Od svetog Save do Hitlera
Dok sam pripremao ulogu firera, prema prijateljima i porodici počeo sam da se ponašam nadobudno, agresivno... Dok smo snimali film Anđeline Džoli, sa nama je stalno bio Bred Pit, divno smo se zabavljali, stalno smo izmišljali neke igrice...
Goran Jevtić je u bioskope ušetao pravo iz - vrtića! Prvu filmsku ulogu je dobio sa samo četiri godine, u italijansko-francuskoj koprodukciji. Sa snimanja filma Anđeline Džoli "Bezimena ljubavna priča" nedavno se vratio u Beograd. U prvom filmu je igrao mališana, a u ovom holivudskom srpskog oficira.
Kad radi, gine! Igrao je Isaka Njutna, Branislava Nušića, Aleksandra Obrenovića, ali i Salvadora Dalija i Adolfa Hitlera. Baš u vreme kada je glumio svetog Savu, igrao je homoseksualca.
Probijao je barijere, ulazio u okršaje sa stereotipima i predrasudama i odigrao Gerija u "Šopingu i fakingu" tako da mu je Bekim Fehmiju rekao da će biti bolji glumac od njega.
A Goran Jevtić nikad nije govorio da želi da bude glumac, već - Bekim Fehmiju, mada ga je Bata Živojinović sa ostalim klincima iz Mladenovca vodio na sladoled.
Propao kroz binu
|
Glumio je Daneta u "Sveti Georgije ubiva aždahu", Andreju u "Mi nismo anđeli 2" i Koksa u "Mi nismo anđeli 3 - Rokenrol uzvraća udarac". Igrao je i u "Porodičnom blagu", "Ona voli Zvezdu", "Mile protiv tranzicije", "Na lepom plavom Dunavu", "Pada kiša u Rolan Garosu", u "Poslednjoj audijenciji". Čeka ga uloga u novom filmu Srđana Dragojevića "Parada".
Rođen je u Mladenovcu januara 1978. Uvek je govorio da je Jugosloven, jer mu je otac bio oficir, pa je tako vaspitavan. Sad je srpski glumac sa internacionalnom karijerom koju je počeo da gradi krajem devedesetih, u Srbiji posle svih njenih raspada.
Šizofreni posao
- Ja sam i rođen nepredviđeno. Prosto sam se desio, tako da je ceo moj život od raznih nepredviđenosti i slučajnosti. Niko se od mojih nije bavio glumom. Moj otac je u nastupu bio malo dramatičan, majka je bila povučena, ali vrlo emotivna žena koja je volela muziku i volela je da peva. Ovi sa očeve strane imaju strašnu potrebu da se dopadnu i nametnu, a ovi sa majčine su nekako autentično duhoviti, puni života, stvarno neodoljivi.
U zavisnosti od toga šta od te dve strane preovlada, nekad sebe volim više, nekad manje, ali se trudim da nađem sredinu, a to je moja najveća borba u životu, jer nikad nisam pripadao sredini.
- Najteže je ljudima koji žive sa nama. Pripremajući Hitlera, odjednom sam shvatio da sam, u ta dva meseca, prema prijateljima i porodici počeo da se ponašam malo nadređeno, nadobudno, agresivno, da je moja poslednja. I sad zamislite ako radite pet različitih uloga godišnje, neko mora da živi sa vama u konstantnoj šizofreniji. Nije im lako. Ali, kada se uveče završi predstava, uloga, s nama je verovatno zabavno.
Zanimljiv je to život. Istraživanja, putovanja. Nikad ne smete da ostarite. Znate da moj kolega Vlasta Velisavljević u ovim godinama ima lap-top, tehniku, automobil. Pa, Vlasta je jedan klinac i dan-danas. A Đuza Stoiljković je najslađe dete na ovom svetu. Kad vidim Nikolu Simića, stalno imam potrebu da igram krajcarice sa njim. Takvi smo. Ne možete nikad da ostarite. Teško je provesti život sa detetom, a s druge strane je i zabavno.
