Pero Kvrgić: Jedna otadžbina a pet država

"Rodio sam se u kapitalizmu, veći deo života proveo sam u socijalizmu da bih se opet vratio u ovaj divlji kapitalizam, sa svim našim mentalitetima i negativnom tradicijom koja se prenosi s kolena na koleno", kaže za "Vesti" Pero Kvrgić, srpski glumac iz Hrvatske.

Pero Kvrgić

Doajen glume Pero Kvrgić pre četiri godine ušao je u Ginisovu knjigu rekorda. Komedija "Stilske vježbe" u kojoj nastupa sa Lelom Margitić proglašena je najdugovečnijom predstavom na svetu s istom glumačkom postavom. Pre nekoliko dana u Zagrebu je proslavljeno 44 godine od njenog premijernog izvođenja.

Pozorišni, filmski i TV bard neumoran je i u 85. godini života. Njegova karijera traje od Joneskovih "Stolica" preko Držićevog "Dunda Maroja" do Strindbergove "Sablasne sonate" i Marinkovićeve "Glorije"...

Rođen je 4. marta 1927. u Srpskim Moravicama u Gorskom kotaru. Njegov otac je držao gostionicu na železničkoj stanici, dok ga nisu 1941. odvele i ubile ustaše.

Pedesetak godina kasnije sa topografske karte nestale su i Srpske Moravice, sada su samo Moravice, a Peri su ostala samo sećanja na zavičaj i oca kojeg su jednog nesrećnog dana, sa stotinama drugih, odveli u stočnom vagonu u vozu bez voznog reda.

Oca pamti kao veseljaka koji je voleo da zabavlja ljude, pa misli da je od njega nasledio glumački talenat. Bili su srećna porodica do 1941. i osnivanja NDH...

Peru Kvrgića mnogi smatraju najvećim glumcem u Hrvatskoj, u kojoj je početkom 90-ih bio samo Srbin. Jedino u tom periodu nije bio na daskama koje život znače. Slušao je telefonske preporuke da i sam sedne na voz i ode bilo kuda "samo da ne zagađuje čisti hrvatski vazduh". Srećom, kaže, nije završio kao otac, preživeo je i vratio se teatru.

Hirovit zanat

- Da nisam postao glumac, verovatno bih bio lekar, lečio bih ljude. Ovako celog života lečim njihove duše. Počeo sam da glumim kao 17-godišnjak u partizanskim družinama u Glini i Topuskom, posle rata u HNK, a onda sam sa Brankom Gavelom počeo karijeru u novom pozorištu u Frankopanskoj ulici u Zagrebu, koja se danas zove po Gaveli.

Zanat glumca je hirovit i nepredvidljiv i zavisi od mnogo okolnosti. Da se nisam našao te 1953. u društvu s mojim kolegama iz iste generacije, da nisu tu bili Branko Gavela i sjajni režiser Mladen Škiljan, ko zna kako bi moj put tekao. Zahvaljujući tome, imao sam priliku da temeljno radim i dobijem uloge koje su mi u ono vreme odgovarale.

- Gavelino tiranstvo i spoljnu grubost mi mladi glumci tada smo prihvatali jer smo znali da je to u našem interesu. Kada mu se nešto na sceni ne bi svidelo, on bi protestovao direktno i bez pardona.

Govorio bi: "Kako to sediš, kako to stojiš, izgledaš kao koza, još samo treba da se popišaš na sceni." Iritirao je glumce, ali je budio emocije u nama i ta iritacija nas nije ostavljala ravnodušnim.

Premda je bio filozof po vokaciji, on je imao jednu strašnu ludističku crtu, bio je odličan pedagog, sam je glumio zajedno s glumcima na probama, uživljavao se u te uloge, bio je zaista višestrana ličnost. On me je naučio osmišljenosti i preciznosti govora. Tražio je ne samo spoljnu, logičnu formu govora nego i njegovu unutrašnju gramatiku.

Smeh kao štit

- Mnogo toga sam u životu doživeo, da ne govorim sada o detaljima, pa nakon svih tih iskustava čovek nužno ima osećaj velikog ogorčenja u sebi. Ne želim da nakon svega potonem, ali to moje tragikomično osećanje života verovatno se oslikava u dosta mojih uloga, a naročito se oseća u "Patnjama gospodina Mokinpota".

Mokinpot je mali izgubljeni čovek koji je pretvoren u lutku i klovna i mora da igra na žici da bi uopšte opstao, a stalno mu se događaju nesreće, od društva, politike do porodice. On je hrpa nesreće, ali sam kroz njega mogao da govorim i o svom sopstvenom ogorčenju, ali i iskustvu života u kojem se čovek ne predaje, nego o njemu govori s ironijom i smehom nad samim sobom.

- Jednom sam rekao da sam u istoj domovini proživeo u pet država, a da se nisam pomakao s mesta i teško je ostati zdrave glave. Teško je da u svemu tome čovek ne poludi. Naše istorijsko iskustvo puno je noževa, klanja i mržnje koje je i sada prisutno i obnavlja se po istom obrascu. U tom smislu kod mene postoji stalni očaj zbog toga, ali i s druge strane i osećaj da ne želim da se predam takvom očaju.

