"Teorija zavere se u Srbiji lako prima"

Priče su moja ljubav veća od romana - rekao je David Albahari, koji je prekjuče bio gost "Geopoetike“ povodom objavljivanja njegove knjige "Learning Cyrillic“ (Učenje ćirilice), objavljene u okviru edicije "Serbian Prose in Translation“ (Srpska proza u prevodu) te izdavačke kuće.

 Ja sam junak svih svojih priča : David Albahari

 

Veći deo priča u knjizi "Learning Cyrillic" preuzete su iz njegovih ranijih zbirki, a sadržane su četiri nove "On Eaerth", "No, No, and No", "Goldfish" i "The Scent of the Other Side".

Po autorovim rečima, u prvom delu pretežno su pripovesti koje su bave pitanjima života u iseljeništvu, a u drugom one koje govore o sutonu života, starosti i neumitnom kraju. "Hoće delo da se otme od svog pisca, da ode svojim putem", kaže David Albahari za list "Blic" i potom dodaje:

- Priče u ovoj knjizi su i dalje moje, nisu se otele, pre svega jer ih je prevela Elen Elios Bursać, koja je prevela i sve moje romane i koja poznaje krvotok mog pripovedanja.

Ima li nekog zajedničkog imenitelja u pričama „Učenja ćirilice“?
- Ima: nije moglo da se desi drugačije. Od prvih napisanih redova u životu, ja sam junak svih svojih priča. Naravno, nije reč o egoističnom ja, niti sam pisao samo o sebi. Ali sve što sam pisao prolazilo je kroz mene, moju misao, moj rukopis. Dakle, u trenutku kada sam na zalasku života, prirodno je da su drugačiji i moji junaci i moje priče. Ranije su me više zanimale priče koje fokusiraju, na primer, odnos oca i sina ili muža i žene ili prijatelja... tek priča je vodila čitaoca u otvoreni kraj jer se završavala nekim sukobom ili nesporazumom. Čitalac dalje može da domaštava. A kada pišete o junaku, na primer, u staračkom domu, onda priča ne može da ima otvoreni kraj.

Šta je najsnažnija misao, obeležje tog zalaska, tog kraja?

- Najbolje sam to izrazio u priči koja se zove „Ne, ne i ne“. Naslov je svojevrstan refren; nemoguće je da je ovo što je prošlo... da je to ceo život... da se sutra nećeš probuditi, a svet će nastaviti dalje. Idući u susret kraju, krećemo se ka nečemu nepoznatom, nestvarnom.

Smrt nije nestvarna?

- Mi ne znamo šta je smrt kao što ne znamo ni šta je život. Da l‘ smo mi, kao što je rekao Borhes, samo junaci nečije priče? Neko će reći da su to prazne priče, a da je biologija - biologija. Ali za pisca je zanimljivije da ne razmišlja samo o bilogiji, nego i o duhovnoj sferi. U stvari, smrt je mnogo zanimljiva, samo što niko da se vrati da nam ispriča nešto o tome. A svaki je čovek vekovima mrtav, a samo parčence vremena živ.

Kako se može saznati, bavite se i scenarijima. Dragan Marinković radi film po vašim knjigama "Mrak" i "Pijavice".

- One su već prerasle u scenario koji se sada još malo dorađuje. Ja sam tu samo učenik ili pomoćni radnik. Pisanje scenarija je ozbiljan posao, zahteva posebna znanja. Učestvujem samo kada je, recimo, potrebno dopisati neke dijaloge ili neku dopunu radnji.

A ključna nit je?
- Ideja o tajnoj zaveri. Mi smo vrlo skloni da pribegnemo ideji tajnih zavera kada je, recimo, u pitanju Srbija. U raznim zemljama, da ne kažem u svim, imate veliki broj onih koji misle da je sve pitanje tajne zavere, koncepta po kojem neko telo, instanca, grupa, viša sila, niža sila, ova sila, ona sila... određuje sve.

Koncept tajne zavere je popularan?

- Jeste. Lako se prima. Koncept tajne zavere je vrlo prijemčiv jer, u šuštini, abolira od odgovornosti, podrazumeva njeno odsustvo, oslobađa od promišljanja. Naravno, uz ideju o tajnoj zaveri u scenariju ima još niz rukavaca. Na primer, važnu priču o odlasku, potrebi mladih da odu iz neke sredine. Otišao sam iz zemlje kao čovek srednjih godina, a mislim da je za jednu sredinu zaista pogubno ako mladi iz nje mahom žele da odu, a dobar broj njih to i uradi.

Posle toliko knjiga, nagrada, prevoda koji su obeležili vašu karijeru - šta je književnost?

- Za pisca, odnosno mene, književnost je način da saznam više o sebi, više o ljudima, više o svetu.

Kako vidite njenu poziciju?

- Ugrožava je čitav niz stvari, ozbiljno ugrožava. Ali sve dok postoji potreba za pripovedanjem, sve dok ima onog „slušaj, da ti kažem šta mi se juče desilo“, pa nek bude ne znam kakva bizarnost... biće i književnosti. Ako postoji potreba da se ispriča priča i potreba da se čuje druga priča, znači da postoji potreba za književnošću, a sve dalje je pitanje načina pakovanja, upotrebe, prezentovanja... Što, naravno, nije nebitno i jeste ogromna posebna tema. Ljudi opstaju na potrebi da ispričaju i čuju priču. Ako ne možete ili nemate kome da ispričate priču, onda imate problem s pitanjem smisla života.