Žiža Stojanović: Doživeću stotu u inat vlastima
Neko od nadležnih sprečava da dobijem nacionalnu penziju, ali nadam se da će mi ta želja kad-tad ostvariti makar i za 20 godina, bar ću ući u Ginisovu knjigu rekorda, kaže za "Vesti" glumica Žiža Stojanović. Zahvaljujući ulozi kelnerice u seriji "Srećni ljudi", Romi na Bajlonijevoj pijaci trpaju joj u torbe voće i povrće i neće da naplate.
Žiža u šali kaže da u Beograd nije stigla Balkanskom ulicom kao mnoge njene kolege, jer je pre 81 godinu rođena u prestonici.
Umetničku karijeru počela je kao članica beogradskog KUD "Abrašević", a već kao 16-godišnjakinja odigrala je ulogu Koštane. Predstavu su muzički pratili orkestar Vlastimira Pavlovića Carevca i harmonikaša Tineta Živkovića.
Glumačku školu završila je u Novom Sadu, bila je članica pozorišta u Nišu i Novom Sadu, Jugoslovenskog dramskog pozorišta i Narodnog pozorišta u Beogradu.
Žiža je na daskama koje život znače odigrala stotinak što glavnih što sporednih uloga, likova iz dela Stevana Sremca, Branislava Nušića, Koste Trifkovića, Oskara Daviča, Kolina Higinsa, glumila u nekoliko domaćih i koprodukcijskih filmova i svim TV serijama koje je napisao Siniša Pavić.
Mada je vedeta srpskog glumišta, Žiža Stojanović i pored brojnih nagrada i priznanja nije dobila nacionalnu penziju...
Kabare u dvorištu
- Stanovali smo na Pašinom brdu, u prizemnoj kući koja je imala lepo veliko dvorište. Glumac se ne postaje, glumac se rađa. Već kao devojčurak sam znala da ću biti glumica. Recitovala sam pesmice na svetosavskim svečanostima, a leti sam u dvorištu pravila kabaretske pozorišne predstave. Napravila bih binu, ogradila prostor krparama i ćilimima i igrala čardaš u suknjicama od krep papira, bila klovn, pevala sam i recitovala. Publika su mi bila komšijska deca, a ulaznica je koštala dinar.
- Sećam se Drugog svetskog rata i bombardovanja Beograda. Majka Leposava, sestra Dobrila i ja bežale smo u Vrčin da spasemo glave. Majka je često odlazila u Barič nadomak Obrenovca da bi menjala zlatni nakit za brašno i mast, da bismo imale šta da jedemo. Kada se rat završio, upisala sam Treću žensku gimnaziju u Beogradu.
Povazdan sam nešto pevala ili recitovala, pa mi je moja najbolja drugarica Savka rekla: "Žićo, ti si rođena glumica, što ne odeš u 'Abrašević'?" Imala sam 16 godina kada sam u "Abraševiću" položila audiciju. Recitovala sam, a onda su od mene tražili i da pevam. Nisam ni slutila da audiciju prati šef orkestra Vlastimir Pavlović Carevac.
- Fincijeve reči su mi bile podstrek da se odlučim za glumu. Završila sam gimnaziju i kurs stenografije, nudili su mi dobar posao u sudu, ali sam ja otišla u Novi Sad i tamo upisala Glumačku školu koja je bila tada u rangu FDU. Školu je vodio Jurij Rakitin, poreklom Rus, a asistenti su mu bili Slavko Simić i Mira Kodžić. Drugarice su mi bile Dara Čalenić i Mira Banjac. Nismo se razdvajale,
Dara je rođena Novosađanka, pa smo često bile gošće u njenoj porodičnoj kući. Rakitin nas je obožavao. Za Daru je govorio da je slatka kao šećer, za Miru Banjac da je rođeni vođa, a za mene da imam glas kao orgulje.
