Primadona u Srbiji kao loša šala

Jedina među srpskim operskim divama Dragana del Monako, prvakinja Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, ima registrovan klub obožavalaca. Kada je gostovala u Bonu, pre 14 godina, kritičari su pisali: "U operi 'Seviljski berberin' najveću pažnju je privukla Dragana Jugović u ulozi Rozine. Jedan taman, topao mecosopran, vrlo izražajan, pun, bez ikakvih tehničkih poteškoća, pevanje sa jednostavnom ljupkošću".

Pisali su i da je Dragana najatraktivnija Karmen koju Beogradska opera ima poslednjih godina. Bila je solista ansambla "Renesans", a posle debija u "Seviljskom berberinu", pevala je u "Moći sudbine", "Evgeniju Onjeginu", "Nabuku", "Rigoletu", "Hofmanovim pričama", "Romeu i Juliji".

Nastupala je u Lucernu, Veroni, Siciliji, Kaljariju, Sardiniji, Veneciji, Kairu. Stalni je gost Bonske državne opere.

Pored italijanskog, govori nemački, ruski i engleski jezik, a peva i na francuskom i španskom. Pisanje je njena druga velika ljubav. Nagrada za poeziju na internacionalnom konkursu "Mladi upoznaju Evropu" odvela je na Siciliju, a izuzetan muzički dar i visok prosek na muzičkoj akademiji u Milano sa stipendijom italijanske vlade. Tamo je upoznala bivšeg supruga Klaudija s kojim ima sina Pavla Marija koji je jedini direktni muški potomak briljantnog tenora, Marija Del Monaka. I Pavle je tenor.

Njen otac Dušan Jugović je službovao u Splitu kao pomorski oficir. Tamo je rođena Draganina starija sestra Jelena. Dragana se rodila 9. oktobra u Smederevu u kome je njen deda Stanislav bio predsednik suda. Imala je samo pet meseci kada je ostala bez oca.

Sa pet godina je počela da svira violinu. Kad je prvi put u muzičkoj školi videla klavir, samo je sela i sa dve ruke odsvirala "Hej Sloveni". U školu je pošla u Velikom Zvorniku gde se njena majka zaposlila kao profesor srpskohrvatskog jezika i književnosti. Sa osam godina dolazi u Beograd. Stanovali su kod novobeogradske "Fontane". U školi je išla na pet sekcija! Na Muzičkoj akademiji samo iz dva predmeta nije imala desetke - iz marksizma i odbrane i zaštite. 

Italijanska stipendija

- Bila sam skromno i stidljivo dete. Na svim slikama sam pored svog dede Pavla. Mama nas je strogo vaspitavala. I ja sam vrlo stroga prema drugima, ali najviše prema sebi, tako da je od bilo koje napisane kritike bitniji moj lični doživljaj kako sam šta otpevala. Oduvek me je pratila ljubav publike, mada više u inostranstvu nego kod kuće. Imam klub svojih obožavalaca u Novom Sadu, registrovan pri Muzičkoj omladini Vojvodine. Verovali ili ne, najviše ga čine žene. Za vreme groznih ratnih dešavanja nekoliko žena iz tog udruženja su skelom prelazile reke da bi došle da slušaju neke predstave u Narodnom pozorištu.

- Pevati operu u Srbiji devedesetih i ovih godina nekad zvuči kao loša šala, jer ljudi imaju toliko drugih socijalnih problema, toliko nemaštine, skandala, korupcije, da se ponekad zapitaju kome treba opera. Ja sam od onih retkih Mohikanaca koji se trude da podsete da će lepota spasti svet, a za mene je opera zaista lepota i totalna umetnost. 

- Pevanje sam počela da učim sa 14 godina, ali zašto i kako do danas ne znam. Bila sam dete koje je želelo svašta da zna. Ni moji tadašnji profesori ni ja nismo mislili da sam nešto posebno nadarena. Tek kad sam došla na Muzičku akademiju i upisala i Fakultet političkih nauka pomislila sam: "Bože, zamisli da stvarno postanem pevačica". Celu akademiju sam probdela na galeriji Narodnog pozorišta, gledala svog profesora Zvonimira Krnetića, tada glavnog tenora Beogradske opere, Radmilu Bakočević, Milku Stojanović, naše idole u to vreme, ali iskreno, nisam mogla da zamislim da ću jednog dana ja tu nastupati, verujte.

