Praziluk ispod evropskog fraka
O njemu je Vitomir Vuletić napisao knjigu "Radovan Beli Marković - stilske i jezičke igre" i predstavio ga kao tihog poslenika koji sedi uz lajkovačku prugu i pokazuje da se i u tom mikrokosmosu može na pravi način tumačiti Evropa. Prvu životnu lekciju koju je naučio bilo je da ne treba trčati za vozom, a najbolji potez u životu mu je bio što se, u poslednji čas i s punim razumevanjem reda vožnje, sklonio s puta jednom takvom vozu.
U Srbiji ga najviše muči kad se varoš hvali da ima pet crkava, a nijednu biblioteku jer u prisustvu knjiga se manje laže. Radovan svoj Lajkovac retko napušta. Prošle nedelje je bio primoran. Primio je Vukovu nagradu od Književno-prosvetne zajednice Srbije.
Osam puta ste bili u užem izboru za "Ninovu" nagradu i svaki put vas je zaobišla. Kažu da se u "Ninovom" žiriju lobira kao u američkom Kongresu. Je l' to znači da za vas nema ko da lobira?
- Nagrade su pratilje takozvanog književnog života, ali se ne bih, ovom zgodom, bavio nagađanjima o ispravnosti rada književnih odbora, iliti žirija, kao ni fenomenom lobiranja. Bitno je da književne nagrade, makar na tren, ozare nagrađenu knjigu i po kosi i ramenima nagrađenog pisca pospu malo praha od varakli zlata... Ako pak književne nagrade uporedimo s nadgrobnim spomenicima na književnom groblju, uzeti se može da se oko hipotetičnog groba moje malenkosti steklo podosta tog kamenja s krasnorečivim epitafima... Ne žalim za nagradama koje me nisu pasirale, niti se hvalim onima koje su mi sticajem okolnosti dodeljene.
U sve sumnjamŠta nosite sa sobom kad krenete u Beograd? |
Primili ste Vukovu nagradu, da li ste je očekivali?
- Ponosan sam, ali i zapitan da li sam dostojan. Ne, Vukovu nagradu očekivao nisam, kao uostalom nijednu drugu. Ako je to važno za razgovor ovaj, a čini mi se da za svog veka nisam skretao sa Vukove staze. Avrlj-bavrlj, išao sam njome...
Živite u Lajkovcu, gde imate varošku titulu književnik. Zašto zaobilazite Beograd?
- Nadam se da malenkosti mojoj ni u prestonom gradu pomenutu "titulu" ne osporavaju... Živim i umirem u Lajkovcu, što nije lako, ali grešnom čoveku nigde nije lako, u sopstvenoj koži ponajmanje. Beograd ne zaobilazim. Gotovo sve moje knjige u Beogradu su pečatane. Najposle, Beograd je sažište srpske kulture, što je prirodno, to jest jedino ispravno!
Izjavili ste jednom da je Srbija zakorovljena zato što nam je korov u duši. Je l' nam treba kolektivno zaprašivanje ili nema leka?
- Sve se u duhu začinje, sve. Kad svako od nas kultiviše oblasti zakorovljene u duši, onda će i Srbija cvetna bašta biti.
U vašim knjigama Srbi prvo pretresaju "važna pitanja o sudbini države", a onda se prihvate kolača i vina. Ko se danas bavi sudbinom države, a ko kolačima?
- Piscu, kao i svakom ispravnom čoveku, pristoji se da brine o sudbini otadžbine, da nastoji na njenom boljitku, koliko može, a podalje da se drži od trpeza s kolačima i vinom o narodnom trošku.
Kako gledate na partijski angažovane pisce?
- Bez besa i bez naklonosti. To je njihovo pravo. Drugo su partijski angažovane knjige, ali takve u književnost i ne spadaju, valjda...
Izjavili ste da ste svedok druge polovine 20. veka i da nemate ništa lepo da kažete o tom dobu. Da li obećava početak 21. veka?
- Pomenuto svedočenje je lično, bez pretenzija da ih za ozbiljno uzmu oni koji o minulom dobu prosuđuju, a lične su i moje nade, štono se beznađem komotno mogu nazvati...
Zašto ste svojevremeno vratili ogroman stan koji ste dobili od opštine?
- Zato što ne volim teskobu ogromnih stanova!
Rekli ste jednom da niste pisac koji levim okom namiguje i desnim se brkom nasmejava na sve četiri strane. Zašto?
- Zato što sam čovek koji ponajvećma gleda u vrhove svojih cipela, zbog svog stida i tuđe bestidnosti...
Šta mislite o "evropskoj" euforiji koja je zavladala Srbijom?
- Nikada ni mislio nisam da Srbija u Evropi nije. Najposle, sam Vuk Stefanović Karadžić u Evropi priznat i prizivan bejaše, kudikamo više negoli današnji njegovi osporavatelji, svi odreda Evropejci, s prazilukom ispod fraka štono im proviruje...
Da li je Srbija zaboravila da se smeje?
- Ne, nije.
Pisac iz ukrštenice* Radovan Beli Marković je rođen u selu Ćelije kod Lazarevca 10. oktobra 1947. Detinjstvo mu je bilo posleratno. * Prvi posao mu je bio točilac goriva na benzinskoj pumpi, da bi se kasnije zaposlio kao novinar valjevskog lista "Napred" (1978-94), bio je politički funkcioner u Lajkovcu i upravnik lajkovačke Gradske biblioteke. Kaže da je poverovao da je ozbiljan pisac tek kad se pojavio u ukrštenici. * Kratke priče, novele i romane objavljuje od 1969. Zastupljen je u nekoliko antologija pripovedačke proze, objavljenih na srpskom, nemačkom, engleskom i makedonskom jeziku. Napisao je romane "Švapska kosa", "Lajkovačka pruga", "Knez Miškin u Belom Valjevu", "Limunacija u Ćelijama", "Poslednja ruža Kolubare", "Devet belih oblaka", "Gospođa Olga"... * Živi u Lajkovcu sa suprugom Emilijom. |
