Kako sam zavoleo argentinski sevdah

"Argentinci sebe smatraju prvacima sveta u svakom pogledu, a kad se suoče s porazom onda su skloni da o sebi misle najgore i kao takvi su, naravno, skloni patnji. U Argentini biti Srbin nije značilo biti građanin drugog reda, čak ni u kritičnim devedesetim kad su Srbi na velika vrata ušli u akcione filmove B produkcije kao teroristi, banditi i plaćene ubice", rekao je za "Vesti" Branko Anđić, novinar i književnik koji već više od 20 godina živi u Buenos Ajresu.

Odavno živi dvostrukim životom iako nije ni špijun ni varalica, nego novinar i književnik. Pre dvadesetak i nešto godina preselio se na drugu stranu okeana i to na južnu poluloptu, u Buenos Ajres, u Argentinu, gde je nastavio put na oba koloseka.

Branko Anđić je rođen u Beogradu 1952. Diplomirao je opštu književnost s teorijom i završio postiplomske studije. Počeo je kao dopisnik Tanjuga iz Južne Amerike, a kad je ugledna jugoslovenska agencija počela da se pretvara u reklamnu agenciju sa jednim klijentom, dao je ostavku.

Tako je postao dopisnik raznih (severno i latinsko) američkih i evropskih medija, a pre 15 godina i savetnik za štampu i informacije Delegacije Evropske unije u Argentini, srećom, na samo pet minuta laganog hoda od kuće, što je retka blagodet u gradurini kao što je Buenos Ajres.

Dorćolac u Buenos Ajresu: Branko Anđić

Objavio je prozu: "Posle svirke", "Lavica liže rane", "Kao iz kabla", "Ovo je istinita priča", "Veličina sveta". Proza i eseji su mu prevođeni i objavljivani u antologijama i časopisima u SAD, Argentini, Kolumbiji, Rusiji, Bugarskoj, Ukrajini...

Upravo priprema knjigu "Zvučni efekti", koja je posvećena muzici i muzičarima. Dobitnik je Nagrade "Miloš Crnjanski" za 2011. godinu, za doprinos, rezultate i zasluge u oblasti književnosti koje dodeljuje Ministarstvo vera i dijaspore Republike Srbije.

Đubretari kao kraljevi

- Porastao sam u porodičnoj kući na Dorćolu, kao mali sam hteo prvo da budem Đubretar jer su tada đubretari imali ogrtače i kuke za kante koji su meni ličili na plašt i skiptar.

Posle sam žarko želeo da budem plivački, pa teniski as, a pošto me je interesovalo mnogo stvari odjednom, sportske karijere nisu prosperirale. Kao ni muzička, jer je moja učiteljica klavira, jedna stroga austrougarska profesorka, imala veštačku vilicu i kad je kraj mene odbrojavala takt njena pljuvačka je rosila moje prste na klavijaturi, što mi se toliko smučilo da sam prestao da uzimam časove, iako sam, kažu, brzo napredovao. To što sam napustio klavir ostalo mi je kao jedna od najvećih neispunjenih želja, jer je moja baba po majci odlično svirala klavir. Jedino nisam podnosio sletove ni vojne parade.

Mada sebe ne smatram većim pacifistom no što zdrav razum nalaže, vojničko zanimanje odmalena mi je bilo potpuno strano i odbojno, kao i urođeno nepoverenje prema vojnim licima svih činova i država.

Strašni patuljak

- Kad sam se, na zgražanje šire porodice, upisao na studije opšte književnosti u Beogradu, na pitanje od čega ću živeti odgovorio sam da jedino sigurno znam da neću biti novinar. Nekoliko godina potom sam se uverio da "nikad ne reci nikad" nije samo filmski kič naslov.

Posle dvogodišnjeg zagrevanja u jednoj instituciji rogobatnog imena (Jugoslovenski zavod za međunarodnu saradnju) zaposlio sam se kao novinar-pripravnik u Tanjugu. I danas skraćenica Tanjug za mnoge znači "tajna", a ne Telegrafska agencija nove Jugoslavije, valjda zato što tajni uvek ima, a telegrafa više ne.

Bila je smeštena u okrugloj zgradi na Obilićevom vencu, gde u podrumu i dalje stoji pocrnela pločica LUFTSCHUZKELLER - što bi značilo "podrum protiv vazdušnog napada". Ostao je iz okupacijskih dana.

- U vreme mog novinarskog šegrtovanja u tom skloništu se pila kafa sa tri prsta soca. Prvi radni dan u Tanjugu počeo je nadrealistički. Jedan patuljak sa nacističkim šlemom i ogromnim makazama jurio je po kružnom prvom spratu preplašenu ženu i pretio da će joj iščupati srce.

