U ime života pokorio svet
Ničim zadobih sve! Rečenica jednog od Šekspirovih junaka oslikava stvaralaštvo Boška Savkovića. Don Kihot sa kamerom mora da se pomuči da bi nabrojao sva priznanja koja je nanizao na festivalima širom planete.
Dokumentarac "U ime života 1999" osvojio je Gran pri na Dvanaestom Film, Art & Tour festivalu u Varšavi, a nagradu je beogradskom reditelju uručio poznati poljski oskarovac Zbignjev Žmudski, koji je ujedno bio i predsednik žirija. Ove godine je lovorike pobrao i u Moskvi (Srebrni vitez), Berlinu, Bugarskoj, Istanbulu, Portu... Sve u svemu, deset priznanja.
- Pre pet godina snimljen je film "Posle bombi" koji govori o drveću koje raste iz betona na razrušenoj zgradi bivšeg Generalštaba JNA i detetu začetom tokom NATO bombardovanja Srbije 1999. Te godine je ovaj film dobio Srebrnog delfina u Kanu, a proglašen je za najbolji ekološki film 2013. godine u svetu. Po ideji moje ćerke Emilije, koja glumi samu sebe u filmu "Posle bombi", prošle godine smo snimili film "U ime života 1999" - priča Boško Savković za "Vesti".
Okovani prošlošću
- Ovo jeste film o bombardovanju, ali je suštinski antiratni. Ovo je film o generaciji koja tada još nije bila rođena. Danas, umesto da krenu u svoj svet, oni su okovani prošlošću. Treba da ih pustimo da žive, da se raduju životu, da nađu svoje mesto pod suncem. Ovaj film je i posebna vrsta omaža mom velikom prijatelju Nenadu Raduloviću, Neši Leptiru i njegovoj pesmi "Kad mlad je bio tata" koja je i lajt motiv filma - kaže Savković koji je za svoje filmove nagrađen više od 50 puta na međunarodnim festivalima.
Godine su prolazile, a iz bezbednosnih razloga 13 godina ljudska ruka ništa nije uradila sa ovom zgradom. Ali, priroda jeste. Iz betona i prašine je niklo drveće. Petnaest godina nakon bombi deo zgrade je srušen, a gotovo sva stabla sa krova su posečena. Ostala je samo jedna breza u koju je devojčica gledala svaki dan kada je išla u školu.
- Osamnaest godina posle bombi devojčica i njeni drugari odlučuju da skinu to drvo sa krova zgrade i posade ga u zemlju. Kao što dolikuje drvetu - objašnjava Savković suštinu filma.
Pre svih zahvaljujući Emiliji Savković, koja je bila beskompromisna u ideji da se drvo skine sa krova Generalštaba, danas je breza zasađena u beogradskom parku Manjež. Kao spomenik. Ne bombama i bombardovanju, već životu posle bombi.
Inače, država u ovo ostvarenje nije nije uložila ni dinara.
- Nisam se javljao na konkurs Filmskog centra i Ministarstva kulture Srbije, jer je film već bio završen, a nisam hteo da lažiram bilo šta. A i znam da ništa ne bih dobio. Što se tiče filmova u koje je država uložila novac, da su dobili bilo koju nagradu, svi mediji bi zvečali - konstatuje Savković.
Četiri kruga sankcija
Film je herojski prošao kroz četiri kruga sankcija.
- Prvi krug je produkcija filma bez novca. Drugi je izostanak medijske podrške izuzimajući Radio Beograd 202. Film je osvojio Srebrnog viteza u Moskvi, a objavljeno je samo da je Kusturica dobio Zlatnog viteza. Treći krug može da se opiše rečima "nemoguća misija". Prosto je neverovatno da bude nagrađen film bez budžeta, u konkurenciji s ostvarenjima u koje je uloženo po nekoliko stotina hiljada evra. Poslednji obruč embarga odnosi se na činjenicu da je ovo srpski film. Tokom žiriranja film je svuda bio visoko kotiran do poslednjeg kruga glasanja. Potonji "pad" vezujem za to da mnogi ovaj film gledaju kao politički, prosrpski i antinatovski. Tamo gde su časni profesionalci pošteno radili svoj posao moj film je ocenjen bez mešanja političkog momenta.
