Žigosanje u ime boga

Života Milanović iz Belice nadomak Jagodine kaže da je po zanimanju slobodni umetnik s umetničkim imenom Žil Milano. Kada je završio Školu za primenjenu umetnost u Nišu, odsek dizajn tekstila, počeo je da slika ozbiljnije. Neguje takozvani brut art, odnosno marginalnu umetnost, učestvuje na Bijenalima Muzeja naivne i marginalne umetnosti u Jagodini, a neka njegova dela izložena su u svetskim galerijama.

Života Milanović, slobodni umetnik

U muzeju "Landfil art" nalazi se njegova slika "Šijamasundara", koju je naslikao na ratkapni automobila. Nažalost, šira javnost je o njegovom životu saznala više nakon što su ga nepoznati huligani pet puta napali zato što je pripadnik Vajšnafske verske zajednice.
 

Rodili ste se kao pravoslavac, kako ste postali član ove verske zajednice?
- Učlanio sam se još 1984. godine. Upoznao sam se sa bratom jednog mog prijatelja, rodom iz Niša, koji je živeo na farmi u Firenci. Sprijateljili smo se i krenuli da posećujemo centar ove zajednice koji je tada bio u Zagrebu. Privukla me je definicija Boga, po kome je on u verskoj književnosti "mesto gde ceo svemir kao u gnezdo sleće". Mislim da je to filozofija sa pokrićem.
 

Objasnite nam malo tu religiju.
- To je najjednostavnija forma hinduizma i njegov izvorni oblik. Znači, reč je o obožavanju Boga kroz njegov izvorni oblik. Reč "krišna" na sanskrtu znači "sveprivlačan". U ovoj religiji ništa nije tajno, niti postoje tajni obredi.
 

Na kojim mestima se okupljaju njeni pripadnici?
- Postoje namenski napravljeni hramovi, ali u mnogim evropskim zemljama su to obične kuće, koje služe kao manastiri u kojima se živi, postoje odvojeni ašrami, velika prostorija sa oltarom i božanstvima. Bio sam na takvim mestima u Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Francuskoj, Hrvatskoj i Makedoniji. Žao mi je što nisam bio u Indiji, zemlji porekla ove religije.
 

Da li vam teško pada monaški život?
- Izabrao sam da budem monah, a moje monaško ime je Đaiva Darma Dasa. U prevodu "dužnost živog bića da služi Bogu". Kada bih opet mogao da biram, izabrao bih istu veru. Pokojna majka Danica i otac Radašin nikada nisu to nisu razumeli, ali su prihvatili moj izbor.
 

Ali, okolina još uvek ne prihvata vaše opredeljenje. Nekoliko puta su vas i fizički napali.
- Da. Od 2001. godine napadnut sam pet puta. Zadobio sam četiri rane u stomaku, urezivan mi je krst u glavu, a najgore mi je bilo kada su mi nožem probušili stomak, a ja sam slušao kako izlazi vazduh.
 

Da li je neko pokušao da vas zaštiti?
- Tek kada su me 2007. godine peti put napali, iskasapili po nogama i rukama i kada sam imao otvorenu ranu na rebrima, Nevladina organizacija Inicijativa mladih za ljudska prava iz Beograda u Strazburu je pokrenula spor. Država Srbija 2010. godine izgubila je slučaj "Života Milanović protiv države Srbije" i bila je u obavezi da mi na ime nematerijalne štete isplati 10.000 evra.
 

Da li se država žalila na ovu presudu?
-Da. Ali, sud u Strazburu je ocenio da srpske vlasti nisu delotvorno istražile napade na mene, koji su verovatno bili inicirani verskom mržnjom, a sudsko veće je navelo da vlasti nisu sprečile ponovne napade na mene.
 

Da li vam je novac konačno isplaćen?
- Novac je najmanje bitan. Nisam tužio državu zbog toga, već da bih mogao bezbedno da se krećem i da ne strahujem od ponovnog napada. Na sreću, posle nije bilo napada, ali sam i dalje diskriminisan. Kada mi, na primer, prete sa nekih foruma, obratim se poveriniku za zaštitu prava, ali niko ne reaguje. Još uvek nemam kompletnu dokumentaciju iz mog predmeta, koju nisam mogao da dobijem ni preko Rodoljuba Šabića, poverenika za informacije. Saznao sam da je država sudu u Strazburu dostavila dokument kako sam upao u prostorije TV Jagodina, maltretirao i psovao sve na koje sam naišao, a potom sam nasrnuo na nekog novinara, pa me je izbacilo obezbeđenje. Bezuspešno pokušavam da dođem do tog dokumenta. Jedino sam od jagodinske policije dobio odgovor da taj događaj nije registrovan. A kada se obratim nadležnim institucijama za taj ili bilo koji dokument odgovore mi da ga nemaju, ili mi pošalju nešto sasvim drugo. Čak i kada im Šabić pošalje rešenje po kome su po Zakonu o dostupnosti informacija dužni da mi dostave tražen dokument, ne dobijem to što mi treba.
 

Šta možete da uradite?
- Mogao bih da pokrenem upravni spor, ali pitanje je da li bih i tada dobio potrebne papire. Da li treba ponovo državu da tužim zbog takvog bahatog ponašanja?
 

Da li ste prihvaćeni kao slikar?
- Učestvujem na Bijenalima i sarađujem uglavnom sa Amerikom, jer se ta sirova umetnost ovde ne ceni. Kad god imam mogućnost pošaljem svoje radove. Dobijam veoma pozitivne kritike za izložene radove.
 

U Jagodini ima puno slikara. Da li su vaša dela po nečemu originalna?
- Radim na materijalu koji mi je pri ruci, kao što su rasturene kartonske kutije, drvo, papir. Nisam kao većina koji rade ulje na platnu. Prosto svaki rad je neki moj eksperiment.
 

Bavite se i konzervatorskim radovima.
- Arheološka iskopavanja interesovala su me od malena. Tako sam naučio i konzervaciju. Uglavnom radim na projektima Mileta Stojića, a sarađivao sam i prilikom izrade arheološkog filma o Keltima, koji su radili Stojić i Raša Popov.
 

Može li vam neko vaše zanimanje obezbediti egzistenciju?
- Živim od umetnosti... U stalnom radnom odnosu bio sam kada sam završio školu. U konfekcijskoj firmi "Resava" u Jagodini nekoliko godina sam dizajnirao odeću. A onda je tekstilna industrija propala. Pošto stanujem u porodičnoj kući i kako sam vegetarijanac, nije mi ni potrebno puno para da bih preživeo.