Minhenski kerovi žive u komunizmu
Nedeljko Dragić, jedan od doajena slavne Zagrebačke škole crtanog filma, autor proslavljenog animiranog filma "Tup-tup", koji je 1972. nominovan za Oskara, dobitnik šezdesetak nagrada za svoje autorske filmove ("Dnevnik" je uvršćen među 10 najboljih animiranih filmova svih vremena u svetu) i prvi filmski autor sa prostora Jugoslavije koga je Američka akademija primila za svog člana, sada već više od 20 godina živi gastarbajterske dane u Minhenu, a poslednjih desetak povremeno posećuje i Zagreb.
U egzil je otišao "dobrovoljno", 1991. godine, da bi izbegao poniženje, koje je nadolazeća hrvatska "demokratija" priredila oskarovcu Dušanu Vukotiću, kojeg portir nije pustio u Zagreb film, koji je svojevremeno Vukotić osnovao, Dragić je i danas uveren da je povukao pravi potez. Jednostavno, nije hteo da bude kolateralna žrtva nadolazećeg rata, jer takvo tragično iskustvo nosi iz onog prethodnog, u kojem je izgubio oca Stevana.
- Pretpostavljao sam šta će se desiti. Preživeo sam Drugi svetski rat i imam instinkte koji su mi govorili da će biti krvi do kolena. Jer, kada se ljudi potuku, više nema pravde, pobeđuje jači. Sebe u tom nisam nalazio i zato sam napustio Zagreb.
Uplašili ste se "demokratije" koja je dolazila na krilima rata?
- U ratu se gubi glava zbog vere i nacije. Ljudi kojima se sada rugaju i proglašavaju ih zločincima tada su postavljali balvane. Kada se završila sednica hrvatskog sabora, pitali su me hoće li biti rata. Rekao sam da je već na vratima, tako sam osećao, iako su nas uveravali da rata neće biti.
Vaša tadašnja tačna dijagnoza srpsko-hrvatske bolesti, preporučuje vas i za terapiju?
- Posle svega možda je konačno došlo vreme da se prošlost zaboravi, da se više ne razvlači po medijima i po kafanama, jer se ništa ne može promeniti. Iako prošlost ne doprinosi ničemu osim svađama, ponašamo se kao da nam o njoj zavisi sadašnjost.
Cenzura duha ili profita
|
Sportskim rečnikom rečeno - ta je utakmica odigrana s produžetkom, a neki su ispali iz igre.
Možda je za rezultat kriv i sudija?
- Za to se možemo žaliti međunarodnoj koaliciji koja je vodila rat protiv fašizma, pa neka ona presudi. Svaka smrt je tragična, ali treba se naučiti podneti poraz. Pada mi na pamet vic iz "Ježa", šezdesetih, čiji junak kaže: "Pita me prijatelj zašto ne igram loto. Kažem, ima milion kombinacija, za vreme rata bile su samo dve, a ja sam izabrao pogrešnu!"
A vi ste odabrali egzil?
- U Drugom svetskom ratu doživio sam tragediju i zaključio sam kako mi je jedan rat dovoljan. Otišao sam u Minhen jer sam već ranije sarađivao s tamošnjom firmom Kruse film, koja je u međuvremenu propala. Oni su me zvali da dođem u Minhen još u sedamdesetima, ali nisam želeo napustiti autorski film.
Kako ste se prilagodili novoj sredini?
- Nemci mi se jako sviđaju. Uredni su, pristojni u ophođenju i bolje se ponašaju u svakodnevnom životu od Hrvata. Život je prilagođen čoveku. Minhen je jedan od najugodnijih gradova za život. Nemci imaju visok standard, a novca bi bilo i kada niko ne bi ništa radio.
Sve je baš po meri čoveka?
- Ima i bizarnih stvari. U gradu živi dva miliona pasa koje odevaju u Armanijevim dućanima, a sahranjuju ih na posebnim grobljima. Minhenski kerovi žive u komunizmu.
Šta radite u Minhenu sve ove godine?
