Šević: Rotvajler mi plaća put u Firencu

Jedini predstavnik Hrvatske na Bijenalu u Firenci je Srbin Mirko Šević koji nije uspeo da nađe pet donatora za troškove učešća, a predstavnici srpske zajednice nisu ni odgovorili na njegovu molbu.

U Topuskom, banji na granici Banije i Korduna, sugrađani Mirka Ševića znaju kao bivšeg fudbalera i nezaposlenog pravnika, dok ga u likovnim krugovima svetskih metropola prepoznaju po njegovim radovima, slikama i skulpturama. Izlagao je u galerijama u Londonu, Njujorku, Beogradu, Tokiju, Zagrebu...

Nakon šestogodišnjeg izbeglištva posle Oluje, koje je proveo u Beogradu, Šević se vratio u Topusko, a za njim stižu i informacije o uspehu koji postiže svetu. Poslednja je poziv za učestvuje na međunarodnom Bijenalu savremene umetnosti u Firenci, koji se održava od 3. do 11. decembra 2011. kao jedini predstavnik Hrvatske.

Na prošlom Bijenalu 2009. učestvovalo je oko 700 umetnika iz 78 zemalja. Hrvatska nije bila zastupljena.

Učestovanje s pozivom, koji je ove godine dobio Šević, predstavlja priznanje za svakog umetnika i zemlju iz koje dolazi. Potrebno je prijaviti pet donatora koji zajedno snose troškove učešća, što je nešto manje od 5.000 evra. Šević nije uspeo da nađe nijednog.

U izbegličkoj beogradskoj fazi imali ste i prve ozbiljnije izložbe, a o radovima su se pohvalno izrazili i likovni autoriteti Nikola Kusovac i Đorđe Kadijević.
- U Beogradu sam, u kratkom vremenu, napravio stvarno mnogo. Pogotovo što je moj fundus bio više nego skroman. Imao sam malo slika. Bilo mi je jasno da od toga ne mogu lagodno provoditi izbegličke dane.

Niste mogli dodati gas i slikati više?
- Nisam, jer radim sporo i studiozno. Jedan crtež radim oko tri meseca.

Kako ste rešili da promenite profesiju?
- Odlučio sam da se potpuno posvetim slikanju, ali ne u skupom Beogradu. Pogotovo što sam shvatio da je umetnost, naročito slikarstvo, i u Londonu, Beogradu i u Topuskom, jednostavno umetnost. Ili jeste ili nije.

Nisu li iz Topuskog svetla pozornice predaleko?
- Nisu. U to sam se uverio na vlastitom iskustvu. U Topuskom, koje nema ni 1.000 stanovnika, gde nema tajni, većina i ne zna čime se bavim. U toj tišini i izolaciji mogao sam se potpuno posvetiti slikanju. Pa su stigla i priznanja. Iz Londona, Njujorka, Firence, Čikaga...

Kao slikara, više me poznaju u inostranstvu nego u komšiluku. Kontakte imam sa svetskim slikarskim autoritetima. Njih ne zanima gde živim, već kako slikam, a to je i meni jedino važno.

Čini se da i niste izuzetak kada je reč o tom zaobilaznom putu do uspeha?
- To i nije slučaj već, rekao bih, pravilo. Neko nakaradno pravilo na ovim prostorima. Puno je onih koji su iz ove naše provincije otišli ispraćeni podsmehom sredine, a hvalospeve i priznanja dobili u svetu, gde su prihvaćeni i priznati.

Pravničko i ratno iskustvo možda i nisu izgubljeno vreme za nadrealizam?
- Možda u tome ima deo istine. Prvi ozbiljan rad sam napravio 1989. Kada ga je video jedan renomirani slikar, prva mu je reakcija bila da je ukraden, ali majstorski skinut. Zahvalio sam mu i rekao da mi je to najveći kompliment.

Jeste li u nekim fazama ipak podilazili autoritetima?
- Nikad. Uvek sam se rukovodio načelom da nema kompromisa. Kada se počnu praviti kompromisi s okolinom, novcem, tržištem, onda nema stvaralaštva. Što si više trgovac, majstor, sve si manje umetnik.

U kom svetu zapravo živite?
- U svetu nadrealizma.

Kako se postaje deo tog sveta?
- Škola, što i moj slučaj pokazuje, nije uslov. Nadrealizam se ne može nabubati, on je prezentacija snova.

