Slikanje u zamrzivaču
Srpski slikar poreklom iz Danilovgrada Arso Ivanović, koji godinama živi u San Dijegu, boravio je nedavno u Beogradu, gde je na Sajmu knjiga promovisao svoju monografiju. Svetsku slavu stekao je neobičnim metodom slikanja. Arso slika samo na niskim temperaturama i tako stvara platna na kojima su boje poput inja na prozorskim staklima.
- Trudim se da stvaram slike koje se ne mogu kopirati i tada su u potpunosti moje. Ideju sam dobio još u Sarajevu, a kasnije u SAD kada sam gledao zamrznute prozore. Bio sam fasciniran time. Tehnika kristalizacije podrazumeva potpunu saradnju slikara sa prirodom, jer se stvara na minus deset stepeni.
- Mora brzo da se radi. Sve ono što se naslika već za desetak sekundi je zamrznuto i nema vremena za povratak. Zbog toga slikar mora da unapred vidi sliku i unapred zna koje će poteze povući.
Na kojim temperaturama ste radili?
- Radio sam na minus 10, 15 u laboratoriji, to je kao da slikate u zamrzivaču. Pokušao sam i na minus 20, ali nisam uspeo. Vrhunac rada je primena kristalizacije na uljane slike, što je protiv fizičkih zakona, budući da, ulje i voda moraju da ostanu u diplomatskim odnosima. Posle dugo godina došao sam u San Dijego u toplije krajeve, jer su mi se počeli mrznuti prsti.
Dvostruka krađa- Moj brat je devedesetih bio urednik Radio Jugoslavije. Kad je jednom prilikom došao kod mene u Milvoki, Mira Marković ga je skinula. Neki opozicionari su mu obili stan u Beogradu i tada je nestalo pet mojih radova, koje sam spremio za izložbu, među kojima i slika "Simonida", koja se nalazi u mojoj monografiji. Obratili smo se tadašnjem ministru policije Zoranu Živkoviću, pisao sam i pokojnom premijeru Zoranu Đinđiću. Slike su odmah vraćene. Međutim, posle dve nedelje ponovo su provalili u stan i opet odneli slike. I evo već deset godina ništa, mi se raspravljamo sa sudom i policijom. Jednom se krađa desila u čikaškoj galeriji iz koje su odneli pet mojih slika. FBI ih je našao u roku od tri, četiri dana. |
Šta vas je usmerilo ka slikarstvu?
- Moj deda Krsto sa majčine strane je bio potpuno nepismen čovek, a bio je samouk preduzimač i arhitekta. Napravio je više od 30 škola, manastira, crkava. I sada postoji jedna na Jelenku. Moj stric je rezbario šahovske figure i kutije za cigarete. Moj talenat je primetio nastavnik Miladin Bogićević. On je predavao i srpski jezik i likovno u osnovnoj školi.
Koliko ste dugo u Americi i kako je biti umetnik u toj zemlji?
- U Americi sam od 1967. godine i kad sam došao bilo je izrazito teško. A biti umetnik nije lako iz više razloga, jer Amerikanci i anglosaksonci priznaju samo svoje koji imaju reputaciju na lokalnom nivou. Oni slikaju samo sunce, svetlost, oblake, maglu, cvetiće, ribe, golubove. Moji radovi apsolutno se ne uklapaju u to. U Milvoki sam došao bez znanja engleskog jezika. Našao sam neki posao i radio, a noću sam išao na časove engleskog. Morao sam da polažem jezik, što je za mene bilo teško, kao i američku istoriju.
Kako u Americi generalno gledaju na umetnost?
- U Americi je biti umetnik izrazito teško, posebno kao stranac slovenskog i srpskog roda. Morate biti ispred njih da bi bili ravnopravni sa njima. Od umetnosti se jako teško živi. Ovi pojedini glumci što se prse da su velike zvezde, kao imaju neke epizode u Holivudu, to su samo prazne priče. Uveče peru suđe u restoranima. Imao sam tu sreću da uspem. Na američkom umetničkom tržištu jedan od kriterijuma kvaliteta jeste i to kako se prodaju slike. Određen broj kolekcionara dolazi kod mene da kupuje slike. Ne smem da govorim o cenama, jer moji radovi nisu jeftini. Cene su dosta visoke.
Kako vidite situaciju kod nas što se tiče umetnosti?
- Situacija za umetnika je bolja nego u Americi. Oni koji misle da bi bilo bolje da odu van Srbije, varaju se. Bolje da ostanu kod kuće, jer država koliko-toliko ulaže u galerije. Međutim, na Zapadu bez obzira na to koliko ste znoja i neprospavanih noći izgubili, od sveg što prodate Vašington vam uzima 30 odsto, galerija 50 odsto, a ono što vam je ostalo morate da pravdate državi kojekakvim računima da bi vam nešto ostalo. Dakle u Srbiji je daleko bolja situacija, umetnici imaju osiguranje, a u Americi nemaju. Sve sami plaćamo.
Ko je ko u Americi* Arso Ivanović rođen je u Danilovgradu, gde je završio osnovnu školu. "Mog oca Marka, koji je otišao u četnike, ubili su u ratu, a brat Nikola i ja smo ostali sami sa majkom Radušom. Iz kuće nam je bilo sve opljačkano, četiri puta smo bežali od Italijana, a od partizana šest puta. Imao sam samo dve godine. Posle rata opet nismo bili mirni, a majka je bila zatvarana svaki drugi dan", priča Arso.
|
Da li odlazite u Crnu Goru?
- Svuda sam cenjen, jedino u Crnoj Gori imam najmanji prijem. Zbog čega, ne znam i ne interesuje me, to je njihova stvar. To je sve po političkoj liniji, ali to su oni, a ne ja.
Da li vas muči nostalgija?
- Što sam stariji sve me više proganja želja da u otadžbini otvorim neku galeriju. Došao sam iz srpske Crne Gore i gde god sam bio po svetu još je u meni prisutan crnogorski kamen, srpstvo, patriotizam i to se sve vidi u mojim radovima. U Americi sam samo fizički, a duhovno u Srbiji. A često, skoro svake godine dolazim u Beograd. Nikad ništa nisam dobio od Crne Gore, tako da me ona ničim nije zadužila. Imam dole kuću, nekoliko prijatelja i odem da ih obiđem, ali za ostale sam stranac, kao i oni za mene.