- Samo reklame. Sarađivao sam sa dve firme i odlično zarađivao, ali su to pojeli veliki porezi. Na to sam već navikao, ali nikako se nisam mogao navići na bahatost naručilaca, koji u celom svetu, a osobito u Nemačkoj, rade po istom principu. Sve je već zamišljeno u agenciji, a vi samo morate zadovoljiti njihove zahteve. Strašno je što određeni ljudi bez ikakvog iskustva i znanja o animiranom filmu određuju što morate napraviti samo zato ššto imaju novac. To guši svaku kreativnost.
Kako se branite od tog diktata?
- Tako što živim u svom svetu karikature. Tako se lečim od dosade i od nervoze. Kada nemam posla, u torbu stavim blok za crtanje, sednem na bicikl i odem u prirodu ili u neki neistraženi deo Minhena, pa kada vidim nešto zanimljivo, sednem i
Sa kartonskim koferom na svetski vrh
Detinjstvo je proveo u Slavoniji. Rođen je 1936. u Paklenici kraj Novske. Hteo je da studira arhitekturu, ali majka u očuh su dobronamerno smatrali da bi trebalo da postane doktor ili advokat. Tako je upisao pravo i 1955. stigao s kartonskim koferom na studije u Zagreb. Ali je paralelno crtao karikature i uporno ih slao beogradskom "Ježu" i zagrebačkom "Kerempuhu". No, tek nakon pet godina prvu mu je karikaturu objavio zagrebački "Vjesnik". I tada se otvorilo, poštar je na kućnu adresu počeo donositi honorare. Srećna je okolnost da je ubrzo Dušan Vukotić utemeljio Zagreb film, a iz njega se, zahvaljujući i Dragiću, razvila čuvena Zagrebačka škola crtanog filma.
Proslavio se i filmovima "Idu dani", "Moda Diogen" i "Tup-tup", koji je bio nominovan za Oskara. Izmakao mu je samo zato, što je neposredno pre toga zlatnu statuu za svoj "Surogat" dobio još jedan Srbin u Zagreb filmu - Dušan Vukotić. Osvojio je sedam nagrada grand pri , te još šezdesetak drugih priznanja na festivalima od Čikaga i San Franciska do Beograda i Zagreba. Živi i radi u Minhenu. |
to nacrtam. To je kao da obilazim Minhen sa fotoaparatom i beležim bizarnosti grada, od multikulturalnosti preko važnosti psećeg života do masturbacije devojke u parku. To je deo moje rekreacije, kojom savladavam sam sebe.
Karikature i animirani filmovi. Kako ste to uspevali pomiriti?
- Uvek sam bio i karikaturist i autor animiranih filmova i paralelno smišljao ideje i za jedno i za drugo. Nikada se nisam uklapao u šeme.
Kakve poruke šaljete publici?
- Moji radovi su humoristički pogled na život. Užasava me blefiranje. Danas se u modernoj umetnosti krije i previše blefiranja. Jednom sam prilikom u šali rekao da muzeji savremene umetnosti nemaju najbolji eksponat - zabijanje aviona u nebodere. To je najbolji performans do danas, koji karikirano možemo shvatiti kao umetničko delo, koliko god to bilo ružno i što god mislili onima koji su to izveli. Danas se neko skine go, prdi ili ljubi asfalt i to je performans ili neki protest.
Za svoje radove dobili ste najveća priznanja, ali vas to nije ponelo?
- Nikada kao mali čovek nisam verovao u velike reči, na sve sam teme pravio viceve. Rodio sam se kao proleter i tako ću i završiti. Putujem po svetu jošod 1959, ali nikada nisam bio fasciniran tim bleštavilom.
Zadnje putovanje traje duže od 20 godina...
- Na sve sam već navikao i ne muči me ni nostalgija ni putovanja. Ne volim se ni vraćati u Zagreb, jer mi to uštedi dosta zavičajnih suza. Snalazim se gde jesam i komuniciram s ljudima koji su ovde.
Komunicirate li s našima u Minhenu?
- Naši se okupljaju u zavičajnim klubovima i malo se kreću izvan njih. Nemaju ni vremena za to. Mnogo ih je i u Minhenu, ali na bauštelama, bolnicama i drugim mestima gde se fizički radi. Uvek tu čujete naš jezik i psovke.