Na drugom spratu, pred vratima redakcije za inostranstvo, zatekao sam jednog otmenog, besprekorno očešljanog starijeg gospodina u trodelnom odelu. "Vi ste novi kolega, je l' tako?" rekao je, a onda se naglo ispovraćao u jednu plastičnu korpu za otpatke, udaljenu nekoliko metara, obrisao usta belom platnenom maramom, pružio mi ruku, predstavio se i dostojanstveno odšetao svojim putem.

- U Tanjugu sam, osim novinarstva, naučio kako se, u žaru profesionalne prepirke, gađa pisaćim mašinama olimpija, kako se peče roštilj na ćumur u sobi prepunoj papirnih traka, kako se kuvaju kapama, vruća rakija i vino sa cimetom na minijaturnom rešou usred redakcije, kako se u inostranstvo šalju režimski dopisnici-bojovnici, koji od jezika govore isključivo maternji i goveđi u saftu.

Spolja gledano, Tanjug 80-ih je i dalje bio jedna od vodećih svetskih novinskih agencija sa svojom školom koju su, uverio sam se mnogo godina kasnije, poštovali ne samo u Argentini, nego čak i u Tasmaniji.

U raljama rakije i bureka

- Moja karijera je mogla biti i sasvim drukčija da nije bilo referenta vojnog odseka u opštini Stari grad.

Od studentskih dana interesovala me je latinskoamerička književnost; kad smo Dača Albahari, pokojni Raša Livada, Dejan Mihajlović, Boža Zec i ja osnovali časopis za svetsku književnost "PISMO", svako je krenuo u književno osvajanje jednog dela sveta. Sad sa žaljenjem vidim da društvo danas ne daje ni pare da održi u životu taj gotovo mitski časopis, retko reliktno svedočanstvo kosmopolitskog trenutka naše kulture koji nam je nekoliko decenija pomagao da budemo savremenici sveta.

Sa Milanom Komnenićem, Daliborom Soldatićem i grupom prvih hispanista izgurali smo grupni izdavački projekt, biblioteku velikih latinskoameričkih romana, a uz njihovu pomoć napravio sam prvu jugoslovensku antologiju hispanoameričke pripovetke.

- Tokom postiplomskih studija dobio sam stipendiju instituta Caro y Cuervo u Bogoti, jednog od najboljih akademskih centara na svetu za izučavanje hispanoameričke književnosti.

Ali u to vreme u opštinama je postojao tzv. vojni odsek, otelovljen u jednoj rustičnoj spodobi odgovornoj za bezbednost nacije i jutarnju ravnotežu rakije i bureka. Moj opštinski vojnički mentor bio je ubeđen da je otadžbini potrebniji jedan trapavi prašinar nego profesor ili doktor hispanistike - mišljenje koje će se nekoliko decenija kasnije pokazati vizionarskim.

Tako, uprkos pismima i molbama Beogradskog univerziteta, katedre za španski jezik i ambasade Kolumbije, ipak nisam otputovao u Bogotu - jer nisam odslužio vojsku. Otišao sam tamo desetak godina kasnije, kad sam neostvarenu akademsku karijeru već uveliko zamenio novinarskom, u doba kad su mitraljeska gnezda čuvala redakcije dnevnih listova u otvorenom ratu sa narkomafijom.

- Slično iskustvo doživeo sam kasnije u bankrotiranom i gerilom razbijenom Peruu, na izdisaju prve vlade Alana Garsije, samo nekoliko dana pre no što će državno kormilo zemlje preuzeti jedan kontroverzni predsednik azijskog porekla. U to vreme ljudi su u centru vicekraljevske Lime ložili vatre u metalnim burićima i kuvali hranu na ulici, a taksi vozila nisu imala vrata da bi putnik mogao da iskoči iz vozila ako na njega neko usput pripuca.

Bog je Argentinac

- Na konkurs za dopisnika iz Buenos Ajresa javio sam se ipak najviše zbog književnosti. Hteo sam da osetim duhovnu atmosferu Arlta, Borhesa, Kortasara, Sorijana, Muhike Lainesa, a ne samo novinarski centar Južne Amerike.

Ko iz Beograda stigne u taj grad, uveriće se u ono što mi je davno rekao moj drug i kolega Moma Pantelić koji me je tamo dočekao. U Buenos Ajresu postoji sve što ti padne na pamet, samo ga treba naći. Argentinci, a naročito portenjosi, žitelji prestonice, imaju nama slične osobine koje mogu biti vrline ili mane, zavisno od prilike.

Veliki su improvizatori, sve ostavljaju za poslednji čas, samouvereni i ubeđeni da je Bog Argentinac (zvuči li nam to kao - Srbi su nebeski narod?). Kad se ispostavi da nije, lako nađu opravdanje i krivca što je stvar ispala naopako. Uvek je u pitanju, naravno, neko drugi, po moguđstvu urotnik.

