Jugoslovenka bez zemlje
Ne volim da kažem da sam Srpkinja ili da sam Jevrejka, možda bih najviše volela da pripadam onoj velikoj državi koja se raspala, kaže za "Vesti" glumica Vanja Ejdus-Kostić.
Mada su joj roditelji, otac Predrag, još tada glumačka legenda, i majka Milica, arhitekta, živeli u centru Beograda, i ona i njen mlađi brat Filip su rođeni u Pančevu zbog ginekologa koji je tih godina bio u modi među beogradskim trudnicama, a radio je u tamošnjem porodilištu. Prvenče Ejdusovih Vanja na svet je došla 1. novembra 1976, a njen brat Filip tri godine kasnije, tako da su oboje, iako čistokrvni Beograđani, stopostotni Pančevci.
Kratko podšišanoj i delimično obrijanoj Vanji dvadesetak godina kasnije usred Knez Mihailove ulice Jagoš Marković ponudio je ulogu Hasanaginice, koja joj je donela Sterijinu nagradu. Ima i godišnju nagradu matičnog Narodnog pozorišta čiji je član od 2002. kad je predstavom "Tmina" diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi Gordane Marić.
Dok je tata bio upravnik
|
U jednom trenutku imala je čak deset živih predstava. Glumila je u "Tri sestre", "Romeu i Juliji", "Faustu" 1 i 2, ali i u "Seksualnim neurozama naših roditelja", "Bazenu bez vode", "Mukama sa slobodom"...
Ta Zvončica iz "Petra Pana", Princeza iz "Vilenjaka", Alisa u zemlji čuda gostuje i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, "Dušku Radoviću", Madlenijanumu...
Snimila je filmove "Čekaj me, ja sigurno neću doći", "Maska", "Krojačeva tajna", "Gori vatra", glumila je i u "Balkan ekspresu"...
Prababa i pradeda su joj stradali na Sajmištu. Kad je počeo rat godinu dana je bila u Izraelu. Sa tatom i bratom išla je u Jerusalim.
Kada je imala 17 godina sa drugaricom se vraćala iz Grčke. Zakasnile su na autobus za Beograd. Stopirale su do Soluna. Švercovale su se u vozu zahvaljujući blagonaklonosti grčkih i makedonskih konduktera, ali srpski su hteli da ih izbace usred šume. Njih dve su plakale, vikale i pravile haos, tako da su putnici skupili novac i platili im put do Beograda.
Kad su bili deca, na zajedničkom letovanju njihovih porodica, Gordan Kičić je njenoj lutki polomio glavu! Vanja voli da pliva, voli sunce i Adu Bojanu. Tamo je srela supruga Ivana, sina glumice Stanislave Pešić, inače mlađe sestre Vesne Pešić. Imaju ćerku Sanu.
Ekspresna udaja
- Ja sam prva prišla Ivanu. Poznavali smo se u detinjstvu, pa se onda nismo videli 30 godina. Sreli smo se baš na Adi Bojani i kao da smo se ponovo upoznali. Dopali smo se jedno drugom. Vrlo brzo smo počeli da se zabavljamo i odmah je bilo jasno da je to ono pravo.
Posle 20 dana smo počeli da živimo zajedno, nakon tri meseca se verili, posle šest venčali. Svi su nam rekli da je to prebrzo, ali mislim da se u ovim godinama apsolutno zna kad je nešto sudbinsko. Znali smo odmah. Nismo pogrešili. Moj muž je završio arapski, sad je magistrirao na temu reforme islama u 19. i 20. veku.
- Gledali smo Ivanove slike iz detinjstva kada sam u jednom albumu videla izdvojenu fotografiju na kojoj smo moj muž, moj brat i ja 1983. godine na dodeli novogodišnjih paketića. Ivanova mama Stanislava Pešić je bila glumica, radila je s mojim tatom u pozorištu, pa smo verovatno slučajno zajedno slikani. Njegova mama nije živa, ne mogu da je pitam zašto je izdvojila baš tu sliku. To smo protumačili kao neki znak.
- Nisam se nikada opterećivala time što sam ćerka Predraga Ejdusa. To što mi je tata poznat bilo mi je oduvek normalno. Mama je radila na televiziji 80-ih godina, radila je kao scenograf šou programe sa rediteljem Stankom Crnobrnjom, pa sam sa njom često išla na snimanje tih emisija. Od ranog detinjstva sam išla da gledam tatine predstave. Kad bih ga videla na sceni, uvek mi je bilo dirljivo, tužno. Plakala sam dok je on glumio.
Kad sam bila mala stalno sam se kontrolisala, jer sam mislila da ću se popeti na scenu i viknuti: "Tata, tata." Moj tata je opsednut poslom. Očajan je kad ne radi tri dana. Uvek je sa žarom bio u tome, tako da sam od njega nasledila tu posvećenost glumi. Ljubav je stožer svega. Iz nje crpim snagu. Besmislena bi mi bila karijera da dolazim u praznu kuću s neke uspešne premijere s buketima cveća. Ti porodični trenuci su mi najispunjeniji, ali ne bih mogla bez posla.
Život u Izraelu
- Osećam pripadnost očevim korenima. A moja baka Angelina, mamina mama, s kojom sam živela celog života, bila je pravoslavna Srpkinja. Otkad je umrla mi više ne slavimo Svetog Nikolu. Ta njena slava je preživela i komunizam i sve ostalo. I kad nije bilo toliko popularnih novopečenih vernika u Srbiji, u mojoj kući baka je pravila žito, palila je sveću i ja sam dovodila drugarice na kiflice i žito.
