Farma je genocid nad nacijom

Dok je njegov Dragojlo na nacionalnoj televiziji izgovarao ono svoje čuveno "Nemo' se ljutiš" u seriji "Selo gori, a baba se češlja", Mirko Babić, prvak drame Knjaževsko-srpskog teatra u Kragujevcu je u beogradskom Ateljeu 212 igrao - Čehova! Potpuno predan svom poslu, u teškim predstavama oslabi i po četiri kilograma!

Jedan je od retkih diplomaca beogradske Akademije za pozorište, film, radio i televiziju koji se vratio u rodni grad. Na četvrtoj godini studija već za prvu ulogu u komadu Maksima Gorkog "Na dnu", dobio je nagradu na susretima "Joakim Vujić".

Tokom snimanja serije "Selo gori, a baba se češlja" Radoš Bajić je glumcima stalno govorio koliko je popularnost opasna. Kad je to rekao Mirku Babiću on mu je odgovorio: Radoše, nisam ja klinac da me tapšeš po ramenu. Meni je bitno da sam opravdao tvoj poziv. A od tapšanja po ramenu sam odavno pobegao i toga se držim i dan-danas.

Diplomirao je u Ateljeu 212, 1973. godine. Njegov profesor glume Milenko Maričić mu je rekao da bira gde želi, u Jugoslovensko dramsko pozorište ili Atelje. Mirko mu je odgovorio da te noći ide za Kragujevac. Na to je profesor na njega potegao - pikslu! I pitao ga: "Gde ćeš budalo?".

Nije se, kaže Mirko Babić, uklapao ni tada, kao ni sada, posle skoro četiri decenije prolivanja glumačkog znoja na daskama što život znače. A rođen je 14. marta 1948. Njegov otac Veljko je bio načelnik kontraobaveštajne službe, a majka Dragica domaćica koja je odnegovala petoro dece.

Šali se i da su ga u pozorištu vrteli kao bioskop, jer je igrao Gogolja, Čehova, Krležu, Nušića, Dostojevskog... Glumio je u "Maratoncima", "Kosančićevom vencu", "Gospođi ministarki", "Kralju Liru". Njegov spisak nagrada duži je od nečijeg spiska uloga, ali tek kad ga je stigla uloga Dragojla, narod ga je prihvatio kao svoga.

Udovac je. Ima ćerke, bliznakinje, Katarinu i Tamaru. Katarina je deset minuta starija. Ona je završila istoriju umetnosti, a Tamara komparativnu književnost.

Ponavljao zbog košarke

- Moja mama Dragica je bila domaćica. Kako da bude nešto drugo sa petoro dece? Ja sam uglavljen u sredinu, između dve starije i dve mlađe sestre. Majka mi je pričala kad je već omatorila da je na kvarno ove dve nove sestre rodila, jer ćale kao nije hteo dalje, pošto je dobio sina. Mnogo sam blizak sa sestrama. Dve su mi u Beogradu, a dve su bile u Kragujevcu. Jedna je umrla, nažalost. Već su bile udate i imale decu kada su mi sve četiri rekle da ja u porodici imam najbolju dušu. To je za mene bilo bolno do suza.

- Moj otac Veljko je 1947. u Kragujevcu bio načelnik kontraobaveštajne službe. Kad sam radio osamdesetih godina "Kad su cvetale tikve", pokušavao sam da mu izvučem bilo šta iz tog vremena, iz 1948. godine, ali nije hteo da govori. Pred njegovu smrt sam ga pitao da li ima nekog na duši, da li je nekoga poslao na Goli otok, rekao mi je: "Nađi ga. Znaš koliko sam ih izvukao".

- Ja sam relativno visok, 1, 87 metara, on je bio dosta nizak čovek, ali je imao toliko srce i toliki obraz da to nije normalno. Dođu trojke iz Beograda sa kožnim mantilima da pokupe nekog tipa, a on im kaže: Ne dam. Ja imam veći dosije o vama nego vi o njemu...

- Kao dečak sam igrao košarku. Čak sam zbog košarke ponavljao drugi razred srednje škole jer nisam bio ocenjen, pošto nisam dolazio u školu. Po celi dan sam bio na terenu u Gornjem parku u Kragujevcu. Moje četiri sestre su bile vukovci, najbolji đaci u školi. Imao sam preporuku da igram u Partizanu, ali sam sport batalio zbog glume. Utrčao sam u Dom omladine koji je bio kultni rasadnik glumaca. Tu su karijere počeli Ljuba Tadić, Ciga Jerinić, Gidra Bojanić, Gorica Popović, Rade Marjanović... Prvo sam upisao ekonomiju, pa prava, a skrasio sam se na Akademiji.

