Srbi i Rusi u istoj klopci
Dr Andrej Borisovič Bazilovski - član Ruske Akadamije nauka i umetnosti, znameniti je pisac, prevodilac poezije sa srpskog i poljskog jezika... Srpsku književnost i kulturu naročito je zadužio "Antologijom srpskog pesništva 20. veka" - najvećom antologijom srpske poezije na svetu: objavljenoj na 3.000 strana, u tri toma, na kojoj je radio punih osam godina. Od oko 4.500 pesama, 75 srpskih pesnika, sam Bazilevski je na ruski jezik preveo čak trećinu, a ostatak je prevelo oko 200 ruskih prevodilaca...
Potičete iz jednog velikog jezika i velike zemlje. Kako to da ste postali pasionirani istraživač srpske poezije i njen veliki poštovalac, s obzirom da je reč o jednoj maloj zemlji na Balkanu?
- Zar je Srbija mala? Srbija je po svojim zemnim i nebeskim predelima, po značaju onoga što čini njen narod - velika zemlja...
Istorija i kultura Srbije, kao i svake zemlje, dostojne su priznanja i zahvalnog izučavanja. Kod Rusa dodir sa Srbijom izaziva još i mistički drhtaj, likovanje duše. To je veličanstvena i jasna svest o zajedničkom učešću u velikoj tajni. Osećaj ukorenjene, neuništive bratske veze. Oduševljenje sačuvane, uprkos svemu, ljubavi prema životu, prostodušne otvorenosti i neugasive hrabrosti vašeg naroda, njegovog umeća da voli i prašta.
Biografija
Andrej Bazilevski je rođen 24.juna 1957.godine u Kalugi (Rusija). Doktor je filoloških nauka i radi kao stručni saradnik na Institutu za svetsku književnost "Maksim Gorki” Ruske Akademije nauka, a urednik je i "Slovenske bibiloteke” moskovske izdavačke kuće "Vahazar”.
Srpsku književnost je posebno zadužio priređivanjem trotomne "Antologije srpskog pesništva 20.veka” (2004-2008. godine izašla je u prevodu na ruski, a 2008-2010. u izvornom jeziku), kao i dvojezičnom "Srpsko-ruskom poetkom bibiliotekom”, koja je od 2004. godine objavila devet knjiga, a počelo je i izdavanje dvojezičkog literano-umetničkog almanaha "Srpsko-ruski krug”...
Dobitnik je i značajne književne nagrade "Flip Višnjić”, koju mu je dodelilo Udruženje književnika Srbije. |
Mi gledamo jedni u druge kao u ogledalu: ponekad se diveći, ponekad ne prepoznajući sebe a nekad se čak i gnušajući se. Ali najčešće saosećajući i shvatajući, žaleći i radujući se što imamo jedni druge. U tome je beskonačno zadovoljstvo uzajmne privlačnosti Srba i Rusa. Jer druge utehe na svetu nema.
Objavili ste najveću, trotomnu, antologiju srpske poezije na svetu. Kako ste došli na tu ideju?
- Ja sam filolog-slavist, mnogo godina sam izučavao, prevodio i izdavao poljsku literaturu. Oduvek sam se interesovao i za srpsku književnost.
Čitao sam na ruskom jeziku prevode Domanovića, Sremca, Andrića, Ćopića, Selimovića, Crnjanskog...
Ali, ni pre 15 godina nisam ni pretpostavljao da ću delimično postati profesionalni srbista. O tome je odlučilo vreme u kojem živimo, teške devedesete godine: uništavanje Sovjetskog Saveza i Jugoslavija, iživljavanje "međunarodne zajednice“ nad Rusijom i Srbijom, potpuni trijumf banalnosti i cinizma. Bilo je nemoguće sedeti skrštenih ruku. Bilo je neophodno odgovoriti na poziv zla...
Ima li istine u pričama da srpska država nije imala sluha za ovaj Vaš veliki podvig, da nije uložila ni dinara, pa čak ni da Vam nije omogućila adekvatnu promociju?
- Niko od nas, koji smo radili na antologiji, nije razmišljao o priznanjima, honorarima i premijama.
Očekivanje podrške ometa napredak, tim pre kada su u vlasti trgovci. Srpska država je već godinama u teškom finansijskom stanju, kao i ruska. Nikakve nade u njih nisam ulagao i nikakvu pomoć nisam očekivao... Važnije je bilo to da sam ja kao radnik Instituta za svetsku književnosti Ruske Akademije nauka mogao slobodno da izučavam izabranu temu, da je uključim u naučni projekat, i da radim u srpskim bibilotekama...