Zemlja meda i krvi
|
- Mene buni zašto me niko nije pitao koji deo nas može da postane Hitler, igrao sam i Nušića, i hemofiličara sam igrao, a pitali su me zašto sam igrao homoseksualca. Zamislite pre 30 godina pitati nekoga - kako možeš da budeš sa crncem. Zamislite kako je bilo majci voditeljke Ivone Jafali pre 35 godina koja je plava, bele puti, sa plavim očima, da ide Beogradom sa jednim crnim čovekom. Verovatno je to bio šok. A danas je crnac predsednik Amerike.
Druženje sa Bekimom
Nagrada "Miloš Žutić"
- Nikom nije lako. Svakom je njegov krst najteži zato što ne zna koliko je težak tuđ. Rano sam otišao od kuće, rano sam se osamostalio. Živeo sam u Mladenovcu i tamo išao u gimnaziju, a uslov da mogu da idem u Beograd i igram u amaterskom pozorištu je bio da budem dobar đak. Nisam odmah primljen na akademiju. Nisam tad bio spreman, nisam još bio završio gimnaziju, a malo me je i sudbina vodila baš prema Biljani Mašić koja je bila odličan profesor, ali i dovoljno požrtvovana da od nas pravi i ličnosti, a ne samo glumce. Dobro je radila i ja sam srećan što sam baš kod nje studirao.
Pre toga sam igrao u "Dadovu" i pravio sam u Mladenovcu pozorište i neke trupe u okviru gimnazije. Kao klinac od četiri godine igrao sam u francusko-italijanskoj koprodukciji "Kvo vadis". Odabrali su me u obdaništu, bio sam jedan od tih klinaca. Snimano je u Mladenovcu, u bazenima sportskog centra, tako da je mene sve vodilo ka glumi.
- Moja prva predstava u Jugoslovenskom dramskom je bila "Šoping i faking" na kojoj je bila Branka Petrić. Onda je ona otišla kući i rekla Bekimu da je gledala nekog klinca. Sećam se, pozorišta nije bilo, ono je izgorelo, bili smo u improvizovanoj zgradi kada mi je posle predstave prišao jedan čovek i rekao: "Dobro veče, mene je Branka poslala".
Podigao sam glavu i shvatio da je to Bekim Fehmiju. Sad mi nailaze suze. Pomirio sam se sa Bekimovim odlaskom i mislim da je imao pravo da odluči i potpuno ga razumem, ali mi nedostaje. Od tog dana sam sa Bekimom imao jedan divan, prijateljski odnos. I mnogo smo se voleli. Obožavao sam naše razgovore koji su trajali satima. Bekim je bio čudesna enciklopedija, jedna istorija. Najlepši kompliment koji sam ikad dobio je bio od njega, kad mi je posle predstave prišao i rekao: "Znaš, bićeš ti veći od Bekima".
Gaf sa kneginjom
- Bilo je raznih stvari dogodovština naročito na početku karijere. Igrate u dečjem pozorištu, pa se desi da dođe raspusna škola gde se njih 50 spremilo rakljicama da vas gađaju, pa se krijete iza scenografije, nekakvog groblja. Sećam se te scene. Njih ima bukvalno kao u potpuno neverovatnom okršaju.
- Imao sam gaf kada sam igrao svetog Savu. U predstavi svojoj snahi, Vukanovoj ženi, umesto "Plemenita je vaša briga, mila moja gospođo kneginjo" izgovorio sam: "Plemenita je vaša riba, mila gospođo kneginjo". Kada bih sabrao sve takve dogodovštine, bilo bi to za knjigu.
- Nisam rođen u Beogradu. Moja sredina je ipak bila manja, konzervativnija. Odrastao sam u vreme velikosrbovanja, ali jednog pogrešnog i lošeg i čini mi se smutljivog, kad ni ljudima nije bilo jasno šta je to. Vrlo nepopularno, bio sam protiv toga, zato što sam rekao da sam jugoslovensko dete, dete oficira. Po svom izgledu, ponašanju, otvorenosti, razumevanju za sve što se dešava, nekako nisam bio popularan na taj način, ali jesam kao čovek oko koga ljudi vole da se skupljaju i vole da im on drži pažnju.
