Knjigom protiv zatiranja sela

Zorica Sentić, Srpkinja iz Francuske, koja je tek u petoj deceniji života ponovo naučila davno zaboravljeni maternji jezik, sada je ponovo u Srbiji gde pomaže u sakupljanju knjiga seoskim biliotekama. Danas njena akcija "Darujmo reč" ima na stotine poklonika, a Zorica je za svoj rad od Pedagoškog pokreta Srbije dobila godišnju nagradu "Vasa Pelagić" za vrhunska ostvarenja u obrazovanju 2009. godine.

U RODNOM GRADU: Zorica Sentić u Skoplju

Ako pitate Zoricu Sentić čime se bavi u Francuskoj, ona kao iz topa odgovara: "Ja sam po profesiji žena, a hoću da budem dobar čovek."

Radila je puno toga. Bila je i poslovna žena. Prvi i poslednji posao bio joj je u agenciji za nekretnine.

Između njih je imala besplatni časopis za čitanje, prodavnicu finog veša i garderobe, bila je tatina sekretarica i sekretarica njegovih ludosti, udata za jednog muzičara, ali "nije imala dovoljno sluha", potom je prodavala oblike svog lica (fotomodel), živela je, zarađivala, sve je izgubila i stekla pravo da piše i da radi samo to.

- Otvorila sam privatni butik, a žene su morale da kupe godišnje pretplatne karte da bi u njemu kupovale. Znate li kako sam napravila svoj prvi šešir? Gledajući na televiziji jedno dete koje umire od gladi. Ispred mene je ležao šešir koji sam kupila upravo tog dana. Za te pare mogla sam da hranim nekoliko gladne dece godinu dana. Isekla sam šešir, postavila deliće na sto i moj prvi šešir se stvorio od zavesa.

Umesto da kupuje, izmišlja šešire

Umnožavala sam ih! Više nikada nisam kupila nijedan šešir. Ako je to umetnost, onda ja stvaram umetnička dela - kaže Zorica.

Zašto Vranje nema jezik

Stigla je Zorica da obiđe i svoje rodno Skoplje. Kulturno-informativni centar Srba u Makedoniji Spona udaljen je svega stotinak metara od kuće u kojoj je rođena jednog 10. septembra.

Srce ju je vuklo da poseti mesto gde je ugledala svetlost dana, ali njen povod dolasku u Skoplje bio je sasvim druge prirode - da zajedno sa delegacijom Društva za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova Srbije iz Niša, koji su Sponi poklonili paket knjiga sa 600 naslova, daruje tri svoje knjige.

Njen cilj je da svako srpsko selo dobije svoju biblioteku. Zna da u Srbiji ima 4.800 sela i da taj posao neće biti nimalo lak. Zna, takođe, da će za 15 godina nestati svako četvrto srpsko selo, da će biti na hiljade zauvek zatvorenih bunara, ambara i dvorišta, da se njima više neće čuti vesela dečja graja.

Zorica veruje da knjiga vraća ljude u srpska sela zajedno sa srpskim legendama, mitovima, tradicijom, slavnom istorijom, bajkama i pričama. Zorica Sentić želi da poklonjenom knjigom vrati smeh u avlije srpskih sela, obnovi škole, raspiri vatru u ognjištima, napuni ambare. A sve je počelo spontano i slučajno.

Živi u Kanu. Pesnik je, modni kreator i vajar. Rođena je u centru Skoplja, u Makedoniji, pa su njeno detinjstvo uljuljkivali makedonski i srpskohrvatski jezik. I vranjski govor, za koji je dugo verovala da je i to jezik, a nedavno je sa žaljenjem saznala da nije.

Slika Zorice Sentić

 

- Zbog zemljotresa 1963. godine, koji nije potresao samo Skoplje, već i mog oca, u Francusku smo se doselili kad sam imala 13 godina. Nisam znala ni reč francuskog jezika, a posle sam zaboravila srpski. Nekoliko decenija sam živela blizu Pariza, u Oiseu. Sa 17 godina sam maturirala, a život me je 1998. odneo na jug. Četiri godine u Frezusu i Sent Rafaelu, dva lepa gradića koje sam volela, a potom u Kan na Azurnoj obali, gde je i danas moj dom - priča Zorica.

U Srbiju se vratila 1998. da u rodnom kraju njenih roditelja, selu Levosoje kod Bujanovca, sahrani oca. Tad je počela da ponovo uči svoj maternji, srpski jezik.
- Imala sam prodavnicu, išlo je divno, a bilo je svega, i novaca, društva, prijatelja... Samo sam zaboravila srpski.

Bilo je to u blizini Pariza, u gradiću Bove. Tu je moj otac proživeo veliki deo svog života. Meni stalno odzvanja u glavi jedna rečenica: Pređemo svet tražeći sreću, a vratimo se kući da je nađemo. Te reči me dugo prate, ne znam da li su moje ili tuđe, ali u njih veruejm - veli Zorica, koja je kratko živela i u Americi.

Mali princ u Levosoju

Zatvorila je prodavnicu i odlučila da život posveti pisanju.

- Sedam godina kasnije, neke moje pesme koje su pisane na francuskom, uspem da prevedem na srpski.

Neko doda onih pet padeža koja nedostaju i tako 2005. godine izađe moja prva zbirka poezije "Ugasi tišinu". Sledeće godine se opet vratim u Srbiju zbog mame koja je bila bolesna. I u selu Levosoje ne mogu da nađem knjigu "Mali princ", koju sam želela da poklonim deci.

Slučajno saznam da je u toku Sajam knjiga u Beogradu. I znate, ove ideje se rode ne zna se zašto. Uspem da od Ministarstva dijaspore dobijem jedan mali štand i počnem da prosim knjige za svoje selo.

Mene ništa u životu nije sramota da radim i tako za sedam dana tokom trajanja Sajma uspem da isprosim 5.000 knjiga i odnesem ih u Levosoje - priseća se Zorica na srpskom s primetnim akcentom francuskog jezika.

Kada je ispunila svoju misiju i knjige sa Beogradskog sajma odnela u Levosoje, Zorica se vratila nazad u Francusku, gde joj je kuća, život, gde su joj dva sina... Ali, ne zadugo.

- Kad se moje darivanje pročulo, počeli su da me zovu ljudi sa svih strana i nisam imala kud. Kod nekih ljudi upornost ima kratak rok trajanja, ali ne i kod mene.

Ubrzo je na internetu postavljen blog "Darujmo reč", a Zorica je sama ili sa prijateljima počela da obilazi gradove po Srbiji i sakuplja knjige za sela. Jedini uslov za njene pesničke večeri je da posetioci ponesu po koju već pročitanu ili nepotrebnu knjigu iz svoje kućne biblioteke. Bilo je ljudi koji su poklonili i po 50 knjiga.

Srpskim selima Zorica je do sada podarila 10.000 knjiga, možda i desetostruko više. Ne zna tačno koliko, odavno je prestala da broji.