Venčanje u Nišu
- Stanovala sam u početku u ženskom internatu, ali za mene je bio užas da ustajem rano, vojnički nameštam krevet i radim jutarnju gimnastiku. Krila sam se ispod kreveta, u ormanu, po špajzu, na tavanu... Na kraju sam izmolila majku da stanujem privatno. Kada mi je dolazila u posetu mama nikako nije umela da pogodi adresu gde sam stanovala, pa mi je torbe prepune pohovane piletine i sremačke štrudle donosila u školu. Bilo je to opšte veselje, nastava se prekidala i počinjala je gozba.
- Kada sam završila Glumačku školu obradovala me je ponuda Narodnog pozorišta u Nišu da postanem njihov član. Dočekali su me kao zvezdu, dobila sam čak i stan na korišćenje. Bila sam mlada, lepa i talentovana. U Nišu sam upoznala glumca Vladu Matića i zaljubila se u njega do ušiju. Venčali smo se, Vlada se preselio kod mene, vrlo brzo nam se rodila i ćerka Sanja.
Uživala sam u tom braku, međutim, i svemu lepom ponekad dođe kraj. Moram da priznam da me poslovi domaćice nikada nisu privlačili, već samo gluma. Vlada bi me pitao: "Žićo, dušo, koju marku frižidera i šporeta da kupimo ?" Odgovarala bih mu: "Svejedno mi je, glavno je da te skalamerije rade".
- U Nišu smo Vlada i ja sa Sanjom i mojom majkom, koja je došla da vodi domaćinstvo, ostali tri godine. Onda smo dobili ponudu od Narodnog pozorišta u Novom Sadu. Prihvatili smo poziv i ostali tamo sedam godina. Opet sam bila zvezda, dobijala sve same glavne uloge, igrala sam u svim pozorišnim komadima koje je napisao Jovan Sterija Popović.
Ipak, Beograd je bio meka, odskočna daska, san svih glumaca koji su radili u provinciji. Stigla nam je ponuda postanemo članovi Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Ja sam htela da eksplodiram od sreće, ali Vlada nije želeo u Beograd. Razveli smo se.
Titove čestitke
- Vratila sam se kući, još mlada, lepa i srećno razvedena. Kupila sam garsonjeru u Ulici maršala Birjuzova, uživala u slobodi. Muškarci su mi se udvarali, ali ja nisam mnogo hajala za njih. Onda sam se nesrećno zaljubila u Dragana Babića, televizijskog novinara.
Uzdisala sam i patila za njim, a on ni da me pogleda. Nije čudo, bio je miljenik žena, čak ni Liv Ulman nije odolela njegovim muškim čarima. Sećam se da sam jednom bila u TV Beograd sa Đuzom Stoiljkovićem. Naleteli smo na Babića u liftu. Pogledao me je dva-tri puta, ali nezainteresovano. Kada smo izašli iz zgrade, počela sam da plačem, a Đuza me je tešio: "Nemoj da plaćeš, Žićo, on voli samo glupe plavuše".
- Glumila sam u stotinak pozorišnih predstava, bila prvakinja Narodnog pozorišta. Kada je "NIN" jedne godine proglasio Trifkovićevu "Izbiračicu" za predstavu godine, došli su da je vide Jovanka i Josip Broz. Noge su mi se odsekle kada su zavesa digla. Igrala sam glavnu ulogu.
Predstava počinje kako Jula stoji na astalu, vrti se i pokazuje novu haljinu. Vrtela sam se, ali oči nisam skidala sa centralne lože u kojoj je sedeo Tito sa suprugom. Mislila sam, ako se spotaknem i padnem, neće me oprati ni Sava ni Dunav.
Na sreću, odigrala sam predstavu maestralno, priređen je banket, pa je Tito prišao da mi čestita na ulozi. Sećam se njegovih neverovatnih plavih očiju i tompusa koji je držao u ruci.