Kada je trotomna antologija u izdanju "Istočnika“ objavljena na srpskom jeziku, ona je predstavljena i srpskoj dijaspori u Kanadi.Tako da bi bio greh da se žalimo. Najvažnije je da je antologija naišla na odaziv u srcima čitalaca i pesnika – njenih autora.
U Srbiji ste bili u nekoliko navrata. Kakvi su Vam utisci?
- Svaki susret sa Srbijom daje osećaj spokojne radosti i nade. Prvi put sam Srbiju posetio u decembru 2004. godine. U mom prtljagu su se nalazili primerci drugog toma antologije i prvo dvojezičko izdanje "Srpsko-rusko poetske bibiloteke”: "Radovan Karadžić. "Svejesen. Vseosenj”. Očekivao sam da će knjige da konfiskuju, a mene – švercera da vrate nazad. Ali, pogrešio sam.
Beograd me je dočekao toplo, prijateljskim osmesima, žuborenjem slovenske reči. Osećao sam se kao kod kuće, među svojima. Pešice sam otišao onima koje sam tražio – ne bi li predao knjige. Vratio sam se posle ponoći, jedva dočekavši zoru kako bi pošao u šetnju Kalemegdanom. U sećanju su mi ostala usredsređena i prosvetljena lica ljudi, koji stoje na molitvi u crkvi "Ružica”...
Koliko se slika današnje Srbije promenila u odnosu na onu koju ste zatekli kada ste je prvi put posetili?
- Nisam primetio nikakve suštinske promene, ali ima mnogo tužnih površnih izmena. Narod je i dalje talentovan, veseo, vredan i savestan, ali se sve teže živi. Gubici su sve vidljiviji. Prodor tuđe primitivne potrošačke civilizacije je sve agresivniji. Sve je nemoćnija državna konstrukcija zemlje. Dolazi do rastvaranja suvereniteta u ljutoj kiselini privatnih interesa.
Što bliže "višem“ položaju, što bliže eliti, sve je manje reda, pravde, svesti o dugu i časti. Tajna diplomatija sabira plodove svojih lažnih pobeda. Potpuno isto kao u Rusiji. Velmože su svuda iste.
Ali neće istorija po njima suditi o narodima. Dok je živa pesma, dok je živ jezik, rađaće se novi junaci. Oni će po savesti kazniti sve koji su suviše uzneli i uprljali sebe izdajom.
Često se govori da su Srbi i Rusi jedan narod, da nas povezuju neraskidive istorijske, verske i slovenske veze. Koje su po Vama razlike između dva bratska naroda?
- Razlika je jednostavna - u stepenu istrajnosti nacionalnog duha. Vi niste verovali rečima neiskrenih, nečasnih savetnika i bili ste spremni da istrajete do kraja. Zato su vas rasturili i bombardovali. Kao na jevtine perle i "ognjenu vodu“, mi smo se polakomili na hipnotičke himere "demokratije“, "slobodnog tržišta“, "ljudskih vrednosti“.
Pobedili su nas golim rukama, mašući lažnim sjajem. I još su nas osakatili. Umirili su i jedne i druge strahom i potkupljivanjem. Rezultat je isti: socijalna depresija, bezvoljnost, apatija. Siguran sam, ipak, da je to samo privremeno.
Izjavili ste da su "naša dva naroda ravnopravna po stradanju, da mnogi rade na tome da Srbiji iščupaju srce i unište slovenstvo", ali da Vi istovremeno "verujete da se čuda dešavaju i da se to ipak neće desiti". Koje bi to čudo, po Vašem mišljenju, moglo da spasi Srbiju i slovenstvo?
- Sve u svetu se događa na jedini mogući način. Tu spada i proces razrušavanja: to je odgovor na našu bezobličnost, opuštenost, nespremnost za delovanje. Čudo - to je objektivno neizbežan događaj, pojavljivanje skrivenih, neznanih zakonitosti koje teže ka harmonizaciji postojanja.
Ljudi uvek znaju samo deo razloga za ono što se dešava, ali im je očigledna nasušna potreba za stvaralačkim promenama. Vera u čudo nije neosnovana. U ključnim momentima istorije dolaze vođe čija volja je otelotvorenje interesa nacije.
Radovan Karadžić – simbol mučeništva i junaštva
U Vašu antologiju uvrstili ste i pesme Radovana Karadžića, čije Vas je hapšenje prilično potreslo. Kako ga doživljavate kao pesnika, a kako kao političara i čoveka. Da li ste imali prilike da se sa njim lično upoznate?
Ta ljudska, mudra i oštroumna poezija pokazuje izuzetnu ličnost autora. Ima ljudi čija su imena postala simbolima mučeništva i junaštva u ime svojih bližnjih. Karadžić je jedan od takvih ljudi koji je približio pad tobožnje "imperije dobra“.
