Političari su oslepeli od pohlepe, ljudi koji nešto znaju su nepoželjni, a svaki problem se zataškava i produbljuje, ne možeš da se odbraniš od patetike i nakalemljene svetske kulture, koju niko ne razume

Živimo u vremenu u kojem je sve manje emocija, a čovek bez osećanja i komunikacije ne postoji, jer mi postojimo preko drugih ljudi, kao što drugi ljudi postoje preko nas, priča akademski slikar Mladen Karan, koji je rođen u Žuljevici kod Novog Grada u Bosni, a živi i radi u Firenci. Prošle godine u Prijedoru i ove u Firenci održao je izložbu i performans "Egzistencija", gde balerine klizaju, padaju i valjaju se po prosutoj boji, koja je vizuelni doživljaj stvarnosti. Performans je simbol naše kolektivne propasti. Želeo je da pošalje poruku da smo svesni svog pada, ali i da ćemo se podići i nastaviti da živimo.

U Firenci traje mesec baleta i nastupaju baletske grupe iz celog sveta, jeste li zadovoljni izložbom?

- Te mlade devojke, balerine, Fjorentinke pokazale su veliku požrtvovanost, bez ikakvog tumačenja odlično su razumele moju poruku. Već dve godine se bavim idejom da napravim jedan performans na Crvenom trgu u Moskvi sa 999 balerina i to 9. maja, s tim da bi boju za performans bacao iz helikoptera. Mislim da Moskva ima dovoljno lepih devojaka koje bih obukao u belo i na Crvenom trgu polio crvenom bojom, i to je nešto sjajno. Ako to i ne ostvarim, valjda će to neko pročitati pa će nekada u budućnosti ostvariti umesto mene.

Svoj sedmodnevni boravak u rodnoj Žuljevici iskoristili ste za radove na kući, imate li odmora?

- To je jako teško pitanje. Moram vam sad nešto ispričati. Kada sam bio gimnazijalac bio sam zaljubljen u jednu devojku, Beograđanku, koja je studirala psihologiju i zbog nje sam upisao psihologiju. Bio sam mlađi od nje tri-četiri godine i voleo sam je platonskom ljubavlju. Nisam je video od 1968. I zamislite, pre nekoliko dana imao sam priliku da je vidim. Nisam je prepoznao. Jedna njena rođaka koja zna da sam bio zaljubljen u nju predložila mi je da me "upozna sa mojom velikom ljubavi". Mogu reći da bih sve dao da se nismo opet "upoznali" jer sam pokvario tu sliku koju sam nosio, lepotu te ljubavi, iskonske, iskrene, ničim netaknute. Onog časa kada sam je video ta slika iz mladosti je nestala. Isto tako dolazim u rodni kraj da bih obnovio te slike iz mladosti, a njih je sve manje i manje.

Hoćete li u Žuljevici praviti neki performans?

- Hoću u svom voćnjaku. Baš razmišljam da tu stavim jednu sliku i okrenem je prema nebu na vrh onog oraha koji je verovatno Đurađ zasadio kada se ovde doselio 1850. godine. Dve-tri slike ću staviti uz one šljive, nekoliko ću uglaviti među ove breskve i kruške, a moj pas je veća garancija od alarma!

Da li slikar danas može da živi od svoje umetnosti?

- Nikada nisam konkurisao ni u jednoj galeriji za izložbu i nikada nikoga nisam pitao da mi napravi izložbu. To je sve bilo prepušteno slučaju. Potkrepiću to jednim primerom. Slučajno sam se sprijateljio s arhitektom iz Nice, koji se bavi amaterski skulpturom. Jednog dana mi kaže da je njegova majka prijateljica sa direktorkom Muzeja savremene umetnosti u Nici i da bih tamo mogao da izlažem. Tamo je te 2005. imao izložbu Robert Rošenberg i ja sam sumnjao da imam ikakve šanse. Nemam ja nikakvih kompleksa što sam sa ovih prostora, ali znam kako funkcioniše zapadna civilizacija, a da se ja krećem po marginama tih događaja. Kada sam otišao do direktorke Muzeja, pitao sam je koliko izložbi prave godišnje, ona je rekla četiri, svaka tri meseca po jedan autor, ali da zato imaju oko 500 molbi godišnje. Rekao sam da neću da učestvujem u utakmici od 500 kandidata i nisam poslao molbu.

Žestok ste protivnik kategorizacije u umetnosti?

- Kategorizacija među umetnicima "neko je veliki, a neko manji" devalvira umetnost. Svaki duhovni čin može da me privuče, kao bilo kakav čin od bilo kojeg svetski poznatog umetnika. Divim se reljefu iz 1928. sa likom svetog Nikole, izrezbarenom verovatno nožićem. A autor je bio nepismeni, samouki seljak!

Šta jedan umetnik mora da ima?

- Moja druga izložba u Firenci bila je 25. juna i nosila je ironičan naziv "Nevidljivi pejzaž". Ljudi koji žive u urbanim sredinama potpuno su zaslepljeni sjajem tehnološkog, dopadljivog, te su izgubili svaki osećaj za prirodu koja ih okružuje. A ona ima svoj puls, ona živi, brani se, bori, ko to ne primećuje, taj ne primećuje ništa.
 

Kako doživljavate svoj zavičaj kad dođete iz Italije?

- Na ovom prostoru smo preživeli smenu uspona i padova, ovo je naš pad, a da li ćemo se dići ili nećemo, zavisi isključivo od nas. Ta svest prvo treba da izađe iz pojedinca da bi poprimila šire razmere. Ja sam potpuno svestan da kao pojedinac ne mogu ništa promeniti. Ali, stvaranje javnog mišljenja bi donelo rezultate. Ovde to javno mišljenje kreiraju političari. Vidim samo jednu veliku zavist i netrpeljivost među partijama i liderima i jednu gramzivost koja mi je potpuno neshvatljiva. Ne verujem u njihovu sreću koja raste na našoj nesreći i ja sebe postavljam u istu ravan s ovim narodom koji trpi i s prezirom gleda na te naše gramzive nesrećnike koji su jednostavno oslepeli od pohlepe.

Šta vas najviše muči?

- Ljudi ovde masovno ne drže do ugleda, niti ga grade a ugled je nešto na čemu počiva civilizacija. Ugled je garancija sigurnosti i on svrstava ljude i narode u kategorije civilizovane, manje civilizovane, primitivne... Mi smo sa svojim načinom razmišljanja odlučni da pripadamo primitivnim narodima. Ovde je neznanje imperativ i ljudi koji nešto znaju su nepoželjni, ovde je sve devalviralo. Od univerziteta do institucija. I umesto da se rešavaju problemi, oni se zataškavaju, prikrivaju i produbljuju. Jer svako prikrivanje problema služi njegovom produbljivanju. Ovde je sve lažno, to je neverovatno.

Zašto je to tako?

- Mihailo Lalić je napisao: "Svakog jutra srećem ljude koji me pozdravljaju ne čekajući odgovor." To nije karakteristično za civilizovane narode jer sam imao priliku da upoznam i da živim sa različitim ljudima iz celog sveta. Na Balkanu je karakteristično da vas ljudi uopšte ne slušaju. Ne možeš da se odbraniš od patetike. Najgore je to što kulturni poslenici misle da je život negde drugde i da umetnost treba uvoziti. Nije umetnost eksport-import, umetnost je nešto što je u nama, ona izlazi iz nas samih, iz našeg puta, naše kuće, našeg načina odevanja, načina smejanja, načina razgovora i to je kultura, a ne neka kultura prenesena iz sveta i nakalemljena ovde da je niko ne razume.