Bekstvo iz kafane
- Moje obožavaoce interesuje zašto se po drugi put nisam udala. Kada sam prežalila Dragana Babića, zaljubila sam se u čoveka koji nije bio iz glumačke branše i bila sa njim u vezi više od 20 godina, do njegove smrti. Bio je vrlo cenjen i vrlo poznat, ali se za nama nisu vukli repovi jer nismo izlazili u kafane. Glumica sam, ali nisam boem, ne pijem, ne pušim, u kafani mogu da se zadržim najviše sat vremena, a onda bežim jer dim od cigarete i alkohol počinju da me guše. |
- Nisam glumila u mnogo filmova, ali sam glumila u svim TV serijama koje je napisao Siniša Pavić. U "Srećnim ljudima" glumila sam kelnericu, Canu Fontanu. Ne znam zašto se Cana Fontana dopala Romima.
Ima ih mnogo na Bajlonijevoj pijaci gde obično pazarim. Kada me vide nastane veselje, trpaju mi u torbe voće i povrće i neće da naplate. Neverovatno da me je prepoznao i jedan 12-godišnji dečak u tramvaju i rekao mi: "Tetka, vi ste glumica. Baš ste kul. A, jeste li vi bogati, imate li vilu i bazen"? To me je nasmejalo do suza.
I moja ćerka Sanja često mi je prigovarala: "Mama, bolje da si postala folk pevačica, sada bi imali kuću na Dedinju".
Strah od letenja
- Kao glumica sam obišla Evropu. Često sam gostovala sa pozorištem preko granice igrajući u komedijama Branislava Nušića, ali i kao voditelj programa gde su nastupali naši zabavljači i pevači. Međutim, užasno se plašim letenja avionom. Ko zna koliko smo lepih poslića Đuza Stoiljković i ja izgubili samo zato što se na tezgu putovalo aeroplanom.
I Radmila Savićević je imala strah od letenja, pa bismo pre povratka kući satima sedele zagrljene u hotelskoj sobi i lelekale: "Joj, kako ćemo nebu pod oblake, joj da l' će mo žive stići u Beograd".
Plašljiva sam kao zec, ali je interesantno da sam prilikom zemljotresa u Rumuniji, kada je kristalni luster u Narodnom pozorištu u Beogradu počeo da se ljulja, ostala na sceni. Pomislila sam, ako ja pobegnem, biće panika u sali, biće povređenih. Kolege su mi kasnije čestitale na hrabrosti posle predstave.
Moskovski cirkusi
- Beogradsko narodno pozorište često je gostovalo u Moskvi. I dok su drugi išli u kupovinu, ja sam bežala na drugu stranu - u cirkuse kojih u Moskvi ima nekoliko. Gledala sam predstave po dva tri puta i uživala. Vraćala sam se u detinjstvo i dvorište na Pašinom brdu, prisećala se snova da postanem klovn ili igračica na žici ili trapezu. |
- Neverovatno je, ali istinito da sam uprkos stresnom poslu ušla u devetu deceniju života. Mogu još da glumim strine, tetke, bake, ali me niko ne zove i patim zbog toga.
Do 2006. godine pojavljivala sam se na nekim scenama sa monodramom "Privatizacija", koja je nagrađena Zlatnom kolajnom na pozorišnom festivalu u Zemunu, ali sada nemam snage više da sama iznesem predstavu.
Srećna sam žena. Moja Sanja je pravnik, udata za sportskog lekara Dušana Ugarkovića, imam unuke Anu i Uroša.
Jedini trn na tom mom ružama posutom životnom putu je što do sada nisam uspela da ostvarim nacionalnu penziju kao zaslužni umetnik. Neko od nadležnih to koči, ali se nadam da ću da doživeti 100 godina i do tada dobiti nacionalnu penziju. Bar ću ući u Ginisovu knjigu rekorda.
Gospođa ministarka pusta želja
- Neostvarena želja mi je ostala da odigram u pozorištu Živku ministarku. Ta uloga bi uvek pripala nekoj drugoj mojoj koleginici. Kada je glumac Voja Brajović jedared upitao upravnika zašto meni ne dodele glavnu ulogu gospođe ministarke, ovaj je odgovorio: "Ne može, ne odgovara liku, lepa je k'o italijanska grofica". Kao da je Branislav Nušić naredio da njegova Živka ministarka ne sme da bude mnogo lepa. |
