Jezički brodolom Crne Gore

Uvođenje novogovora je najbrutalnija politička ujdurma, a valjda će se neki novi Dik Marti pozabaviti ko je pojeo srpski narod u popisu. Kao da im je bilo malo što su srušili kapelu na Lovćenu, sad im crkva na Rumiji smeta kao da je tu podignuta kockarnica ili javna kuća, kaže kademik Matija Bećković.

Biće skoro propast sveta: Matija Bećković

Za Matiju Bećkovića kažu da je akademik koji govori o svom trošku. Jednog od najvećih pesnika srpskog jezika zovu i "gorštakom iz ravnice". Za sebe veli da je umešen od različitog testa: "Ima tu Senti, Slavonskih Brodova, Kolašina, Valjeva, Veljih i Dubokih, Srbije i Crne Gore, ravnice i brda, ali ne bi me bilo bez beogradske kaldrme".

Na zamkama oko srpske tradicije, kralja i Boga više puta je zapetljavao noge, ali smatra da će o njegovom stradanju bolje pričati neko drugi, mada ni sebi ni svojim unucima ne deluje kao žrtva. Priznaje da bi, ipak, voleo da čuje ispovest nekog od onih gonilaca koji su zarađivali hleb idući za njim i drugima. Žao mu je što pesnici više nisu heroji kulture, što je Šantić bačen u Neretvu, Andrić u Drinu, a Ćopić i Kočić su obezglavljeni u zavičaju koji su opevali i ovekovečili...

Samozvanci i diletanti

 

Šta mislite o novokomponovanom crnogorskom jeziku koji je aktuelna vlast izmislila, silom proglasila i dekretima kodifikovala?

- Ja sam svoje davno napisane novinske tekstove naslovio "O međuvremenu". Nisam slutio da će međuvreme uslediti i tek sad dočekati svojih pet minuta. Eto, niti se završilo staro, niti stvoreno novo. Nastala je pauza, vakuum, zev u kojem se svakojake priče pričaju, sto put prepričane i raspravljene. Kad ikad je Radosav Bošković napisao "Uporednu gramatiku slovenskih jezika". Naslov je dovoljan da sve kaže. E sad, kao da nikad ničeg nije bilo pričamo sve ispočetka i vraćamo na prapočetak, u kameno doba istorije i jezika. Imaš dva poslanika više, imaš poslaničku većinu i misliš da imaš pravo da promeniš ime, jezik, veru, istoriju jednog naroda….

Katedru za srpski jezik na Beogradskom univerzitetu kao po pravilu držali su Crnogorci?

- Nisu tu došli po ključu nego po daru božjem. Bili su tu Mihailo Stevanović, bio Radosav Bošković, bio Radomir Aleksić, bio Vušović, bio Lalević, bio Mitar Pešikan... da ne zaboravimo sve ostale do Stijovića i Draga Ćupića.

Veliki narod ima i veliki jezik?

- Jezičko zakonodavstvo je važno koliko i ustavni poredak i državno ustrojstvo. Ako nije i važnije i trajnije. Slava jezika se poklapala sa slavom naroda i države. Na jeziku se vidi koliko je jedan narod civilizovan i emancipovan. Pisanje je civilizacijski čin. Najstabilnije su države koje imaju i najčvršće normirane jezičke norme. I obrnuto, najnestabilnije su one koje nikavih normi nemaju, gde se piše i govori kako je kome ćef, koje plutaju bez puta i cilja vrteći se na vodenoj podlozi. Srpski jezik je davno kodifikovan i umnogome je stvarao i modernu srpsku državu. Žalosno je da brodolom države prati i brodolom jezika i njegovih normi. I možda je veća sramota što se raspada jezičko zakonodavstvo nego što se raspala država i njeno ustrojstvo. Najgore je što su na taj raspad pristajali i oni koje političke odluke nisu obavezivale. Istina, malo koji ozbiljan lingvista je na to pristajao, ali je bilo dovoljno samozvanaca i diletanata da ponude svoje usluge.

Slova za šištanje

 

Vukovu reformu zovu i Vukova revolucija?

