Žena me se odrekla po nalogu Udbe

Bio je u jugoslovenskim kazamatima i nemačkom logoru. Doživeo je kliničku smrt. Tri puta se ženio, tri godine proveo na Golom otoku, tri meseca bio u zatvoru. Tri puta bog pomaže, kaže Vlasta Velisavljević, glumačka legenda srpskog glumišta.

Vlasta Velisavljević

On je kompjuterski mag, čudo za tehniku. Glumi, peva, peca. Rođen je 28. jula 1926. "Ja se svake godine osećam sve mlađim, pa dok ne doguram tu negde, do prvog razreda osnovne, ništa nisam uradio", smeje se Vlasta.

Glumi od 12. godine u Rodinom pozorištu koje je vodila Gita Predić, ćerka Branislava Nušića.

Pre više od dve decenije je preživeo kliničku smrt. Kad je Voju Brajovića pitao: "Zašto si došao u bolnicu", on je odgovorio: "Pa da se oprostimo"! A Vlasta gura 85. godinu burnog i nimalo lakog života. Sa Marijom Crnobori je jedini doživotni počasni član JDP.
Odigrao je više od 100 uloga. Glumio je u predstavama "Mister dolar", "Devojka bez miraza", "Čajdžinica na avgustovskoj mesečini", "Sabirni centar", "Višnjik", "Buba u uhu"... Igrao je u filmovima "Tesna koža", "Bolje od bekstva", "Pljačka Trećeg rajha", "Ivkova slava"...

Pošto je iz Beogradskog dramskog pozorišta prešao u Jugoslovensko dramsko u vreme kad je Bojan Stupica primao čitavu plejadu mladih glumaca, takozvane Bojanove bebe, šali se da je bio beba Bojana Stupice u pedesetoj godini!

Prva žena Žana ga se zvanično odrekla po nalogu Udbe. Zbog Golog otoka na koji je otišao, jer nije hteo da oda šta njegov kum Dušan, pukovnik po činu, priča o Rusima. Goli otok, kaže, nikad nije shvatao ozbiljno sem kad su ga tukli.

Sa trećom, sadašnjom suprugom Nadom čuvao je svoju taštu Desu, majku prve supruge Žane koja se iselila u Ameriku. O drugom braku kada je živeo u Mostaru i Tuzli ne voli da govori, jer to kaže i nije bio brak nego provincijska avantura.

Iz prvog braka ima ćerku Dubravku udatu za američkog oficira Majka. Imaju dvoje dece. Vlasta ne zna šta je sa njima. Čeka da mu se jave.
 

Život ispod mosta

- Imao bih bolju karijeru da me nije zakačio taj Goli otok. Kad sam se penzionisao, zbog one tri godine koje sam proveo u zatvoru nisam dobio punu, nego umanjenu penziju za tri odsto. Za svaku godinu na Golom otoku jedan odsto manje. Nacionalnu penziju sam dobio ni sam ne znam zašto jer je nisam tražio.

- Imao sam teško detinjstvo. Majka Angelina mi je umrla kada sam bio mali. Za hleba se nije imalo. U vreme teške ekonomske krize, 30-ih godina prošlog veka, moj otac Milan je bio ložač u Uredu za zaštitu radnika i kod "Putnika". Posle je radio kao nastojnik zgrade u Kolarčevoj ulici 3. Govorio je nemački i mađarski, jer je živeo u Austrougarskoj. Rođen je u Novom Bečeju i otišao je odatle u Budimpeštu i Beč. Kasnije je došao u Beograd gde sam se ja rodio. Rođen sam baš u Beogradskoj ulici.
 

- Kneginja Olga i dvorske dame su osnovale obdanište na uglu Dušanove i Tadeuša Košćuška. I danas je tu ta zgrada. Tata i ja smo živeli ispod Pančevačkog mosta, u jednoj izbi. Otac je našao posao na Slaviji, radio je od ujutru do uveče na građevini, pa pre šest dovede i ostavi me na stepenicama ispred obdaništa. Bilo je otvoreno do šest popodne. Kad bi svi izašli, ja bih ostao na stepenicama i čekao oca. I sad ga vidim kako trči i nosi parče hleba i čvarke...

- Išao sam sa Nikolom Simićem u školu "Kralj Petar". To je bio prva ogledna škola kralja Aleksandra Prvog Ujedinitelja. Sećam se da sam za Svetog Savu dobio pantalone i kaputić. Mi smo se kod majke novinara Dušana Miklje grejali, u jednoj maloj šupi. Bili smo društvo sa Govnare. Tu smo igrali fudbal, družili se, učili i pošteno radili, stvarno. Teška sirotinja su i oni bili. Dođemo u tu šupicu sa šporetom da jedemo kod Duškove majke. Tata mu je bio moler. A eto, on je daleko dogurao.
 