Srpske prljave gaće

- Smislio sam najkraću filozofsku aksiomu za Srbe - ne valjaš kad valjaš! Kad ustanem ujutru da se umijem, perem zube i gledam u ogledalo, ne pitam sebe ko je najlepši na svetu, nego je li tačno ono što su pričali o meni. Milion puta su me moja pokojna žena i kćerke pitale: Kako si, bre, tako miran? Pa šta ću, da izađem pred 10.000 ljudi da im kažem da nije tačno. Neću. Najvažnije je da sam miran pred sobom. Nikog nisam fizički povredio, ali verbalno, kad su ljudi gadni, umem da budem mnogo gadniji. Mnogo trpim i svake prestupne godine se naljutim i reagujem, a onda mi je žao. Pusti ga nek' tandrče tamo.

- Sve sam odigrao u životu na pozorišnim daskama, sve vladare Srbije. Igrao sam i svetog Savu. Čak i Tita glumio, pa su mi kolmovali kosu i izgoreli je! Mora da sam zato sad ćelav. Pravilo svih vladara u svetu bilo je i ostalo - zavadi, pa vladaj, a kod nas je - zavedi, pa vladaj, što je još genocidnije. Zaveli su narod da misli da su Pink, Grand parada, Farma i drugi rijaliti šou programi vrh kulture koju treba da imaju, što je katastrofa. Kad sam pitao te silne urednike zašto to emituju, odgovorili su mi da se to radi svuda u svetu. Ma znam, ali nemoj da mi u Srbiji Srbin iznosi prljave gaće napolje!
- Pošto ne znam tiho da govorim, ljudi iz komšiluka stalno misle da se svađam sa nekim. A stvarno uvek glasno govorim, to nije normalno. Glumačka deformacija, da se čuje u zadnjem redu. Moram da vam ispričam jedan štos za Ljubu Tadića. Stalno su mu govorili: Šta se dereš, Ljubo, ćuti. I kad se smejao, smejao se glasno - ho-ho-ho!

Iz kafane na probu

- Moja supruga Mirjana je preminula 12. juna prošle godine. Upoznao sam je kad je imala 16 godina, išla je u prvi razred gimnazije. Tu smo se malo zabavljali, pa smo raskinuli. Nismo se videli četiri godine. Nazvao sam je upitao: Znaš li ko je ovde? Ona mi je odgovorila: Znam, ti si krokodil, majmun, medved, čudo. Ja kažem: Daj, dođi kod mene u Beograd. Venčali smo se posle devet meseci. Mislim da ne bih postigao ovo što sam postigao da nije bilo nje. Lep vek smo proveli. Posvetila se meni i devojčicama, a već je bila apsolvent prava. Srećan sam čovek što sam imao takvo biće pored sebe. Ćerke žive sa mnom. Rade. Jedna je kustos u galeriji u Kragujevcu, a druga je u protokolu Skupštine grada. Bliznakinje su, ali nisu potpuno iste.

Sa suprugom Mirjanom i ćerkama Katarinom i Tamarom

 

- Kad sam bio mlad, bilo je tu svašta. Dođem iz kafane na probu, a najveći štos je da niko ne primeti da sam bio u kafani. Dođem kući i onesvestim se. Meni pokojna žena kaže: Kako si, bre, mogao takav da ideš među narod? Ja joj kažem da nisu primetili. Ona dugo nije verovala. U poslu uvek dajem sve od sebe. I dan-danas se držim toga. Ako ne volite posao koji radite, batalite, idite u činovnike.

- Imao sam 28 godina. Igrao sam Pirandela "Čovek, životinja i vrlina". Sat i 35 minuta je trajala predstava. Slučajno sam pre početka u garderobi video vagu za merenje. Imao sam samo minut pauze da mi garderoberka promeni košulju. Odigram predstavu, stanem na vagu, nema četiri kila na meni. Odem pravo na neuropsihijatriju, jer znam ljude, i pitam: Šta je ovo, je l' ću da poludim. Oni mi kažu da je to intelektualno vetrenje. Ja se smejem: Hoćete da me ubedite da sam intelektualac! Posle desetak godina sam igrao Nikolaja, monodramu u Beču. Tip koji mi prati predstavu je nešto zabrljao oko CD. Opet sam stao na vagu i opet četiri kile - nema.

- Dobio sam ponudu za gostovanje sa monodramama u Londonu, ima nekih pregovora da kao gost igram u Ateljeu 212, Radoš Bajić kreće sa novim projektom, totalno deseta stvar od "Selo gori". Kako mi je rekao, računa na mene, tako da ni ova godina neće biti baš mrtvo more...