- Kao jedini mladi talenat iz muzike 1988. godine sam dobila stipendiju italijanske vlade i nagradu za pisanje i to bez ikakve veze i poznanstva. To ne govorim da bih sebe veličala, nego da mladim ljudima kažem da postoji neka pravda na ovom svetu. Italijanska vlada, nažalost, ne moja, prosudila je da sam veliki talenat i dobila sam godinu dana da se usavršavam na Milanskom konzervatorijumu "Đuzepe Verdi". To je za mene bilo fascinantno i neophodno zato što sam bila mlada, ne potičem iz muzičke porodice, nisam rođena u Beogradu. Veoma rano sam shvatila da u umetnosti postoje klanovi, kao i u svakoj profesiji, da se ne lažemo. Nisam želela da budem deo toga. U isto vreme sam upisala političke nauke, baš zato što nisam znala do koje mere sam obdarena, do koje mere mogu da izdržim težinu ovog posla, a sigurno sam znala da neću da budem prosek. 

Puškin na nemačkom

- Kad sam čula da se u Lucernu traži Olga u "Evgeniju Onjeginu", pošto sam to već ovde naučila na ruskom, prijavila sam se na audiciju i prošla. Imala sam samo nekoliko meseci da naučim nemački. Pitala sam - kako Puškina pevate na nemačkom? Kažu tako. Ili tako, ili nemate ugovor. Prihvatila sam ugovor, kupila "asimil" kasete i naučila jezike. Otpevala sam Puškina na nemačkom. Tako je krenula. Kasnije sam osvojila sve velike uloge mog meco-faha koji obožavam.

- Pitaju me da li najviše volim "Karmen" jer sam je igrala oko 100 puta. To je nemerljivo. Obožavam tu Amneris u "Aidi" pogotovo što sam pevajući u Kairskoj operi više nego ikad shvatila genijalnost Verdija. Obožavam i njegovog "Don Karlosa", "Trubadura". "Karmen" vam pruža divne mogućnosti, jer možete da pokažete da umete i da igrate, da svirate kastanjete. Volim da je igram bosa. Trudim se da moj lik bude realan...

- Odlazak u Milano za mene je bio presudan. Živela sam u jednom lokalu blizu železničke stanice, išla autobusom na predavanja, nagađala da li ću uveče moći da uđem u "Skalu". Nisam imala nikog da stane iza mene, ali možda je to i dobro. Možda ne bih dovde stigla da sam imala bogate roditelje. Oca nisam upoznala, izgubila sam ga kad sam imala pet meseci. Strašno mi je nedostajao. I dan-danas se pitam da li bi bio ponosan na mene kad bi pročitao kritike, kad bi čuo kako radim.

- Vrlo je teško biti poseban i drugačiji, to sam vrlo dobro iskusila. Nažalost, isti krst čeka i mog sina, on je toga svestan. Kad je Pavle bio skroz mali, vežbamo klavir, a on se požali: "Ne mogu više te etide". Ja mu kažem: "Tebe je, kad si se rodio, čika Bog pogledao, pa te je malim zlatnim štapićem dodirnuo i obeležio te da imaš nešto što drugi nemaju". Tako sam ga kao malog učila da poštuje to što je drugačiji, a ne samo da se boji toga što će mu put biti teži. Svaka velika porodica ima velike prijatelje, velike fanove, ali i velike neprijatelje. 

"Aida" u Egiptu

- Veliki su izazovi ove profesije. Kad imate ta velika gostovanja, kad vas čeka limuzina na aerodromu, kad idete u najbolji hotel sa pet zvezda, kad vas direktor hotela dočekuje sa cvećem, voćem i šampanjcem u sobi, kad dobijate ovacije na otvorenoj sceni, vrlo je lako zaneti se. I to je ljudski. Uvek sam se opominjala kad sam bila u takvom nekom iskušenju da ništa nije večno i da je to samo posao. Mislim da me je to zadržalo da budem neko ko sedi u kući, ko ima sve obaveze kao svaka normalna žena u Srbiji koja sama vaspitava i podiže dete, ide na roditeljske sastanke, pravi mu omiljena jela, ima svoje prijatelje...