Sebe smatraju prvacima sveta u svakom pogledu, a kad se suoče s porazom, onda su skloni da o sebi misle najgore. Kao takvi su, naravno, skloni patnji i nekom latinskom sevdahu, pa zato imaju oštar i prijemčiv sluh za naš balkanski duh.

- Kad je moja žena Ljiljana svojevremeno držala u Buenos Ajresu književno veče o srpskoj poeziji, jednog kišnog radnog dana predveče, iskupilo se toliko ljudi da su stajali po hodnicima.

Oblikuje ih smisao za humor i sklonost ka umetničkom izražavanju koji ponekad prelaze granicu egzibicionizma. Mogu često da budu nezaposleni, ali svi imaju "projekte".

Ukratko, Buenos Ajres u koji sam aterirao avgusta 1990. bio je i ostao jedan nadrealistički grad koji ume strašno da nervira, ali se uvlači pod kožu zauvek.

Nacija i ludilo

- U Argentini biti Srbin nije značilo biti građanin drugog reda. Naprotiv. Čak ni u kritičnim devedesetim kad su, vezani za međunarodni stub srama, Srbi na velika vrata ušli u holivudske TV serije i akcione filmove B produkcije kao teroristi, banditi i plaćene ubice.

U kolektivnom pamćenju Argentinaca i Srbi i Hrvati i Slovenci su vredni evropski iseljenici koji su došli "da prave Ameriku", baš kao Španci, Italijani, Irci, Velšani, Nemci...

Upravo 90-ih dobijao sam dobre poslove i sticao ugledne prijatelje bez i trunke osećanja izopštenosti koje su mnogi naši ljudi tada morali da istrpe širom sveta.

Ne jednom sam čuo kako "svaka zemlja ima trenutak ludila u svojoj istoriji", jasnu aluziju na argentinska "olovna vremena" i doba vojne diktature kad je više od 30.000 ljudi nestalo. Sem toga, ne treba zaboraviti da je Argentina oduvek bila lonac za taljenje svih rasa i naroda gde u slozi žive Arapi i Jevreji, nacisti i trockisti, Jermeni i Turci, Kinezi, Japanci i Korejci - pa što ne bi Srbi, Hrvati, Slovenci i drugi balkanski narodi?

- Ne deluje meni Srbija mala zato što je gledam izdaleka. Sećam je se kao dela jugoslovenskog kulturnog prostora, opterećene politikantstvom, predrasudama i nepoverenjem u sumrak jugoslovenskog bratstva i jedinstva, ali znatiželjne i otvorene prema svetu - potpuno lišene ksenofobije, rasizma, provincijalnog zatvaranja u sebe.

Posebno Beograd, ali ne samo on, bio je suštinski kosmopolitski grad u kojem se mnogo toga autentičnog događalo. To nije bio grad repriza, nego premijera. Bez današnjeg fejs liftinga, ali autentičan.

Poslednji balkanski ratovi i njihove posledice kao da su opteretili nove naraštaje osećanjem istorijskog poraza, pogrešnom orijentacijom na nacionalni inat kao registarsku marku na koju treba biti ponosan. To u stvari vodi jednoj samoobmani da "niko nema što Srbin imade".

I u tom pogledu slični smo Argentini, zemlji psihoanalize. A psihoanalitičari podvlače da se kompleks inferiornosti često leči ispoljavanjem osećanja superiornosti.

Srpski film i noćne more

- Zvuči vrlo neoriginalno, ali ja sam, u suštini, srećan čovek. Bavim se poslovima koje volim, imam životnog saputnika koji je istovremeno moj najbolji prijatelj i sagovornik, sina koji uspešno studira na jednom od najuglednijih latinskoameričkih univerziteta, relativno redovno prelećem Atlantik. Družimo se i srećemo zanimljive, luckaste i originalne ljude, pre svega umetnike.

Pisac Rodolfo Fogvil je tražio da mu nabavimo snimke narodnih pesama Nedžmije Pagaruše iz 50-ih godina, sa književnicom Lujsom Valensuelom smo razmenjivali iskustva kako pobeći sa dosadnih književnih večeri i kako se dobro provesti na aerodromima, gledali smo pisca Huana Forna kako se zacenjuje od smeha videvši svoje ime napisano ćirilicom, diskutovali sa Ani Shuom o slatkišima, sa Giljermom Martinesom o vinima i roštilju, sa piscem Santjagom Gamboom o pivu, sa Libertelom o uticaju srpskog filma na nemirne snove, sa Lili Her o sličnosti germanskog i balkanskog ludila. Sa svima njima i sa drugima - o dobrim i lošim knjigama.

- Najteži trenutak je suočiti se s izvesnošću da kad se jednom napuste rodna kuća, ulica, grad, sve seobe postaju lake. To je istovremeno i čas olakšanja, umesto iseljenika čovek postaje građanin sveta, zaista slobodan.