Sumrak kulture (1): Prosjaci s perom u ruci

Beograd se upustio u trku za titulu Evropske prestonice kulture 2020. godine, iako bi se mirne duše moglo zaključiti da za sobom vuče samo kulturne leševe. Najveći i najznačajniji muzeji su zatvoreni i po 10 godina, na bestseler listama prva mesta zauzimaju piskaranja voditeljki i manekenki, a obrazovni program na televizijama odavno je umro. Srpski film je na aparatima za disanje, a kao i pola veka unazad zasnovan je uglavnom na ratnoj tematici.

Istraživanje Zavoda za proučavanje kulturnog razvoja pokazuje da je čak 72 odsto zaposlenih u kulturi, kao i trećina anketiranih građana Srbije nezadovoljno stanjem u toj oblasti. Sa tako lošom slikom, a nakon decenija nebrige i izolovanosti kulturnih ustanova u Srbiji, kampanja za kandidaturu Beograda za Evropsku prestonicu kulture deluje u najmanju ruku smešno.

Dragana Martinović, istraživač Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, kaže da su trenutno zatvorene zgrade Narodnog muzeja, Muzeja savremene umetnosti, Istorijskog muzeja i Muzeja nauke i tehnike - zbog rekonstrukcije!
 

- Zatvarati sve muzeje s idejom da se potpuno preurede je nemoguća misija. To ni Amerika ne bi izdržala, a nekmoli Srbija s tako malim budžetom za kulturu. U prilog tome govori da je Narodni muzej zatvoren 2003. godine, a rekonstrukcija ni dan-danas nije počela - kaže Martinović.
 

Oni koji se bave spasavanjem ostataka srpske kulture kažu da je za sve kriva politika. Poslednjih nekoliko godina je jasno da se na političkoj osnovi kultura gura na marginu, sav budžetski novac odlazi u političke svrhe, a najviše stranačke kampanje... Rezultat toga je "mrtva kultura" jer se u nju iz republičkog budžeta godišnje izdvaja svega 0,8 odsto. Za sve: rekonstrukciju objekata, snimanje filmova, pozorište, izdavaštvo, očuvanje tradicije... Zato u ovom trenutku za Lajpcigom "kulturno" zaostajemo 15 godina, a za Londonom i Bolonjom celu deceniju. Zaposleni u državnim ustanovama kulture imaju najniže zarade među svim radnicima u javnom sektoru.

Prosečna plata u februaru ove godine je bila 26.700 dinara (oko 250 evra), iako tamo radi najviše fakultetski obrazovanih ljudi, čak 60 odsto. Primera radi, u Hrvatskoj je prosečna zarada umetnika u decembru 2010. bila 740 evra.

BESTSELER SRPSKE LITERATURE: Ivana Stanković

Iako se u oblasti filma još ponešto i radi, prošlu godinu, kad je slavila vek postojanja, srpska kinematografija dočekala je kao najveći gubitnik. Uprkos činjenici što je Srbija bila jedna od prvih zemalja u Evropi i prva na Balkanu koja je videla filmsku predstavu, ovaj značajan jubilej obeležili smo bez bioskopa, producentskih i distributerskih kuća i mnogih filmskih zanimanja.

Profesori, saradnici i studenti beogradskog Fakulteta političkih nauka nedavno su istraživali koliko su kultura i knjiga zastupljeni u štampi, na televiziji i radiju u Srbiji. Utvrdili su da se prostor za kulturu stalno smanjuje pod pritiskom atraktivnijh tema, a knjiga se u najgledanijim emisijama pojavljuje samo ako mora da se popuni rupa.

Kada je već o književnosti reč, u Srbiji se gotovo na prste mogu prebrojati pisci koji od prodaje svojih knjiga mogu pristojno da žive. Većina pisaca, a u oba udruženja književnika registrovano ih je oko 1.700, ne živi od svog pera. Životne potrebe podmiruju baveći se nekim drugom poslovima. Najveći honorar za roman je do 2.000 evra i ako se taj iznos podeli na šest meseci, najkraći mogući period za pisanje, dobije se svota manja od one koju zaradi radnik u magacinu.

Dušan Kovačević je jednom prilikom rekao: "Biti pisac jednako je biti čemer i sirotinja." Zasad prosečan srpski pisac troši svoj talenat u novinarstvu, neki su urednici u izdavačkim kućama ili književnim časopisima, lektori, univerzitetski profesori, bibliotekari... Ekonomska i svakojaka kriza koja izjeda Srbiju dovela je do toga da je i status pisca pojela inflacija.

Dramski pisac i scenarista Dušan Kovačević za "Vesti" kaže da pozorište u Srbiji danas radi isključivo uz pomoć sponzora i fondova iz inostranstva. A i to je simbolično

- Za scenografiju u pozorištu dobijem 3.000 evra i onda neko dođe i kaže mi da to izgleda siromašno. To je kao da prosjaku kažete da nije lepo obučen. Za scenografiju i kostime se u inostranstvu odvaja po 50.000 evra po predstavi, a čuveni Tomaž Pandur u to utroši od milion do milion i po evra. I onda stvara čarolije - kaže Kovačević.

Oni koji su prešli tridesetu godinu godine s nostalgijom se sećaju Branka Kockice, Poštara Ace i emisija Fazoni i fore, Metla bez drške, Kolariću paniću, Muzički tobogan... Njihova deca odrastaju uz crtane filmove (uglavnom nasilne) stranih produkcija. Najpoznatiji autor dečjih emisija u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji Branko Milićević Kockica u nekoliko navrata je rekao da potpuno razume zabrinutost javnosti, ali da nema odgovor na pitanje zašto nema kvalitetnih dečjih emisija.

- Molio bih sve vaše kolege da to pitanje više ne postavljaju meni, već glavnim urednicima i vlasnicima televizija. Stvarno ne znam odgovor na to pitanje. Kad boravim u Londonu, nauživam se gledajući dečje emisije na BBC-u, CNN-u i ostalim televizijama, ali toga kod nas nema - kaže Kockica.

Ali, zato ima mesta za reklame, i to na pretek. Istraživanje sprovedeno na četiri nacionalne TV stanice (Prvom i Drugom programu RTS, TV Pink i B92) pokazalo je da je sadržaj programske ponude siromašan jer dečji, kulturno-umetnički, obrazovni i naučni program zajedno u proseku traje kraće nego reklame. Izgleda da u današnje vreme ne možeš biti društveno prihvaćen ako ne znaš da prepoznaš nijanse u kvalitetu praškova za veš, deterdženata za sudove, dezodoransa i uložaka. To nam je, valjda, donela civilizacija.