Holivud Kustu gledao kao Boga
Obišao je planetu nekoliko puta, bio na Tibetu, krovu sveta, popio viski kod čuvenog O. K. korala, kupao se na najlepšim plažama sveta.
U Indiji ga je jurila policija i to dugim drvenim motkama, jer je snimao tamo gde to nije dozvoljeno, u Zanzibaru je izgubio kameru, tako što ju je ispustio u more, širom sveta trpeo nesnosne vrućine i hladnoće...
Poseban utisak na njega je ostavila Burma, današnji Mjanmar. To je redak deo zemaljske kugle, ističe gde je život stao, jer se skoro ništa nije menjalo u poslednjih 200-300 godina. Njihovo letovalište Ngve Saung je pravi raj na zemlji, a zanimljivo je da nijedan hotel ne sme biti viši od najviše palme.
Iako je završio Fakultet dramskih umetnosti, najviše je naučio na putovanjima od ljudi. U grob se nosi puna ili prazna duša, a ne materijalno bogatstvo, ističe Ratko i tvrdi da su mu dušu napunili upravo divni ljudi koje je upoznao širom sveta.
Sa nekima je ostao prijatelj za ceo život, a neki su ostali kao uspomena, uhvaćena u filmskom kadru. Na pitanje koju svoju osobinu najviše ceni kaže da je to iskrena ljubav prema ljudima.
- Ne mogu da budem sam. To liči na frazu, ali nije, to sam jednostavno ja - iskren je Ratko.
Zuko kao učitelj
- Rođen sam u Ivanjici 13. oktobra 1941, kao sedmo i najmlađe dete od oca Miodraga i majke Ljubice. Osnovnu školu završio sam u rodnom mestu i nisam se, iskren da budem, mnogo namučio, pa čak ni oko pešačenja. Kako nam je kuća bila preko puta škole, na nastavu sam išao kad čujem školsko zvono. U školu sam morao da nosim šamlicu, to je tronožac da bih imao na čemu da sedim. Naime za vreme rata Nemci i Bugari su ložili stolice i klupe, tako da kad sam krenuo u školu učionice su imale samo table. Moj otac je završio teologiju, ali nikad nije radio kao sveštenik, nego je prihvatao svaki posao da prehrani porodicu. Osnovao je Ivanjičko pozorište, a majka je bila domaćica i brinula se o porodici.
- U Beogradu sam završio srednju školu "Nikola Tesla". Drugovi su upisali tu školu, pa sam i ja odlučio da to završim. Bavio sam se sportom, bio sam u rvačkom klubu Železničar u vreme kada je tamo bio i čuveni Bane Martinović, koji je osvojio srebrnu medalju u Tokiju. Radio sam sve i svašta da bih plaćao stan, najviše na benzinskim pumpama i to kod Palasa i u Novom Beogradu. Zaposlio sam se na Televiziji Beograd i odmah upisao Fakultet dramskih umetnosti. Iako je bilo najteže postati student tog fakulteta upisao sam se iz prve i završio u roku.
- Trideset godina sam proveo na televiziji, sve do 1993. godine i mogu reći da sam radio ono što volim - sreća je kad čovek ide na radno mesto rasterećen i radosno obavlja posao od koga ujedno i živi. Moj hobi da snimam postao je moja profesija i to je pravi blagoslov. Na televiziju sam odlazio i kad nisam radio, a imao sam i sjajne kolege. Nije bilo sujete i ljubomore, a ja sam mnogo učio. Moja korisna osobina je da umem da slušam i tako se mnogo više nauči, nego pričajući. Da samo pomenem sjajne ljude i profesionalce od kojih sam učio: pre svih to je Dragan Babić, koji je i moj kum, onda Zuko Džumhur, potom Dragoš Kalajić...
Koeljov gost
- Imao sam čast da budem gost slavnog Paola Koelja u njegovoj kući u Rio de Žaneiru. Radili smo film o njemu, ali sam slikao i njegov stan koji gleda na Kopakabanu. Luksuzan je i karakterističan jer nema nijedna vrata unutar stana, sve je povezano i u beloj boji. Inače prva žena mu je bila Srpkinja.
