Boda zaspao u mrtvačkom sanduku

Mesečno je igrao više od 30 predstava, po nekoliko dnevno. Jednom je Slobodan Boda Ninković odigrao dve uloge u dva pozorišta, odnosno u dve predstave koje su počele u isto vreme! I doživeo ovacije. Što bi rekao njegov, već legendarni Kiza iz serije "Dome, slatki dome": Š'a ti je!

Boda za sobom ima oko 50 premijera, odigrao je oko 3.500 predstava samo u pozorištu, proputovao je svet, ali glumio i u školama sa samo dva đaka, imao rok bend, dobio brojne nagrade i priznanja, ali još ga pamte po sloganu "nije svejedno" iz TV reklame.

Slobodan Boda Ninković

Školovao se u Smederevu u kome je rođen 25. novembra 1956. Glumu je upisao u Beogradu, kod profesora Milenka Maričića, a na Akademiju se vratio posle sedam godina izbivanja zbog muzike. Sa Miloradom Mandićem Mandom je diplomirao u klasi profesora Vlade Jevtovića. Bio je stalni član pozorišta "Boško Buha" i prvak Jugoslovenskog dramskog pozorišta, odakle je otišao u slobodnjake da samom sebi kroji obaveze.

Igrao je u predstavama "Sumnjivo lice", "Ožalošćena porodica", "Sveti Georgije ubiva aždahu", "Trinidad", "Suze su OK", "U plamenu strasti", u filmovima "Braća po materi", "Mi nismo anđeli", "Normalni ljudi", "Zemlja istine", "Jesen stiže, Dunjo moja", "Jurnjava za srećkom"...

Njegov šest godina stariji brat Ljuba je legenda rok-scene, frontmen grupe "S vremena na vreme". Boda je tajno učio da svira na njegovoj gitari, sa pogrešnim rasporedom žica, jer mada je levoruk, nije smeo da ih premešta, da brat ne bi primetio da mu je dirao instrument.

Svira i danas. Priprema muzički projekat pod radnim naslovom "L šanson primitiv". Oženjen je Slavicom, pravnicom. Imaju kćerke Anju i Nađu. Godinama žive na 11 spratu. Šali se da mu je to najviši domet. Vrh.

Ponavljao zbog svirke

- Moj otac Lazar bio je mašinski inženjer, a mama Ljubinka domaćica. Mama je fantastično pevala. Čak je dobila poziv za audiciju u Radio-Beogradu. Međutim, tata je bio protiv toga jer je imao posao u Smederevu. On je završio vojnu pirotehničku školu uoči Drugog svetskog rata. Kada se rat završio, ponudili su mu posao u Beogradu, ali on nije hteo da oblači uniformu. Zaposlio se u Smederevu, radio je na projektu nove železare. I tata je bio muzikalan.

- Voleo sam fudbal, ali me mrzelo da idem na treninge. U Smederevu je 1974. bilo javno snimanje emisije "Veče uz radio". Pojavio sam se sa svojim prvim bendom. Otpevali smo pesmu "Lutajućih srca". Tu sam se pelcovao. Kada su otac i majka videli da i drugi sin ima nameru da ode u muzičare, pa sam upisao tehničku školu da bih ocu ispunio želju da imam sigurno zanimanje. Međutim, ponavljao sam prvi razred, pa sam se premestio u gimnaziju. U prvom razredu sam bio odličan, ali sam drugi opet ponavljao zbog svirke...

Boda Ninković u filmu "Krstaši"

- Akademiju sam upisao 1977, a onda sam je napustio zbog ličnih nedoumica i neraščišćenih računa. Počeo sam kao muzičar, pa nisam baš bio spreman da se odreknem svega toga zarad školovanja.

Sedam godina sam radio razne stvari, imao sam i bend s kojim sam pobedio na Gitarijadi u Zaječaru 1979. Smešila mi se muzička karijera, međutim, kada sam izašao iz vojske, grupa se rasturila.

Radio sam razne stvari, zarađivao za život, a 1984. sam rešio da se vratim na Akademiju, ali tako što bih upisao produkciju, stalno izbegavajući glumu. Ipak sam upisao glumu u klasi profesora Vlade Jevtovića.

Na drugoj godini studija profesor Jevtović me je pitao da li bih glumio u predstavi "Zli patuljak" Timotija Džona Bajforda u pozorištu Boško Buha. Imao sam tada 30 godina i nisam uvida u rad dečjih teatara. Brzo sam shvatio da su deca najlepša i najzahvalnija publika koja vam se najviše raduje ukoliko ste pošteni i iskreni sa njima.

Otišao u slobodnjake

- Pre pet godina sam rešio da uzmem status slobodnjaka, jer je bilo perioda perioda kada sam imao i po dve-tri predstave dnevno. Jednog dana sam igrao u predstavam "Grobljanska" u Zvezdara teatru i "Trinidad" u Bitef teatru. Obe su počinjale u isto vreme.

