujući po Braničevu 13 godina pre Prve velike seobe Srba sa Kosova on je u ruševinama pronašao tri bogoslužbene knjige (mineja) i poneo ih sa sobom. Na svakoj od njih ostavio je zapis.
Na mineju za mesec decembar patrijarh je (u transkripciji) zapisao: "Na putu po Braničevu nađoh ovu knjigu u manastiru Bradaševo ni od koga čuvanu, pa je doneh u Patrijaršiju da u njoj služi dok se pomenuta obitelj ne obnovi." Na mineju za mesec april njegova poruka glasi: "Na putu po nahiji braničevskoj nađoh ovu knjigu manastira Bradače. Manastir pak ovaj beše zapusteo... i uzeh je na službu našoj smernosti. Ako li se povrati manastir Bradača, opet da bude manastiru na službu i nikom drugom. Ko je otme - da mu nije prosto nego prokleto."
Od tada pa do 19. veka nema pomena o Bradači. Smatra se da je 250 godina bio u ruševinama sve do velike obnove koja je urađena 1990.