Stidljiva Ursula
- Sa Kalajićem sam 1977. snimao "Umetnost 20. veka". Slavna Ursula Andres je živela u Rimu i u to vreme bila seks simbol. Kad smo je upoznali bili smo iznenađeni, neću reći da je bila stidljiva, ali patrijarhalna svakako. Uz to govori sedam jezika, neverovatna žena. Imao sam sreću da upoznam mnoge izuzetne umetnike, a jedan od njih je svakako pevač Edi Grant. On je dosta davno bio u Jugoslaviji i mnogo je, kako je sam često govorio, zavoleo ovdašnje ljude. Snimao je i sa Borom Čorbom. Zanimljivo je da kada je počeo rat u Bosni, Grant snimio pesmu koja govori o ženi iz Bosne. On je u melodiji poziva da dođe u Beograd. E, mene je sa tim velikim umetnikom upoznao Radomir Krkić, koji je radio u Jugodisku. On nas je pozvao da ga posetimo na njegovom imanju na Barbadosu. On tu ima tonski studio, gde su neke numere snimili i slavni Rolingstonsi, Sting. Napravio sam kratak film, a Ediju se svidelo kako to radim, pa mi je predložio da snimim muzički spot sa zvezdom tog ostrva. Pevač se zvao Gabi, a pesma se zvala "Ribar". Pevao je o prelepom Barbadosu, koji je nekad bio mnogo opuštenije mesto za život pre izgradnje auto-puteva i naftnih postrojenja. Za jedan dan snimio sam spot i dočarao život na ostrvu. Edi je bio oduševljen, pa me je pozvao da radim film o njegovom milenijumskom koncertu na Trinidadu i Tobagu.
- Tokom svog radnog veka upoznao sam mnoge znamenite ljude, od kojih mi je jako važna saradnja sa Emirom Kusturicom, našim slavnim režiserom.
Snimao sam film o filmu "Arizona drim" i tu smo imali sjajno druženje. U Americi, gde je tada živeo Kusturica, film je roba, dok je u Evropi naglasak na umetnosti. Emir je tada predavao u Njujorku na Filmskoj akademiji. Jedan njegov student Dejvid Etkins je napisao scenario za film, koji se Kusturici veoma dopao. Razradili su zajedno scenario i kao koscenaristi snimili taj film.
Dijagnoza iz očiju
- Poruku filma kroz ribu, koja kad se omresti ima oba oka na jednoj strani da bi se vremenom oči razdvajale, malo ko je shvatao. Suština je da mlad čovek želi da menja svet, ali kako stari shvata da svet menja njega. Svi glumci na setu, počev od Fej Danavej, Džeri Luisa, Džonija Depa gledali su u Kusturicu kao u čudo, maltene kao u Boga. Etkins je jednom prilikom rekao da na predavanjima u početku nije shvatao šta Emir priča. "Mislio sam da ne zna dovoljno jezik, a onda vidim da zna, da priča o emocijama koje unosi u film", pričao je Etkins. Film se snimao u jednom gradu koji je pola pripadao Americi, pola Meksiku. Za vreme pauza, Emir ih je vodio u svoju kuću (zaseban apartman na setu) i pravio žurke. Video sam da je otopio njihov strogo poslovni stav i zato su postali ne samo saradnici, nego prijatelji. To je ono što odudara od američkog načina života i to ih je vezalo za Emira.
Prevarom do De Kirika
- Često se ljudi pitaju kako je Kalajić došao do čuvenog slikara Đorđa de Kirika. Malom prevarom mlade umetnikove supruge koja je bila slikar, ali bez većeg značaja. Prvo sam, na prazno, bez trake, "snimao" Kalajićev razgovor s De Kirikovom ženom, a onda joj je Dragoš, kao uzgred, rekao da nam dovede muža, kad smo već u njihovoj kući. I ona je, srećna zbog svog snimanja, to učinila.