Baka je dugo živela, do 1992. i za nju sam baš bila vezana, mnogo vremena provodila s njom. Letovale smo zajedno, pričala mi je priče, šila haljine za lutke, kuvala nam, vodila me u školu, preslišavala, čuvala i brata i mene. Baš sam bila vezana za baku. Nijednog dede se ne sećam. Umrli su kad sam imala godinu-dve.
- Moj brat i ja smo bili dosta bliski. Međusobno smo se štitili. Kad sam počela da živim s dečkom i on je brže-bolje počeo da živi s devojkom. Ja sam dobila dete, sad i on priča kako hoće dete. Vrlo je uspešan. Asistent je na Fakultetu političkih nauka. Kao mali stalno smo se svađali i tukli. On je bio mnogo nemirniji od mene. I moj muž kaže da je bio nemiran tako da se plašim da će moja ćerka biti nemirna na njih, pošto je veoma radoznala i živahna, hoće sve da dira, vrti se kao čigra.
- Živela sam preko puta crkve Svetog Marka i često svraćala tamo. Kada bih se kao mala posvađala sa roditeljima, odlazila bih u crkvu. Nisam vernik, ali mi je prijalo da budem tamo. S druge strane, osećam u sebi i deo jevrejskih gena. Kad je počeo rat u Srbiji, 1992. godine sam živela u Izraelu sa svojim bratom. Ne volim da kažem da sam Srpkinja ili da sam Jevrejka. Možda bih najviše volela da kažem da sam Jugoslovenka, ali i Jugoslavija se raspala.
Nagrada za Hasanaginicu
- Volim Beograd i Beograđane i nervira me što se grad jako iskvario i proseljačio. Ideš kroz centar, čuješ hiljadu naglasaka i to me nervira, mada nemam ništa protiv ljudi koji dolaze iz drugih krajeva. Mnogi i odlaze. U Srbiji je grozno, sve je gore. I to me užasava. Baš mi je pre neki dan jedan tonac iz pozorišta rekao: "Moja žena i ja idemo u Ameriku." Nemaju hleba da jedu. Znam da je svuda teško, ali u Srbiji je strašno.
Zaključani u Italiji
|
- Sećam se da sam otkad sam progovorila govorila da ću biti glumica. Tata me je upozorio da to nije nimalo laka profesija pogotovo za ženu. Pre deset godina Jagoš Marković me je gledao na nekim ispitnim vežbama, zapamtio me i video me kao Hasanaginicu.
Vratila sam se iz Crne Gore sa snimanja nekog austrijskog filma, gde su me totalno ošišali i obrijali sa strane. Igrala sam devojčicu koja krije da je dečak. Kada me je Jagoš sreo u Knez Mihailovoj počeo je da mi recituje "Hasanaginicu". Pitala sam ga kako ću sa takvom frizurom. Odmah je smislio rešenje, u predstavi Hasanaginica od tuge seče kosu.
Igrala sam Hasanaginicu kada nisam imala iskustvo s decom. Držim lutku-bebu. Oduzimaju mi je. Ja patim. U međuvremenu sam postala majka, došla na probu, uzela tu lutku i shvatila da prema toj bebi nemam neki novi odnos uprkos iskustvu majke koja ima i doji bebu. To je gluma.
- Kad sam dobila Sterijinu nagradu rekle su mi kolege da se nagrađenim glumicama dešava da ih godinama niko ne zove. Tako je bilo sa Nedom Spasojević koja je baš za Hasanaginicu dobila isto priznanje i nekoliko godina ništa nije igrala. Od tada sam igrala mnogo uloga i ne mogu da kažem da sam nezadovoljna. Zbog trudnoće i porođaja napravila sam pauzu od godinu i po dana. Imam osećaj da mi počinje neka nova faza.
Opasnost u Budvi
- S tatom sam jedino radila "Fausta" u režiji Mire Erceg. Pripreme su trajale devet meseci. Bilo je mnogo glumaca. Moj tata je igrao Fausta, a ja Margaretu, čiji su lik tumačile tri glumice, tako da je bilo mnogo nervoze.
Tata i ja smo se povremeno svađali, nervirali jedno drugo. Prelazili smo kolegijalne okvire i privatno smo udarali jedno na drugo. To mi je malo smetalo, remetilo me je, ali bilo mi je lepo da radim sa njim. Na kraju predstave Margareta ludi i tada sam osećala toplinu i oca i partnera koji me podržava.
Zbrka usred predstave
|
- Gluma je i opasno zanimanje. Kad sam na Citadeli u Budvi igrala predstavu "Nedozvani", koju je radio Jovan Ćirilov, duvao je stravičan vetar. Ležala sam na dvosedu, a iznad mene se povijala scenografija. Neke šipke samo što se nisu srušile. Bilo je užasno.
Bila sam u letnjem kostimu, a plastične kese su letele na sve strane. Preznojavala sam se. Predstava je prekinuta usred izvođenja.
- Često kukam, fali mi ovo, fali mi ono. Muž mi stalno govori: "Nemoj da huliš. Imaš sve. Imaš toliko dobrih stvari, zašto prizivaš nešto loše."
Valjda bi čovek uvek hteo više. Ponekad pomislim da sam srećna, imam stvari koje sam želela, koje volim, imam divnu porodicu. Ali, čovek se plaši sreće, pa pomislim: "Šta će mi se desiti, šta će pomutiti ovu idilu..."
