Lutka skuplja od brilijanta

Lutka sa porcelanskom glavom, dužine oko 50 centimetara, koštala je tada basnoslovnih 70 dinara, koliko i zlatan prsten sa dragim kamenom.

Mala porcelanska lutka sa prirodnom kosom, slamnatim šeširom i haljinom od tila i svile, koju je kraljica Natalija Obrenović davne 1891. poklonila jednoj devojčici na Kalemegdanu, najstarija je i najskuplja igračka na izložbi Etnografskog muzeja u Beogradu.

Tada dvogodišnja Leposava Mijatović nije znala da joj je lutku u ruke dala kraljica...

Lutku sa staklenim očima koje trepću ljubomorno je čuvala celog života, a 80 godina kasnije dospela je u Etnografski muzej.

Autor izložbe "Mama, kupi mi" je Vesna Dušković, zamenik direktora Etnografskog muzeja u Beogradu.

Na jednom mestu 2.000 igračaka. Damama u kitnjastim haljinama pre više od 100 godina igrale su se devojčice u istim takvim, samo većim haljinama.

Vesna Dušković kaže da su lutke u Etnografski muzej počele da pristižu od samog osnivanja, a prve krpene nabavljene su davne 1903. Razvrstane su po tipovima materijala od kojih su pravljene. Glina, drvo, krpe, vuna, papir, vosak, porcelan, metal, kukuruzovina...

- Leposavina sestra poklonila je lutkicu kraljice Natalije muzeju 70- ih godina prošlog veka. Danas je najvredniji eksponat izložbe. Nema oznaku proizvođača, pretpostavlja se da je nabavljena u Beču, a podseća na lu­­­­­­­­tke francuske kompanije "Raberdž&Delphieu" - kaže Duškovićeva.

Imati pravu lutku početkom 19. veka bio je čist luksuz. Devojčice su uglavnom imale jednu, ako im se baš posreći dve lutke. To je, naravno, važilo za one iz imućnih porodica. Siromašna deca igrala su se krpenim lutkama. Jer, za igračku je tada trebalo izdvojiti pravo malo bogatstvo. Pegla na ćumur mogla se kupiti za 20 dinara, samo pet više nego što je koštao konjić za ljuljanje. Lutka sa porcelanskom glavom, dužine oko 50 centimetara, koštala je tada basnoslovnih 70 dinara, Koliko i zlatan prsten sa brilijantom...

A ako se ta porcelanska glava razbije, što se vrlo često dešavalo, nastala bi prava nevolja. Jer, trebalo je doći do majstora u Budimpešti koji će napraviti novu.

- U Srbiji se sve do završetka Prvog svetskog rata ovim poslom niko nije bavio. Tek tada je Beograd dobio doktore za lutke, koji su menjali porcelanske glave, šrafili odlomljene ruke i noge i vraćali ispale oči. Postojali su sve do sre­di­ne se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka, kada je zatvorena poslednja ovakva radionica na Čuburi - kaže Dušković.

Ti su majstori možda popravljali i neku od lutaka na izložbi... Posebno mesto pripada lutkama od filca u roze haljinama, barbikama onog vremena. Vlasnica je jedna gospođa iz Novog Sada, koja ih je ustupila za izložbu. Priča se da je jednu takvu imala kraljica Elizabeta kad je bila mala. Tu je i Alisa, plastična lutka iz Amerike, napravljena pedesetih godina prošlog veka. Dve devojčice su je dobile na poklon od tetke koja je tamo živela. Alisa je bila odevena po poslednjoj modi. Tetka je za nju redovno slala odeću. Tu su majušna dugmad, rajsferšlus na pantalonama, kaputić sa naramenicama, male čizme...

Kasnije su istorijske prilike donele partizanku Maru u vojnoj uniformi, Stanimira i Stanimirku u srpskoj nošnji - čuvene kasice za novac koje je na tržište plasirala Beobanka, olovne vojnike, lutku Lepe Brene. Tu su i krpene i štrikane lutke sa koncem izvezenim očima i ustima, one pravljene od klipa kukuruza umotanog u platno, zatim čupave i krpene lopte. Krevetac, ormar, pravi mali beli smederevac...

One domaće uglavnom je pravio Kalaman Homa, koji je sredinom 19. veka jedini u Srbiji imao registrovanu radionicu za proizvodnju i prodaju igračaka Homa. Nalazila se u Bečkereku (današnjem Zrenjaninu). Prva jugoslovenska fabrika igračaka Lutka otvorena je 1925. godine u Mariboru, ali nije dugo opstala na tržištu. Srbija nikad nije imala fabriku lutaka.