Šta vi sanjate?
- Moj celi opus je, kako ga ja vidim, psihoanaliza zla. Uglavnom radim muške aktove. Fascinira me ljudska anatomija, psihologija. Da ne bih nekog uvredio, ja sam svakoj ljudskoj prikazi dao naziv autoportret.

Kako biste tu nadrealističku sliku svog sveta predstavili publici?
- Teško, jer se ona njima, bar na prvu, ne dopada.

Zar vam nije stalo da se dopadnete širokim masama?
- To mi nije primarno. U stvari, ja i ne znam slikati drugačije. Moj stil me je potpuno ograničio, a on nije trend i moda. Može se konzumirati samo na "recept".

Zato i niste bogati?
- To je nešto što me ne žalosti previše. Od početka sam svestan da moji radovi nisu komercijalni. Ili da budem precizniji, nisu jeftini. Baš je Kusovac u mojoj beogradskoj fazi tražio da ih prodajem u Art mediji, čiji je on bio umetnički savetnik.

Da vam pomogne u izbegličkim danima?
- Da. Doslovno mi je rekao: "Mirko, mi ćemo uokviriti ova tri rada i prodati." A ja sam tada imao pet radova. Računao sam ako mi sada proda te tri slike po 200 maraka, a stan sam plaćao 250, tri meseca bih imao za kiriju. "Nisu na prodaju", rekao sam Kusovcu.

Ipak, od nečeg se mora živeti, pa i kupovati boje, kistove, gips, glinu...
- Jedan zagrebački galerista rekao mi je da moj crtež, na kojem sam radio tri meseca, vredi kao jedan automobil srednje klase. Ali je i dodao: "Gospodine, niko vam to ne može platiti."
 

Kako se nosite sa finansijama?
- To me nije pokolebalo. Možda će zvučati kao opravdanje i otrcano, ali to moram reći, ja ne živim od umetnosti već za umetnost.

Teško je tako živeti?
- Veoma teško. To najbolje zna moja supruga, od čije zarade živimo.

Ali vi se i ne trudite da unovčite svoje radove?

- Iskreno, ne. Pokušaću s printovima. Tako će biti i vuk sit i ovce na broju.

Jeste li u karijeri nešto radili za poznatog kupca?
- Samo jednom, i to upravo sada. Radim po narudžbini skulpturu jednog rotvajlera, vešestrukog svetskog prvaka, koji će to lako platiti parenjem sa nekoliko ženki.

Kako napreduje taj posao?
- To mi je prava muka. Ne u zanatskom smislu. Tu nema poteškoća. I naručilac će sigurno biti zadovoljan. Ali to nije stvaralaštvo, već reprodukcija stvarnosti.

U čemu je tu problem?
- U meni. Firenca me naterala da prihvatim taj posao. Ako ovo ne napravim, neću ići u Firencu, jer nemam čime platiti kartu. A stalo mi je do toga. Kao i odnedavno mom agentu, poznatom likovnom kritičaru iz Beograda.

Da li ste mogli da se snađete na drugi način?
- Očekivao sam podršku od naših srpskih organizacija i političkih predstavnika. Pogotovo što su oni dobro pozicionirani i umreženi u hrvatski politički sistem.

Niste li tu bili previše nadrealistični?
- Pokazalo se da jesam. Naivno sam verovao da će oni u tome prepoznati nešto dobro za srpsku zajednicu. Da je moj uspeh neka potvrda i onog što oni proklamuju. Pisao sam našim "liderima", ne da mi daju novac, već da me upute na neke donatore koji bi u ovom mom projektu našli i vlastiti interes.

Pa šta su ti odgovorili?
- Ništa. Nijedan mi nije odgovorio.

Možda su zatrpani sličnim zahtevima?
- Kamo sreće da je takvih potreba više. Međutim, mi Srbi u Hrvatskoj smo, pa i zaslugom naših predstavnika, svedeni na folklor. U istinskom, ali i pežorativnom smislu. Kao narod ovde ne značimo ništa, pa tako i u kulturi i umetnosti.

Nije uvek tako bilo?
- Na sreću nije. Padaju mi na pamet Bakić, Džamonja, Desnica, Mrkalj... Daleko je duži taj spisak Srba koji su zadužili i hrvatsku kulturu. Nesreća je što je on definitivno zaključen i zaključan, kada je o Srbima reč.