Ko je pojeo jedan narod

O poslednjem ratu u Hrvatskoj, njegovim žrtvama i njegovim pobednicima, izbeglištvu i povratku na spaljena kućišta, o krivcima i nevinima, pišu i govore mnogi na način na koji umeju i onako kako su to razumeli. Ipak, retki su pokušaji da se još bolna i sirova stvarnost pretoči u literaturu i tako spase od publicističke osrednjosti i dnevnopolitičkih naklapanja.

Mirko Demić, pisac i direktor Narodne biblioteke u Kragujevcu

 

Pisac Mirko Demić je rođen na Baniji, a živi u Kragujevcu i kao protivnik svakog svrstavanja na ovu ili onu stranu pokušao je da ostavi literarni trag o onome što se dogodilo i što se još događa u njegovom zavičaju.
 

Objavili ste novi roman "Po(v)ratnički rekvijem" baveći se sudbinom izbeglica koje su se vratile na ognjišta u Hrvatskoj. Zašto ste se odlučili za ovu tematiku?
- Pisanje o povratnicima, jednako kao i o prognanicima, smatram svojom moralnom obavezom. Te priče su deo mog emocionalnog i intelektualnog prtljaga. Sa njima se suočavam kada odem u zavičaj, gde mi žive roditelji, stalno gledajući u oči nesagledive posledice rata. I naivno se nadam da će stepen tragedije koja se desila biti vidljiviji ukoliko se ona na ubedljiv način literarno obradi i podigne na nivo opšteljudskog.
 

Njihove su sudbine i gorke i komične, zbog čega?
- Pisanje ovog romana uzrokovale su moje nepretenciozne beleške, nastale tokom ili nakon svake od mojih poseta zavičaju. Tek kad sam primetio ljude i pojave koji su mi bile paradigmatične za odgonetanje oblika nestajanja jednog naroda, mentaliteta, čak i prirodnog ambijenta - odlučio sam se na pisanje romana. Ono što sam tokom rada na njemu otkrio jeste - humor. Što sam više fiksirao nevesele zgode i situacije u kojoj taj prognanički i poratnički svet upada i na najrazličitije načine pokušava da se iz njih izvuče, na neobjašnjiv način je izbijao crni humor. Tom tonu sam zahvalan jer sam unapred znao da će knjiga biti drugačija od svih prethodnih, s temom od koje ljudi zaziru, jer je predugo u našim životima da bi zračila neobičnošću i novinom.
 

Da li vas otadžbina Hrvatska rado dočekuje i čita?
- Oko svakog pisanja, pa i mog, prostiru se nepregledni predeli ravnodušnosti. Nema razloga da rečena ravnodušnost ne dolazi i iz mog zavičaja. To mrtvo more povremeno probudi interes pojedinaca, povremeno dobijam pokoji kompliment i odobravanje, a nisam pošteđen ni kritike. Objašnjavam je kao posledicu predrasuda. To je signal da se ne uklapam u postojeće stereotipe kako da se piše o sopstvenom narodu. Ima i onih koji s prezirom gledaju sve što Srbin napiše. U oba slučaja nesporazum je zagarantovan.
 

Kako je biti direktor biblioteke u ekonomskoj krizi?
- Teško, često i besmisleno. Kultura je u našem društvu temeljno zapuštena, da ne kažem nebitna. Mi, koji u njoj radimo, ne smatramo tako. Ne zbog svojih plata, već zbog uverenja da je ona temelj iz koje se diže sve drugo, a ne obrnuto, kako obično misli priučeni političari. Ukratko, sistematizacija radnih mesta u mnogim kulturnim ustanovama odgovara davno prošlom 19. veku, a mi kao radimo u 21. veku. Nedostaje budžetskog novca, a nemamo zaposlene koji umeju da naprave projekat za inostrane fondove. Zavičajni fondovi su u svetu vrlo cenjeni, a na tim mestima imamo često zaposlenog jednog čoveka. O neophodnosti digitalizacije knjižne i neknjižne građe da ne govorim jer zahteva ulaganja u tehniku i stručno usavršavanje.
 

Koji su najveći problemi?
- Ogorčena borba za svakog novog čitaoca takođe je neminovnost našeg doba jer bibliotekar nije više onaj ko s dosadom čeka hoće li neko zalutati u biblioteku, već čitaoca traži na najneverovatnijim mestima. Tradicionalno bibliotekarstvo se, dabome, tome opire. Takođe, u bibliotekama ima i onih koji su došli da se uhlebe, dok prema knjizi osećaju trajan prezir ili mrzovolju. Sa svim tim problemima se suočava svako ko ima donhkihotovsku ambiciju da stvari pomeri unapred bar za centimetar. Uglavnom, uspešnost svake kulturne ustanove u Srbiji proporcionalna je dužini sagorevanje njenog čelnog čoveka. Odsustvo sistematičnih rešenja i nefleksibilnost na zahteve novog vremena trajne su kategorije koje se ne menjaju bez obzira na to koja partija trenutno vlada.
 

Dokle sežu koreni srpskog bibliotekarstva?
- Narodna biblioteka u Kragujevcu počela je da radi 1866. godine, ukazom kneza Mihaila. Međutim, koreni bibliotekarstva i štampanja knjiga sežu nekoliko decenija ranije, to su biblioteka u sklopu Knjaževske kancelarije u Kragujevcu (1815), kao i biblioteka Liceuma Knjažestva serbskog (1838). Otuda Kragujevac ima daleko više prava od Beograda da početke savremenog bibliotekarstva u Srba vezuje za svoju za sredinu. Jeste da je paradoks da nepismeni Miloš ima biblioteku, ali je to logično ako imamo u vidu da je oko sebe imao vrlo pismene ljude, poput nesrećnog Dimitrija Davidovića. Međutim, pobornik sam mišljenja da nije dovoljno imati slavnu istoriju. Ona nam neće opravdati okolnost da za savremenim bibliotekarstvom kaskamo decenijama. Zbog toga nećemo stajati dobro u očima budućih generacija.