Srećom, u "Grobljanskoj" sam igrao u prve tri scene, nakon čega sam imao dugu pauzu. U "Trinidadu" sam glumio tek posle 25 minuta. Moj kum i kolega Neša Nenadović me je vozio kolima u kojima sam se presvukao. Da zlo bude veće, imao sam i temperaturu.

Kada se sve to završilo, odlučio sam da odem u slobodne umetnike i da sam krojim svoje vreme. Posvetio sam se snimanju filmova i serija. Vratio sam se u pozorište, sada u Zvezdara teatru pripremamo komad "Život u tesnim cipelama" Dušana Kovačevića.

- Imamo kreativnu grupu i pozorište "Dečja zemlja". Nedavno smo proslavili peti rođendan. Jovica Tišma piše tekstove, a osnivači smo moj brat Ljuba i ja. Ideja je da dopremo do dece koja nemaju baš često prilike da se susretnu sa pozorištem.

Igrali smo Vesna Trivalić, Joca i ja, posle Anita Mančić, igra kad ko može, a sad je sa nama Marija Veljković iz "Slagalice". Nastupali su u dve škole imaju po dva učenika! Jedan đak je ćerka učitelja, a drugi sin poslužitelja. A u selu Lebet iznad Vladičinog Hana gde živi ukupno 56 ljudi, imaju dva đaka, brata i sestru. To su deca učiteljice koja je kasnije rodila i treće dete da bi se škola održala.

Obilazili smo i domove za decu bez roditeljskog staranja i sa njima radili glumačke radionice. To je bilo nezaboravno iskustvo. Toliko dobro da smo rešili da sa njima napravimo i CD gde su oni pevali sa mnom i to je objavljeno krajem prošle godine. To je nešto čime se bavim iz meraka.

Sudbinski 11. sprat

- U vreme kad sam igrao u predstavi "San letnje noći" desilo se nešto zbog čega sam malo prikočio. Igrali smo dosta i bio sam baš umoran. Gostovali smo u Studentskom gradu na Novom Beogradu. Publika je bila sjajna. U predstavi umirem, a reditelj Jagoš Marković mi je dao mogućnost da ta scena traje od dva do pet minuta.

Prešao sam granicu umora. Padao sam, pa sam se dizao, pa ponovo padao. Setio sam se da je iza scene neki mrtvački sanduk. Svi su se pitali šta ću sad. Izvučem taj mrtvački sanduk, delirijum u publici, i na kraju onako umoran konačno padnem.

U trenutku kad sam zatvorio oči imao sam viziju da treba da otvorim neka vrata. Uhvatio sam kvaku.

Imao sam dilemu da li ću ih otvoriti ili neću i u trenu sam odlučio da to ne radim. Rekao sam - stop. Posle sam se bogami uplašio. Mislio sam šta bi bilo da sam otvorio ta vrata. Ne znam.

Bilo je to nesvakidašnje snoviđenje. To je bilo pre 17 godina, ali tu scenu nikada neću zaboraviti.

- U javnom poslu ste stalno izloženi. Porodica mi pruža spokoj. Zadovoljan sam što su mi kćerke neoštećene prošle kroz najgore godine. Mlađa Nađa ima 19 godina i igra odbojku u Zvezdi, studira menadžment u sportu. Anja je dve godine starija i student je pozorišne i filmske produkcije. Nađi i Ani je bilo neprijatno kada bi me neko prepoznao na ulici.

Od malih nogu sam ih vodio u pozorište. Sećam se da me Nađa nije prepoznala kada sam lepio brkove pripremajući se za ulogu Kraljevića Marka. Viknula je: Nisi ti moj tata, skini to.

- Na Nađine utakmice idemo zajedno, uživamo. Drugari su je zvali mali Boda zbog čega se ljutila i govorila: Ja sam Nađa.

Svoje kćerke učim da nema nerešivih problema, ma koliko bili teški. U njihovom vaspitanju ključnu ulogu je igrala moja supruga Slavica. Upoznali smo se u pozorištu i odmah smo se prepoznali. Nikada me nije interesovalo da jurim devojke, čak sam retko išao po kafanama.

- Kada je došlo vreme da konačno rešimo stambeno pitanje i da ne živimo kao podstanari, pojavila se mogućnost da koristimo stan u 61. bloku na Novom Beogradu u kojem je ranije živeo Voja Brajović. Tu smo bili šest godina, pa smo kupili stan u zgradi u komšiluku, takođe na 11. spratu. Posel pet godina smo konačno kupili veći stan, isto na 11. spratu, takođe na Novom Beogradu. Stan i dan-danas otplaćujemo pošto smo uzeli kredit....