Pljačkam decu novih bogataša

Klan Lazara Ristovskog čine, kako kaže, publika, glumačke istine i uloge, a ima ih oko 3.000 samo u pozorištu u kome je prestao da igra kada je, zbog snimanja filma "Podzemlje", dve godine odsustvovao sa scene. Shvatio je, kaže, koliko se umorio godinama glumeći skoro svake večeri.

Lazar Ristovski - glumac, režiser, producent...

 

Jer, svaku ulogu, a mnoge je odbio, igra kao da mu je poslednja. Tako i živi. Kad je režirao svoj prvenac "Belo odelo", obasut je pozitivnim kritikama, film je nominovan i za "Oskara", ali u međuvremenu nije uradio nov film. Nije našao dovoljno inspirativan scenario. Konačno, pala je prva klapa za novo autorsko ostvarenje Lazara Ristovskog.
 

Film "Beli lavovi" je priča o ljudima. Koji su to likovi u vašem filmu ugrožena vrsta?
 

- "Beli lavovi" će biti film o ugroženoj vrsti, ali ne belih lavova, koji jesu ugrožena vrsta, već o ljudima, radnicima, studentima i poštenoj inteligenciji, koji u ovom vremenu jedva nalaze načina da prežive. Mnogi su završili fakultete, a rade potpuno druge stvari. Devojka je završila solo pevanje, a peva operske arije po kućama za 20 evra na sat. Filmski reditelj umesto igranih filmova režira svadbe i sahrane. Čuvar u ludnici je svršeni student filozofije. Sirotica kojoj je bog podario siromaštvo, ali velike i lepe grudi, pokazuje ih 10 minuta glavnom junaku za 10 evra, jer se gledajući u njih duže živi. A ja igram radnika, kome je fabrika otišla pod stečaj i pošto je ostao na ulici, organizuje sa svojom familijom pljačku dece novokomponovanih bogataša. Dakle, moji junaci su ugrožena vrsta ljudi, kao što su beli lavovi ugrožena vrsta životinja.
 

Odakle vam inspiracija za vaš lik?
 

- Nažalost, inspiracija ima na svakom koraku. Propalih fabrika i izneverenih ideala ima na tone.
 

Ko glumi u vašem filmu?
 

- Za one koji ne znaju, ja ću film i režirati i igrati glavnu ulogu, a sa mnom su moje drage kolege i glumci koji su poznati našoj publici. Biće to spoj mladih i iskusnih: Gordan Kičić, Vuk Kostić, Hristina Popović, Bata Živojinović, Mira Banjac, mladi glumci Aca Filimonović i Monika Kiš i, posle dugo godina na filmu, Zorica Jovanović, poznata po "Beleškama jedne Ane" Mome Kapora.
 

Od glumaca očekujete predanost i žrtvu?
 

- Očekujem. Jer sam se u poslednje vreme nagledao srpskih filmova bez strasti i energije, bez rediteljskog koncepta u kome su glumci ostavljeni na vetrometini, nezaštićeni neukom rediteljskom rukom i jasnom idejom. Glumci tako stradaju ponavljajući se u svakom sledećem filmu i publika ih uskoro neće gledati. Ja ću mojim glumcima pomoći da im se to u ovom filmu ne desi.
 

Vaša porodica je puna glumačkih bisera. Da li ćete bar neki udenuti u ovaj film?
 

- Moja žena Danica, koja je izvrsna glumica, nažalost, neće igrati u ovom filmu jer za nju prosto nema uloge. Moj brat Jovan će igrati jednu malu ulogu, ali zato će moj stariji sin Petar biti pomoćnik režije jer upravo završava režiju na FDU. Za ovaj put je dosta.
 

Zašto posle "Belog odela" tako dugo niste režirali?
 

- Nisam imao scenario koji provocira moju znatiželju, a i stalno sam igrao u drugim filmovima. Sad su se kocke složile u Rubikovu kocku. Kako ću je zavrteti, videćemo uskoro.
 

Vaš projekat je dobio sredstva Filmskog centra. Je li ta podrška samo kap u moru?
 

- Ovaj projekat je dobio premiju kao jedan od najboljih na konkursu Filmskog centra Srbije, ali to je malo. To nije ni četvrtina budžeta. Ministar kulture ima svoje pravo da priznatima i zaslužnima dodeli dodatna sredstva, nadam se da sam i ja jedan od tih, mada ovde to što si najbolji ponekad može da bude i otežavajuća , a ne olakšavajuća okolnost. Ja sam do svog statusa došao ulogama i nagradama i mene je tu gde sam stavila publika i kritika, kako domaća, tako i međunarodna, i ako ćemo da govorimo istinu, nema nas mnogo odavde koji se time mogu pohvaliti.
 

Učestvovali ste u predizbornoj kampanji Miroljuba Labusa, promovisali Mlađena Dinkića, pomagali Borisu Tadiću. Da li ste imali priliku da s njima razgovarate o Srbiji o kojoj sada snimate film?
 

- Ja sam učestvovao u raznim kampanjama, ali se sa političarima ne družim. Viđam se sa njima na nekim prijemima i koktelima, ali nisam prijatelj sa njima. Ne mislim ništa loše, jednostavno, mi nismo prijatelji. Ima onih koji se slikaju sa njima kad god stignu i guraju im se pod pazuh. Ja radim svoj posao i idem dalje u svetlu budućnost. Za mnoge od njih se neće znati za koju godinu, a ja sam iza sebe ostavio makar dve-tri stvari po kojima će me pamtiti.
 

Tema filma je veoma provokativna. Brinete li zbog reakcije vlasti?
 

- Vlast je toliko moćna da nju ovakve stvari čak i ne interesuju. A da će moj film biti kritičan i po vlast i po trenutak u kome živimo - biće! Zadatak umetnika nije da podilazi, već da provocira. I svaka zdrava vlast to priželjkuje. Pa, za vreme najcrnjeg komunizma je nikao i opstajao crni talas na filmu. Neće, valjda, danas demokratska vlast da zabranjuje filmove i autore, koji se kritički odnose prema vremenu.
 

Gde ćete plasirati film? U Srbiji je sve manje bioskopa, Novi Sad nema nijednu filmsku salu?
 

- To pitanje nije za mene već za one koji su te sale prodali prijateljima koji su sale za bioskop pretvorili u kockarnice. To pitanje je za one koji neće ili ne mogu da donesu zakon o kinematografiji godinama. To je pitanje za klasu koja je na vlasti, dok se radnička klasa pita koje je klase radnička klasa?
 

Da li je teško živeti od umetnosti kad toliki ljudi gladuju?
 

- Što bi rekli klinci: "De nije teško?"