NATO ubijao, Milanović robija
Da li puž treba da bude kažnjen ako mu neko nagazi kućicu? Da li je njegova krivica ako se nalazi na mestu gde je noga zgazila? I da li se nešto u čitavoj stvari menja ako ta noga nije bilo čija, nego stopa svetske istorije? Koliko je apsurdno da puž za svoju zgaženu kuću još dodatno bude kažnjen zbog nastale štete? I je li ta priča, koja se završava presudom i kaznom za puža, neminovno farsa? U knjizi "Priča o Dragoljubu Milanoviću" Peter Handke opisuje jednu takvu farsu, piše "Frankfurter Algemajne Cajtung" (FAC), predstavljajući novu knjigu austrijskog književnika.
Ona to ostaje i posle 730 pročitanih stranica i pošto čitaoci saznaju sve njene detalje, tačnu hronologiju okončanu sudskim procesom, uputstva koja su data i sprovedena pre nesreće.
"Šta god neko mislio o Peter Handkeu, posebno zbog njegovog spornog stava prema Srbiji, on je poznat po tome što se ne zadovoljava jednostavnim istinama. To je ono karakterizuje ovog pisca", ističe FAC
Dragoljub Milanović, bivši direktor RTS-a osuđen je i nalazi se u zatvoru zbog nedela, koje su počinili drugi - naime mi", navodi se dalje u tekstu. Već devet godina je on je zatvorenik zbog NATO bombardovanja zgrade televizije Srbije u noći 23. aprila 1999. godine. "Bombardovanje je sprovedeno sa hirurškom preciznošću", podvlači Handke.
"Ali ako se nalazite na mestu gde skalpel zaseca, poteći će krv, i tu ne pomaže ni najveća preciznost". Milanović je do danas jedina osoba, koja je optužena i osuđena za događaje u ratu, koje je protiv Jugoslavije vodila "severnoatlantska odbrambena alijansa". I to na deset godina zatvora, naglašava ovaj pisac.
U čemu se ogleda Milanovićev greh? On i njegovi zaposleni emitovali su te noći program, koji su NATO komandanti okarakterisali kao neprijateljsku propagandu.
"Napadnuta država šalje u etar parole da treba izdržati, druga strana traži predaju - koflikt je bio isprogramiran". Tako su se Milanović i njegova televizija našli na nišanu bombardera. Bilans je 16 mrtvih i isto toliko povređenih.
Milanović je preživeo i za to se našao pred sudom, piše Handke, jer neko je je na kraju krajeva morao da odgovara.
Na ovom mestu FAC podseća na naredbu sa višeg mesta o evakuaciji zaposlenih, o koju se Milanović oglušio i time doveo u opasnost svoje saradnike.
Handke ima objašnjenje i za ovu činjenicu, a to je da je naredba bila bez potpisa i pečata, drugim rečima anonimna. Dokazni materijal, koji stoji na "klimavim nogama".
Handke je skeptičan, čitaoci takođe. Sirotom čoveku bi poželeli da se bar jedan sud odazvao njegovoj žalbi, koji se inače otimaju za takve slučajeve. Uzalud.
"Optužujem", pisao je Emil Zola 1898. godine , u vreme kada javnost još nije mogla da sanja šta se sve krije u pozadini afere Drajfus. Tako daleko Handke nije išao, on je ostao umeren, napisavši priču o jednoj nepravdi. Na kraju je dodao "Daj Bože da nisam poslednji!" Želja kojoj samo možemo da se pridružimo, zaključuje FAC.
Handke nije jedini
Handke nije prvi koji piše o bizarnom slučaju Dragoljuba Milanovića. Publicista Danijela Dan je ovoj priči posvetila poglavlje svoje knjige "Teško pobedniku!", a kanadski advokat Tifani Dikson je kritikovala bombardovanje televizije i proces protiv Milanovića iz ugla međunarodnog prava.
|