Zato ga mrzi svetska hobotnica. Njegovi progonitelji će biti postiđeni, a njegovo dobro ime sa ugledom biće vraćeno srpskom narodu i zapisano na stranicama istorije, baš kao i imena drugih Srba, koji su prošli kroz holandsku fabriku evropskog pravosuđa. |
Kako ocenjujete današnje rusko-srpske odnose?
- Danas mi, možda kao nikad ranije, tačno osećamo i razumemo jedni druge zbog toga što su se oba naroda našla jedan uz drugi u istoj klopci, osetili grčevit ujed surovog neprijatelja.
Gusto je bilo i ranije, ali opasnost je bila jasna. Sada je ona neograničena, jer je sva planeta u vlasti hobotnice – transnacionalne korporacije samozaljubljenih alavih biznismenčića.
Bezbrojni pipci tog grabljivog mekušca ratuju među sobom, ali pripadaju jednom organizmu. Naši rukovodioci su deo tog tela. Nikakvih strateških odnosa koji idu u korist srpskom i ruskom narodu, među državama ne postoje.
Za pojedine uspehe moramo da zahvalimo požrtvovanosti konkretnih ljudi. Poštenim, vansistemskim, pozitivnim činjenicama - kratkom poklapanju lokalnih pokreta hobotnice sa putanjom nacionalnih interesa.
Verovatno ste upoznati s tim da se Srbija podelila na dva dela: rusofile i rusofobe, i da se u javnosti vodi polemika oko pitanja: Rusija ili EU? Kako Vi gledate na tu podelu, i kako komentarišete mišljenja "evropejaca" da "majka Rusija nije zaštitila Srbiju u nekim teškim trenucima"?
- Razorena gorbačovsko-Jeljcinskim bojevima Rusija nije mogla ni sebe da zaštiti. Sada se njena snaga sasvim smanjila. Prema tome, neka im Bog sudi – i blagorodnim "filima“ i naivnim "fobima“. Nije stvar u polemici, već u tome da li će naše zemlje ponovo uspostaviti nezavisnost, da li će steći snagu za skok u budućnost.
Slovenski sentimenti su u krilu EU neutralizovani kolektivnim egoizmom; patriotski pokreti tamo imaju marginalni karakter. EU je dekoracija, dodatak NATO. Njen spoljnopolitički zadatak je konačno iscrpljivanje Rusije, kontrola nad njenom teritorijom, neograničeni dostup ruskim prirodnim resursima.
Ako se Srbija, a u zao čas i Rusija, uliju u evroatlantske strukture, to više neće biti ni Srbija ni Rusija, već postmodernističke parodije, kopije bez originala, zaklonjene homonimima.
Sa ostalim intelektualcima iz celog sveta, odlučno ste rekli "ne" rezoluciji o Srebrenici, a javno ste istupali kao protivnik održavanja gej parade u Beogradu... Koji su bili Vaši motivi?
- Sve nevolje čovečanstva u korenu imaju laž. Tragedije zahtevaju objektivnu istragu - da se ne bi umnožavala mržnja, da se ne bi prolivena krv opako pretvarala u oružje agresivne propagande i zavojevanje privilegija. Srbi nikoga nisu ucenjivali Jasenovcem.
Rusi nisu zarađivali na pogibiji miliona svojih sinova u Hitlerovim logorima. To je specijalitet drugih plemena. Sodomija je takođe jedan oblik laži. Patologija nije varijanta normalnog, njen prodor izvan psihijatrije, krivičnog zakonika i pretvaranje u modu – znak su opasne društvene degradacije. Samo moralne nakaze, neprijatelji svoje dece mogu da se "tolerantno“ slažu sa izopačenošću.
Kritikovali ste i Zapadne lidere koji su se prethodnih godina usmerili na razaranje Srbije... Da li mislite da bi Rusija mogla više da učini za bratski srpski narod?
- U stanju u kakvom je dočekala treći milenijum, Rusija nije sposobna ni na šta, osim konvulzivnog gašenja ispod psihotropne blokade. To ne iskljčuje požrtvovano delovanje pojedinih ljudi, među kojima, ponekad, mogu biti i političari. Među slepcima je i onaj sa jednim okom kralj.
A bratski srpski narod ,iako nije ništa manje oštećen, mogao bi da učini i za sebe i za Rusiju malo više. Na primer, kada bi na svoje saplemenike, biznismene kojih u Rusiji ima mnogo, uticao da osnuju srpski kulturni centar u Moskvi. Naravno, mislim na centar koji bi stvarno radio, a ne prosto trošio fond za lične dohotke. Avaj, i među njima, u stilu epohe, caruje klima lične koristi i hedonizma.