- To nije slučajno. A svaka revolucija, pa i Vukova, bespoštedna je prema svojim protivnicima. I Vuk je bio beskompromisan, ali kad je pobedio, on je imao više razumevanja za stavove onih koje je pobedio i sve što je kod njih bilo dobro prizvao bi, priključio i pomirio... Tako je bilo, o tome se sve zna. Ono što nije stigao da učini Vuk učinili su, pored ostalih, i Ivo Andrić, i Meša Selimović... Meša je, kao vukovac, napisao raspravu "Za i protiv Vuka" i prvi zatražio milost za Vukove oponente. Tako se došlo do celine i na vukovskoj osnovi nastala velika umetnost i napisana mnoga remek-dela.

A pišu li se književna dela na "crnogorskom jeziku"?

- Ponovo se pišu i prevode na original ona davno napisana od kojih neka svi znaju napamet kao što je slučaj sa "Gorskim vijencem". On se ne primenjuje unapred nego unazad. A kao što sam negde već rekao, tim jezikom ne govore ni oni koji ga uvode. Čak mi se čini da bi pre podneli ostavke nego javno izgovorili rečenicu na "crnogorskom jeziku". Da apsurd bude veći, sve te rasprave se vode na srpskom jeziku i nova slova koja uvode su glasovi srpskog jezika. Samo što se pomoću njih pre može škrgutati, šištati, režati nego govoriti. Te glasove su konfiskovali, proglasili crnogorskim fenomenom, mada se oni ne javljaju ni u celoj Crnoj Gori, a čuju i u drugim krajevima koji govore srpski. Ne verujem da priču o "crnogorskom jeziku" čeka srećnija budućnost. To je najbrutalnija politička ujdurma koja nema ništa sa istinom o jeziku Crne Gore.

U Crnoj Gori je ovih dana glavna tema predstojeći popis. Pitanje svih pitanja je koliko će se Crnogoraca izjasniti kao Srbi i da li će opstati podaci iz prethodnog popisa kada se jedna trećina stanovništva izjasnila kao Srbi, a čak dve trećine da govore srpskim jezikom.

- I to je fenomen koji ne srećemo nigde drugo. Nijedna rečenica na srpskom jeziku nije doživela tolike pretumbacije koliko ona iz prvog člana Zakonika knjaza Danila: "U Crnoj Gori nema drugog naroda osim srpskog" Čeka nas novi popis, ali ako bismo se zagledali u rezultate dosadašnjih popisa lako bismo se uverili da taj dijagram više liči na amplitude kakve elementarne nepogode nego na rezultate popisa stanovništva.

Zemlja bez tajni

 

Po prvom popisu posle Drugog svetskog rata, u Crnoj Gori je bilo jednako Srba i Hrvata.

- Taj procenat je naknadno određen u nekoj ideološkoj kancelariji. A tako je manje više bivalo i kasnije. Kako se otopljavalo ili zamrzavalo, procenat Srba se menjao kao nigde drugo, kako se nije menjao procenat bilo kojeg drugog naroda u bilo kojoj drugoj državi. Ali, taj fenomen nije zavredeo nikad ničiju pažnju niti se ikad iko time pozabavio. Broj stanovnika se nije menjao, a jedan narod se čas pojavljivao čas

nestajao u istoj državi u istim granicama, a da se niko nikad nije upitao o čemu je reč.
 

Vlast javno govori, najavljuje i ne krije da već zna kako će na predstojećem popisu Srba biti manje od 33 odsto, koliko ih je bilo na prethodnom?
 

- Posle svakog popisa u Crnoj Gori pojavljivao se problem šta da se radi s procentom Srba koji je uvek bio veći nego što se moglo podneti. Najviši partijski forumi su s tim procentom glavoboljili i posle nekoliko meseci, odmeravanja i konsultovanja, objavljivali brojku koju su dogovorili. I tako će biti sve dok se neki Dik Marti, koji se pozabavio trgovinom ljudskim organima, ne pozabavi i ovom trgovinom imenom jednog naroda. I takva trgovina, smanjivanje i nestajanje jednog naroda nedopustivi su po evropskim normama. Kako se može ostaviti bez odgovora pitanje zašto preko noći jednog naroda ima manje nego što ga je bilo do malo pre. Šta se desilo? Nadam se da će se konačno za to neko zainteresovati. Ne u Srbiji, jer ovde nema ko, nego neki međunarodni faktor.

Na šta konkretno mislite?