- Proputovao sam ceo svet, bukvalno nema kutka gde nisam kročio. Posebno bih izdvojio čudesni Kajlaš, gde sam snimio film "U potrazi sa Šambolom". Šambol inače znači raj. Kako sam došao na ideju da idem na Tibet, odnosno njegov čudesni vrh Kajlaš? Naime slavni ruski oftalmolog Ernst Muldašev je napisao dosta knjiga, a dve su prevedene na naš jezik i to "Od koga smo postali" i "Tamo gde žive bogovi".
- On je izučavao ljudske oči i pronašao implante za lečenje očnih bolesti. Izumeo je i program, kome je suština da se vide samo oči pacijenta i kad doktor ubaci čoveka u taj program, skenira ga u svakom pogledu i fizički i psihički. Na sličan način rade i tibetanski i kineski lekari, koji putem pulsa, gledajući pacijenta ravno u oči govore šta vam fali. Da se vratim na Muldaševa, koji je uočio je da se na svim budističkim stupama vide nacrtane oči.
Okamenjeno telo
- To su oči Bude, smatraju budisti, dok je teorija ruskog doktora da se u pećinama Kajlaša nalaze ljudi u samadi stanju. Šta je samadi stanje? To je čudesna pojava u kojoj se telo odvojilo od duše i okamenilo se. Moguće je da se duša vrati u telo, a to se postiže meditacijom. To su Lemurijanci i Atlantiđani. Imaju treće oko u vidu žlezde koje im pomaže da prkose gravitaciji i pomeraju brda i planine. Tako su, izvodi svoju teoriju Muldašev, nastale velike svetske građevine. Najvažnije od svega da oni čuvaju genofond, tj. sva ljudska znanja nastala tokom prohujalih vremena. Naime u vreme velikih kataklizmi duše se vraćaju u svoja tela i onda se oni kao proroci pojavljuju na zemlji i ljudima prenose svoja znanja.
- E ta, Muldaševa knjiga me nagnala da krenem put Tibeta. Krenuo sam od Nepala, kapije tog raja, peo se uz Tibet i napravio koru (krug) od 54 kilometra oko svete planine Kajlaša. Izuzetan je napor prepešačiti 54 kilometra ako hodate na 4.600 do 6.000 metara nadmorske visine. Centralni vrh svete planine niko nije posetio jer kako se čovek približava vrhu glavobolje postaju nesnosne. Priča se da je za vreme englesko-kineskog Opijumskog rata na spravama u britanskim avionima nastajala prava pometnja dok su preletali planinu. Svi mehanizmi su otkazivali!
Tacna od keramike u usnama
- Sada radim kratke priče o ljudima i običajima, od kojih su neki neobično surovi. Recimo primetio sam da neke žene u Papua Novoj Gvineji nemaju jedan ili dva prsta na pola. Surova tradicija nalaže da kad izgube jednog muškog člana porodice lome prst na pola i to ne nožem nego kamenom, što je još bolnije! U južnoj Etiopiji žene ugrađuju u donju usnu tacnu od keramike. Razlog su česti ratovi plemena, a da ih ne bi odveli u zarobljeništvo, one odlučuju da se naruže! Naime žene su glavni plen tokom beskonačnih sukoba, jer rađaju, ali su i glavna radna snaga. Sve najteže poslove upravo obavljaju žene, a ne muškarci. U Maliju žive Dogoni, u kućama od drveta okrenutim prema stenama. To je možda i razlog zašto su opstali. Zanimljivo je kako oni proriču sudbinu. Leju podele na polja i u svako stave kamenčiće. Ostave tako preko noći da pređe lisica preko leje i na osnovu tragova proriču vam sudbinu...
- Bio sam u isto vreme i snimatelj i reditelj i montažer, a u toj trostrukoj ulozi bio sam član fantastične ekipe sa Slobodanom Mićićem i Marijom Škiljaicom, autorima čuvenog putopisnog serijala Svet na dlanu. U svim svojim poduhvatima uvek je imao podršku supruge Svetlane, sina Igora i unuka Obrena.