Švaler ruske grofice

- Ispustio sam jednu godinu između osnovne škole i gimnazije, jer sam morao da radim. Deset godina sam imao kad sam pomagao ocu. Mi smo prali stepenište, jedanput nedeljno. Opere se sapunom od četvrtog sprata do prizemlja, pa se vodom ispere, a onda prebriše krpom. Moj otac je bio zahvalan što je imao taj posao. To su bile tri zgrade u Kolarčevoj broj tri. U dvorištu su bili krznar, krojači, neki fotograf... U prizemlju su bile menze za trgovačke pomoćnike. Na prvom spratu je bila doktorka Vilma Janišova-Rašković. Njen sin je bio moj vršnjak i tu smo odrastali.

- Na prvom spratu je stanovala jedna ruska grofica. Fjodor Ivanovič Šaljapin je dolazio kod nje. Ona je bila lepa žena, koliko se sećam, tako da se on tu zadesio dve noći, jer mu je moj otac dva puta otvorio vrata. Šaljapin mu je zauzvrat dao dve karte za Narodno pozorište, za operu "Don Kihot". To su bile karte za ložu do kraljevske. I moja maćeha Ilinka, ja nju zovem majka, ne bih hteo tu ružnu reč da govorim, pita šta ćemo raditi. To je bila senzacija, ali mi nismo ni pojmili kakva. Majka Slave Bogojevića, pokojnog slikara, bila je šnajderka. Ona mi na brzinu sašije jedne matroske pantalonice, Ilinku obuče u neku cicanu haljinu i mi uđemo u ložu do kraljevske. Iza nas još dva mesta. Tamo su sedeli neki u frakovima. I ja čujem jednog od njih kako kaže: Ko im dade karte? Imao sam čast da čujem Šaljapina, ali samo u prvom činu. Pobegao sam. Meni je to bilo dosadno. Čim se upalilo svetlo, ja izađem pred pozorište, a tamo još stoji narod. Ovo nikome nisam ispričao. Ovo vi sad čujete prvi put. Stoje neka dva-tri fina gospodina. Ja pokazujem one karte, a oni viču: Daj meni. Daću ti dva dinara. Onaj drugi kaže: Daću ti pet dinara. Malo dalje je bila poslastičarnica "Pelivan"...

Ćerka Dubravka i supruga Nada

Zavođenje parfemom

- Radio sam u Jugoslovenskom dramskom, a onda mi je glumica Sonja Hlebš pred jednu predstavu rekla: Znaš da je Dušan pao. Mislio sam da se moju kum, pukovnik sapleo, povredio. A onda su se ostrvili na mene. Tada su pokupili i te izjave koje sam našao u svom dosijeu.
 

- Moja prva žena se mene odrekla pismeno. Tražili su to, recimo, i od žene mog dobrog druga, pokojnog novinara Ranka Petkovića, ali ona nije htela da se odrekne muža. Tog trenutka je izbačena iz stana i ostala bez posla. Sa detetom. Ali, ona ga je čekala. I dočekala.

- Ma, svoj život ne bih menjao nizašta. Taman posla. A bio sam i u nemačkom logoru Dortmund Herde, u fabrici municije. Išao sam u Dortmund da vidim da li će nešto da mi plate. Našao sam advokata, jer sam u Beogradu predao svu dokumentaciju agenciji. Prošla je godina, dve i ništa. Ćerka mog poznanika koja je profesor univerziteta kaže mi: Moj tata je dobio odštetu i umro. Odem da vidim zašto ja nisam dobio, kažu, nestala agencija! Danas su od tog mesta Herde do fabrike granata napravili park. Ima i bazena. Naravno, ne može da se prepozna. Slikao sam železničku stanicu. Na mestu barake u kojoj sam ležao sa svojim drugom je podignuto malo pozorište.

- Taj moj drugi brak nije ni bio brak. Ne znači ništa, to je bila avantura. U provinciji. Radio sam u Mostaru, pa u Tuzli kao glumac, odveo me tamo reditelj Dejan Mijač. Sadašnju suprugu Nadu sam upoznao kada mi je poslala parfem posle predstave. Zgranuo sam se...

Od zeta divlja ćurka

- Vrlo rado bih pomenuo svoju ćerku, njenu dečicu, porodicu, ali ja ne znam šta se desilo sa njima. Ona mi se javila na jedan čudan način. Prvo, udala se za američkog oficira. Kad su oni bili u Evropi, ja sednem u kola ili u avion, odem do Frankfurta, odatle u tu njihovu bazu i tamo provedem nekoliko dana sa ćerkom i zetom Majkom, koji me dočekivao s divljom ćurkom. On ne zna srpski, ja ne znam engleski, a moja ćerka Dubravka prevodi. Dok nestane alkohola. Onda nama Dubravka uopšte ne treba... ćerka me je zvala telefonom u vreme sankcija i pitala me da li sam gladan. Nisam gladan, što bih bio gladan. Imali smo premijeru jednog filma, jeli smo. "Ne, ne, ti mene lažeš. Ne, ne, ja sam videla na televiziji, od Kalemegdana do Terazija je red i tu vam daju jedan sapun i jabuku". Setim se da je Danica Drašković delila sapun i jabuke, a Srbi kao Srbi, narod se načekao. I naravno, to su ovi odmah iskoristili. Slikaju to i emituju po Americi. Posle sam čuo da je Majk imao problema. Trebalo je da avanzuje za generala, ali nije, čuo sam svašta.