Srećna je okolnost što sam bio takav i zbog svega toga sam vrlo rano dobio poziv da idem u Beč, da živim i radim u pozorištu, pa sam otišao na godinu dana. Posle toga sam radio na raznim koprodukcijama, pa preko sad ovog Anđelininog filma, nekako se nisam nužno svrstavao. Mogao sam da pripadam svemu što je mene interesovalo. A mislim da bilo koji čovek bilo gde u svetu koji ima 32 godine kao ja manje-više misli isto, radi isto, želi isto, samo što čovek koji je rođen na ovim prostorima dobija 90 odsto C vitamina iz kiselog kupusa, a neko ko je rođen na Mediteranu iz narandže. To je jedina razlika.
- Prvog dana kad sam došao na snimanje Anđelininog filma u Peštu, ona me je zvala da mi nešto da. Pogledam, dala mi je "Lepa sela". Ja joj kažem: "Pa to je radio moj super drug", a ona kaže: "Jao, pa to je genijalan, najbolji antiratni film koji sam gledala". Molila me je da joj dam i druge Srđanove filmove, da joj pošaljem neke tekstove. Bio sam ponosan što svetske zvezde znaju za naše filmove.
Muško-muška ljubav
- Odmah sam javio Srđanu. Nas dvojica se dobro razumemo, volimo da radimo zajedno. Srđan je hrabar čovek koji snima filmove koji su uvek govorili o nepopularnim temama. Kada su se pojavile "Rane", bile su slika naše realnosti, ali danas kad pogledate taj film, izgledaju kao bilo koji Almodovarov izmešteni film, kao nekakav žanr.
Sladoled sa Batom Živojinovićem
|
Mislim da i "Parada" koju sad spremamo ima tu snagu da bude film nov samo po tome što na zdrav način govori o ljubavi, ljudskim potrebama ili pravima, iako to sad nije mnogo popularno ni milo ljudima da čuju, dakle o jednoj muško-muškoj ljubavi i vezi koja će u nekim okolnostima biti završena kao bilo koja druga tragedija ljubavi. Kad ljubavi ne dozvolite da se sama rascveta, kakva god da je, mora da bude tragična.
- Bred Pit je divan. On je super tip. Mi smo se sjajno slagali i družili pošto je bio sa nama na snimanju po celi dan, a ništa nije radio nego nas je snimao onim svojim kamerama. Divno smo se zabavljali. Stalno smo izmišljali neke igrice između dva kadra. Bili smo stvarno divna ekipa. On nam se priključivao, igrao se s nama, bili smo kao na ekskurziji svi zajedno. Divan je čovek. I mislim da je fantastičan glumac.
- Svašta smo pričali. On se seća Milene Dravić kao svoje majke. Nikada nije video taj film koji je snimio kod nas, a u kojem je imao prvu glavnu ulogu, tako da sam mu obećao da ću ga negde naći i poslati mu ga. Onda smo otišli na internet, hteo sam da mu pokažem da je Milena postala velika evropska i svetska glumica. Bio je vrlo srećan. Pamti još i neke srpske reči. Ima i nevaljalih, ali pamti: "Ništa, dobro, važi". Mada moje iskustvo kaže da stranci ovde prvo nauče "nema problema", zato što to strašno često čuju, a onda se posle ispostavi da uvek ima problema.
- Najuzbudljivije iskustvo je da smo tamo svi bili zajedno, Srbi, Bosanci, Makedonci, Hrvati, Slovenci. Ako neko tokom snimanja slavi Barjam, mi idemo kod njega, a ako smo tamo za Božić, svi će doći kod mene. Nije umesno o tome raspravljati. To su ipak neke intime. Kao da drugome virite u krevet. Mislim da je najveća dobit nas koji smo shvatili da možemo da funkcionišemo i da se razumemo...