- Reč diva je toliko rabljena, a ona podrazumeva, na primer, Mariju Kalas koja je fenomen, idol svih nas pevača. Pedesetih, šezdesetih, pa i sedamdesetih godina bilo je zlatno vreme opere. Ne postoje više primadone tog tipa, dive. To više nije u modi. I najveće svetske pevačice idu u farmerkama i patikama. To još možda u Srbiji ljudi imaju potrebu da vas tako etiketiraju i gledaju vas kao nešto uzvišeno. Lično se tako ne osećam. Tako se osećam na sceni. Ali, posle toga, nemam elementarne osobine da bih bila diva 24 sata, što se meni čini i glupim i zamornim.

- Diva u negativnom kontekstu znači nekog ko stalno vodi računa o svom glasu, ide na pedikir, manikir, u frizeraje, ko nema porodicu, nema decu, šeta belu pudlicu sa crvenom trakom oko vrata, ko ima more portreta na svojim zidovima, koji je kapriciozan, histeričan, ko ima vremena samo za sebe. Radujem se što se tako ne osećam van scene, jer bi mi to bilo strašno naporno. Mi medijima nismo zanimljivi osim ako se desi neki skandal. Naši uspesi uglavnom prođu nezabeleženi ili se svedu na dve-tri crtice u novinama.

- Nedavno sam zaista imala svetski uspeh. Posle osam godina je izvedena premijera "Aide" na otvorenom, u Egiptu, sfinge u pozadini, oko 4.000,5.000 ljudi svake večeri na predstavi, poslednja je bila 10. oktobra, na Verdijev rođendan, a moj rođendan je bio dan ranije. Ne daj bože da se poredim sa Verdijem, ali to mi je sve bilo kao da je neko odozgo to režirao. Šta ćete lepše. Ovdašnja štampa je to vrlo malo ili nikako zabeležila. Gospođa Tanja Peternek je potegla put i snimila emisiju "TV lica kao sav normalan svet", na čemu joj zaista hvala, jer bez toga sve bi ostalo nezabeleženo, a bilo je toliko svetskih televizija, jer to je bio veliki događaj. Žalosno je što kultura i umetnici danas imaju takav tretman u Srbiji. 

Oštra na rečima

- Pošto stalno gostujem u Kairu, u januaru ove godine je bio recital i moj Pavle je doputovao sam samcit, pošto sam ja tamo već bila 20 dana. Bio je moj specijalan gost i otpevao dve napolitanske pesme i mali duet iz "Trubadura". To je zaista bilo dirljivo za publiku, za Pavla, a mislim, najviše za mene. On ima 17 i po godina, sad je u periodu kad se buni, kada svašta pokušava, ima i on drugih interesovanja, ali odličan je đak, što je vrlo bitno. Ide u gimnaziju "Milutin Milanković" čiji je stipendista, to mi je bilo stalo da kažem, zato što je zaslužio, jer je najbolji đak. To je klasična gimnazija, uveče ide i u muzičku školu. 

- Ako budete dobri prema drugima, život vam to na neki način vraća. Pošto je mama tako rano ostala udovica, u 23. godini, zaštitio nas je i podigao moj deda Pavle. Obećala sam da ću imati sina i da će se zvati po njemu. On se smejao i pitao me kako to mogu da znam. Kad sam ostala u drugom stanju, sa bivšim suprugom sam živela u Monte Karlu i tamo su mi rekli da nosim devojčicu. Posle smo se preselili u Rim i rekli su mi da ću roditi kćerku. Nijednog momenta nisam verovala da je to moguće. Ostvarila mi se najveća želja i zato sam mu, valjda, toliko posvećena.

- Meni je muzika bila potrebna da se otvorim. Postala sam bolja. Nije dobro tako se uvek kriti, plašiti se svega. Potrebno je pokazati to što jeste. I zaplakati se i naljutiti se, to sam toliko puta slušala od Milke Stojanović. Nekad sam znala da budem oštra na rečima. To se, možda, ne vidi na prvi pogled. Nisam svađalica i imam blagu prirodu ako me neko ne dira. A ako me dira, a nisam kriva, tad imam nešto oštro što iznenadi ljude. Umem da budem verbalno jaka i, onako, gađam u metu. To je valjda neki nagon za samoodržanjem kad sam ugrožena. Muzika me naučila da pokažem to što jesam. Ono što možda ne bih mogla privatno, na sceni mogu. Bez laži, prevare, bez celofana, mašnica, to sam ja.