- U Crnoj Gori sada postoje strana diplomatska predstavništva kojima ne treba ni tri dana da znaju sve šta je i kako je, jer je to zemlja bez tajni. Da sve znaju, govori i procenat koji je međunarodna zajednica odredila na referendumu za nezavisnost Crne Gore. Takav procenat nikad nikome nije dat. Odmeren je specijalno za Crnu Goru. Tuđman je za nezavisnu Hrvatsku dobio 95 odsto glasova i dozvolio da na referendumu učestvuju svi državljani Hrvatske sa cele planete. Slovenaca je bilo 98 odsto. Dodik u Republici Srpskoj nudi 95 odsto, a za to neće ni da čuju. Samo je Crnoj Gori bilo dovoljno 55 odsto, uz dodatak da njeni državljani koji žive u Srbiji nemaju pravo glasa… Crna Gora se za nezavisnu državu borila protiv svog naroda i pobedila svoj narod. Tu bitku nije bilo teško dobiti jer više glasova ima u tri grada - Tuzima, Rožajama i Ulcinju, nego zajedno u svih sedam crnogorskih brda.

Znaci apokalipse

Kako ocenjujete najnoviju hajku na mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija?

- Sima Milutinović Sarajlija, koga je sveti Petar Cetinjski imenovao za "sekretara naroda crnogorskog" napisao je ovu rečenicu za svetog Petra: "Da Kitajem (Kinom, nap. B. S.) vlada, ne bi više muke i uzalud truda imao..." Kad je hirotonisan naš mitropolit Amfilohije, bio sam na Cetinju i tada sam mu, sasvim ozbiljno, nazdravio ovako: "Ako želiš da budeš svetac, nema boljih uslova od ovih koje ćeš ovde naći..." Od toliko mitropolita, kardinala, vladika, biskupa, fratara, sveštenika, rabina, monaha, lama, šiva, reis-ul- ulema, hodža i muftija, danas nijedan ne strada kao vladika crnogorski i brdski Amfilohije Radović. I za čudo, ne čujem ni da ga iko od ovde pomenutih brani, a kamoli da ga brani neko od bezbožnika. Ali, on time treba samo da se ponosi!

Šta vlastima najviše smeta?
 

 

- Izmislili da im jedna crkvica na Rumiji, podignuta na 1.500 metara nadmorske visine, bode oči i stoji na putu, kao da ne mogu koraknuti, a da se o nju ne očešu i na nju ne nalete. Mogu je videti samo iz aviona, a jauču kao da je podignuta na glavnoj raskrsnici pa je ne mogu mimoići. I toliko im smeta kao da nije podigao crkvu nego kockarnicu ili javnu kuću. Kao da im je malo bilo što su srušili kapelu na Lovćenu, nego po staroj navici skaču po gorama i gde god vide bogomolju hoće da je obale. A ruše iz istih razloga. Kapelu jer je bila skromna i neugledna, a crkvu na Rumiji, jer je limena. A sve to u ime sloge, ljubavi i pričine priče kako su se baš na tom mestu sastajali muslimani, katolici i pravoslavni. Kao da mesto gde se sastaju te tri vere postoji igde na zemljinoj kugli, a kamoli da je to vrh Rumije. A i da je tako bivalo, zar bi im crkva smetala da to i dalje čine. Mitropolit Amfilohije i crkva im smetaju da se tu viđaju, pa se sad viđaju svud drugo, a samo tu ne mogu. Prekorevaju ga da je moralno-politički nepodobne likove primao na službu božju, pričešćivao i krstio. To je apsurdnije nego kad bi nekog reditelja optužili zato što je neki sumnjiv tip viđen da gleda njegov film.

Koliko sve ovo može trajati i kakav ishod slutite?

- Ne može se verovati u pobedu ničega. To se ne dešava u ime neke ideje ili velikog cilja kome težimo.To su pre znaci i najave apokalipse po kojima bismo pre mogli zaključiti: biće skoro propast sveta, nego li što bismo se smeli nadati nekom srećnom ishodu. Kakvo je to znamenje kad u jednoj opustošenoj, osiromašenoj i na svaki način obezglavljenoj i ojađenoj zemlji, čoveka koji je dika i ponos celog pravoslavlja proglasite svojim najvećim a često i jedinim problemom. Oni koji govore da je pukovnik, klanjali bi mu se i ljubili ga u ruku da je i poručnik.