Kad zabole uši
Često gubeći iz vida da je najveći deo leksičkog fonda srpskohrvatskog jezika poticao iz njegovog srpskog dela, počeli smo, tako iznenadno osvešćeni, juriti veštice "stranog uticaja" uspevši, kao i sve neznalice koje su potpuno sigurne da nikada ne greše, samo da osakatimo svoj jezik.
Prvo smo odbacili infinitive jer nas podsećaju na bivšu braću, ijekavicu jedva podnosimo, verovatno jer ima toliko lepih pesama, a onda su počele po Srbiji da se pojavljuju nekakve prodavnice "suvomesnatih" proizvoda, a do pre koju godinu su svi voleli da jedu "suhomesnato" i nasred Zlatibora. Kažu sada, to je hrvatski.
Dobro, a otkud onda glagol sušiti? Nije li jasno da je u njemu "š" nastalo palatalizacijom od "h"? Zašto onda proganjati "suhomesnato"? Drugi primer: mada je jasno da će u prostom govoru svako reći: "Boli me uvo", recimo za jezik i pravopis, to ne znači da u dnevnim novinama i drugim medijima, gde, ponovimo to opet, moraju da se primenjuju sve norme standardnog (ne narodnog!) jezika, kada pišemo o bolestima i delovima organa čula sluha treba da stoji reč "uho" umesto "uvo". Jasno je da je "uho" standardan oblik iz činjenice da je njegova množina "uši" zapravo jedina zastupljena u jeziku ("Iščupaću vam uši!", čujem neki glas s crvenom knjigom na kojoj piše Dnevnik), a posledica je palatalizacije.
Koji je oblik pravilniji i upotrebljiviji u standardnom jeziku može vam objasniti i činjenica da se pridev "ušni" takođe naslanja svojim oblikom na reč "uho". Na koncu (još jedan nepravedno prognan izraz, poreklo ove reči je od ruskog "konjec" iliti "kraj", setite se: "Konac delo krasi"), nije publika decenijama ludovala za tamo nekim pozorištem iz Zagreba i njegovom predstavom "Buba u uhu", nego su to bili "pravi Beograđani, fini ljudi". Što se tiče "h", tu lov na veštice nikad neće prestati. Baš me zanima kako misle da objasne zašto smo odbacili "kuhar", a prihvatili "kuhinja"?