"U srpsku akademiju po rođačkim vezama"

Umetnost i kultura u Srbiji su u haosu i raspadu, odlučan je u proceni Živorad Ajdačić, režiser i dramski pisac sa 40-godišnjim stažom u kulturi.

Živorad Ajdačić, generalni sekretar Kulturno-prosvetne zajednice Srbije

 

Kao generalni sekretar Kulturno-prosvetne zajednice Srbije nedavno je stavio potpis na otvoreno pismo Srpskoj akademiji nauka i umetnosti optužujući je da je pri izboru za članove SANU-a u poslednji čas promenila pravila, na taj način diskvalifikovala sve kandidate iz oblasti umetnosti, odnosno udruženja književnika, udruženja likovnih umetnika, Filološkog fakulteta, Univerziteta umetnosti i Akademije umetnosti.

U pismu, između ostalog, stoji: "Akademija postaje sve više akademija nauka, a sve manje umetnosti. Čak se može i pretpostaviti, prema odabranim kandidatima, da se ovaj deo imena možda želi i ukinuti."

Zašto ste poslali otvoreno pismo?
- SANU je vrh jednog stvaralaštva. Kao generalni sekretar KPZ-a Srbije, reditelj i dramski pisac prema članovima Akademija imam veliku naklonost, što pokazujemo i kroz priznanja koja im dodeljujemo, poput Vukove nagrade i Zlatnog beočuga. Na desetine njih su dobitnici tih prestižnih nagrada. Otvoreno pismo smo poslali jer nas je začudilo kako se to u poslednjem trenutku promenio kriterijum za izbor u njihovo članstvo. Izbor u Akademiju nauka predlažu institucije, organizacije, akademije, fakulteti i to po poznatim propisima. Svako odeljenje iz SANU-a iz svoje oblasti predlaže članove koji se biraju prvo za dopisne, a zatim za stalne. Ali, ovoga puta je napravljen presedan i nikome nije jasno kako se to dogodilo. I svi predlozi koji su došli van SANU-a su odbačeni, dakle kandidati iz oblasti umetnosti.

Kako se to dogodilo?
- SANU je, bez promene statuta u kome se definišu uslovi članstva, doneo odluku da svaki član o kojem se glasa na skupštini te institucije, mora prethodno da prikupi određen broj potpisa članova akademije. Ako su to tako hteli, onda su mogli na vreme da obaveste kandidate, da dobiju saglasnost svojih kolega, a ovako su i prekršili svoj statut i eliminisali mnoge kandidate. Udruženje književnika je predložilo nekoliko imena, a niko od njih nije uzet u obzir. Da li je moguće da je jedno udruženje književnika sa tolikim članstvom, hijerarhijom, tradicijom predloži kandidate, a SANU nijednog ne uvaži.

Da li SANU time ponižava institucije kulture i umetnička udruženja, poručujući "niste dovoljno dobri za nas"?
- Tačno! Možda su i umetnička udruženja i druge institucije bile demokratičnije, pa su poslale veći broj imena smatrajući da je Akademija ta koja na kraju odlučuje. Možda da je trebalo da predlože manji broj kandidata, ali u javnosti već godinama provejava da je umetnost u SANU dosta zapostavljena u odnosu na nauku. Onda neka kažu da jedne godine neće proširivati oblasti umetnosti, ali da predsednik Akademije dozvoli da njegov sin bude kandidat, uz sve poštovanje, to je malo nemoralno. Nije korektno da sin ispašta, ako je njegova zasluga tolika da postane član Akademije, ali postoje i drugi načini. Kada bi se to dogodilo u nekim drugim kategorijama, pa čak i u državi, onda bi to bio skandal. Kulturna javnost je uznemirena, jer je ovo vrh ledenog brega i moramo da reagujemo, jer smo organizacija čiji su članovi i akademici, i institucije kulture i umetnička udruženja, i dužni smo da štitimo njihove interese.

Oslikava li ovaj događaj odnos države prema kulturi?
- Sigurno je da država adekvatno ne vodi mnogo računa, pre svega o nauci gde SANU pripada, ali se postavlja i pitanje kako to da ta najznačajnija organizacija na kraju bude stožer svih nepravdi koje se dešavaju u određenim oblastima. Bio sam ponosan kada je SANU protestovao povodom istraživanja nikla i kada su rekli da je to štetno, ali ona mora da bude aktivna u svim sferama. Recimo, pre 40 godina SANU je imao odbor za selo, a kasnije su objavljivanje hronike sela zahvaljujući akademiku Radomiru Lukiću. To je trajalo do početka ovog veka, a od tada od nagrađenih sela sedam sela više ne postoji. Tek pre godinu dana ponovo su osnovali odbor za selo, jer imaju stručnjake. SANU mora da reaguje na sve nepravilnosti koji se dešavaju, jer je vrh elitizam.

Elitizam ili snobizam?
- Zavisi kako ko gleda. Žao mi je da ovo govorim, jer sa pola članova SANU-a sarađujem i prijatelji smo, ali moram da budem kritičan. Zašto Akademija nije digla glas što Narodni muzej ne radi 12 godina? Zašto nije digla glas zbog Narodne biblioteke i ukidanja njenog dana, 6. aprila? Taj dan je deo istorije i ne može niko da se ponaša kao da država postoji od datuma kada on dođe na vlast.

U praksi je drugačije?
- Izgleda da se pokazalo da unutar SANU-a postoje neslaganja, ali i klan i dogovor po principu ja tebi, ti meni. Da budem iskren, i u umetnosti ima ljudi kojima nije mesto u Akademiji, a otpali su stvaraoci koji će nekada biti veličine. Nemoguće je da najveći srpski kompozitor, koga proglašavaju drugim Mokranjcem, profesor Svetislav Božić ne može da bude ni kandidat. Neshvatljivo je da Milovan Vitezović, Ljubivoje Ršumović i Slobodan Rakitić nisu članovi SANU. Da li zaista neko treba da sačeka 70, 80 godina da bi bio akademik, kada on u najvećem stvaralačkom činu i radu najveći uspeh postigne do 50, 60 godina.

Ni KPZ se više ne finansira iz budžeta?
- Svako ko dođe na vlast misli da je država. Zakonom iz 1992. bili smo na listi državnih institucija zajedno sa Narodnim muzejom, Narodnim pozorištem, ali tadašnji ministar kulture Branislav Lečić, koji je dobar glumac, ali izgleda da je samo glumio ministra, nama koji smo osnovani 1956. godine i još nekim ogranizacijama 2001. godine je ukinuo finansiranje. A da li nešto u državi ima svetlije od kulture, prosvete, zajedništva i Srbije? KPZ je osnivač i Dragačevskog sabora 1961. Sada ne možemo da se ponosimo, jer je to prešlo u komercijalu i bir-fest, daleko od narodne svetkovine koju smo pokojni Branko B. Radičević i ja 30 godina režirali i sa kolegama pisali scenarije. Odustao sam 1997. jer to više nije bilo narodno stvaralaštvo, već nešto drugo. Danas kultura dobija manje od nekih agencija i nevladinih organizacija.