Rodio sam se u kapitalizmu, veći deo života proveo sam u socijalizmu da bih se opet vratio u ovaj divlji kapitalizam, sa svim našim mentalitetima i negativnom tradicijom koja se prenosi s kolena na koleno - što je najgore - kao narodna priča.

Narod u stočnim vagonima

- Oca su odvele ustaše odmah na početku rata. Za mene je to bio strašan šok i udarac jer sam gledao kako hapse i odvode mog oca i sav taj narod u vagonima za stoku, sećam se vriske žena okolo i pogleda mog oca. U celoj toj strahoti dogodila se jedna tragikomična scena.

Došao sam pred taj vagon i u želji da ga odobrovoljim, rekao sam mu: "Tata, znaš li da nam je Pavelić svima poklonio spomen svedodžbe". Otac se naravno nije nasmejao, voz je krenuo i to je bio moj poslednji susret s ocem.

Sećam se da sam se posle toga napio i gledao tako pijan sebe u ogledalu. Umesto sebe video sam stotinu iskreveljenih i grotesknih lica. Posle sam pokušao da racionalizujem svoju potrebu prema glumi i vrlo je verovatno da me je taj osećaj duboke nesreće i izgubljenosti ispunio nekom vrstom energije.

- Kada sam došao u partizane, imao sam dva para cipela. Jedan par sam onako iz drugarstva nekom poklonio i zato su me primili u SKOJ. Onda je stigao pun džip cipela engleske pomoći, pa je neko te cipele ukrao i onda su celu našu četu izbacili iz SKOJ-a. Dvadeset godina kasnije, kada sam igrao Mokinpota, setio sam se ovih ratnih cipela jer Mokinpot neprestano hoda bos i viče: "Gde su moje cipele."

Čarli Čaplin je napravio pravu fantaziju od one scene u kojoj on s uživanjem jede kuvanu cipelu zajedno s pertlama, a malo ljudi zna da je on odrastao u strahovitoj bedi i da je njegova mnogobrojna porodica imala samo jedne drvene cipele.

Piju da zaborave

- Neki glumci su preterano samokritični, nezadovoljni ili neispunjeni pa onda spas potraže u alkoholu, kao što se to, čini mi se, dogodilo kod Jovana Ličine. Glumci piju i zbog treme, zbog navale adrenalina. Ljudi se na taj način okuraže da izađu na scenu.

Pije se i zbog nezadovoljstva ili zbog zadovoljstva, posle premijere. Glumcima je alkohol neka vrsta oduška. Zapravo, kod nas piju gotovo svi, samo što je kod glumaca to rizičnije, jer ipak moraju da izađu pred publiku.

Pušenje je zdravo   Uvek sa cigaretom - Pušim od 30. godine, dakle više od pet decenija.   Zapravo sam umislio da pušeći zapravo ubijam otrove u telu. Pušenje ne šteti mojem grlu, a nemam ni ostalih zdravstvenih problema.   Pluća su mi kao u deteta, a dnevno spalim oko dve kutije.

- Sven Lasta, s kojim sam zajedno bio u partizanima, odustao je od glume u najzrelijim godinama. Pred smrt sam ga posetio u bolnici i tada mi je rekao: "Jesi li video što smo mi napravili?" Odgovorio sam mu: "Šta smo napravili?" Rekao mi je: "Bili smo u partizanima i doneli smo nesreću."

A meni se činilo da je to bio jedini pozitivan i logičan potez koji smo tada mogli učiniti. Govorio sam mu da je on gardizan jer je u onom ratu bio partizan, a u ovom gardista. Čovek je mutan stvor i teško je objasniti sve njegove postupke.

Javna usamljenost

- Gluma jeste javna usamljenost. Čak kada je na sceni pred stotinama ljudi, glumac je utoliko usamljen jer su sve oči uprte u njega, a on najviše mora da se koncentriše sam na sebe. To je glumački paradoks, ali i moj lični pogled na život. Dosta sam skeptičan prema onome što dolazi iz društvenog okoliša, naročito prema utopijama, tako da ja funkcionišem usred sveta kao posmatrač, a opet imam potrebu da budem s drugima.

- Nekad je publika bila uštogljenija, ukočenija, svečanija. Teatar je bio jedina oaza zabave. Pre pedesetak godina još nije bilo televizije, pozorište je bilo nešto veoma važno. Danas ono nije toliko važno. Postoje ostali mediji koji su možda zabavniji.

Danas se više ne dolazi na predstave svečano odeven, u najboljem odelu ili haljini. Doduše, nekad, u ono posleratno vreme ni u restoran ili bar nije se ulazilo bez kravate. Svi su bili drugovi, ali se nastojao izgraditi nekakav građanski status, možda upravo zato što smo svi bili siromašni.

- Ne postoji tačna evidencija o broju predstava koje sam odigrao. Ispašće na kraju da sam više glumio nego živeo. Razmišljam o tome koliko sam večeri proveo u pozorištu. I sada igram u osam predstava, dakle dvadesetak puta mesečno.

Kolege me napadaju da rušim standard, da previše igram. No ja se žurim jer vreme curi. Niko iz moje generacije više ne glumi, pomrli su ljudi, a i mene kao da sve češće pitaju što još čekam. Imam osećaj da publika dolazi na moje predstave da vidi hoću li živ dočekati kraj...