Džejn Gudal: Ne može mene da igra Anđelina Džoli
Odrastajući u Britaniji tokom Drugog svetskog rata, Džejn Gudal je provodila vreme maštajući o svetloj budućnosti. Tada su je odrasli upozoravali da su njeni snovi samo fantazija - nerealna i nedostižna.
"Čitala sam 'Tarzana' i zaljubila se iako se oženio pogrešnom Džejn", šali se ona.
"Želela sam da živim sa divljim životinjama i pišem knjige o njima, ali ljudi su mi govorili: 'Kako ti to možeš? Afrika je daleko, ne znamo mnogo o njoj. Nemaš novca. Ti si samo devojčica'".
Sada ima 83 godine i najpoznatiji je britanski primatolog na svetu. Putuje svetom i nigde se ne zadržava duže od nekoliko nedelja. Njena predavanja o tome što je naučila tokom pet decenija proučavanja šimpanzi u Tanzaniji rasprodata su mesecima unapred.
Anđelina Džoli, Kolin Firt i Džad Apatou su njeni veliki poštovaoci, a u njenu čast je Majkl Džekson napisao "Heal the World".
Iako, Gudal samo želi da radi svoj posao i podiže svest o opasnostima klimatskih promena na našoj planeti, pažljivo isplaniran raspored joj remeti film "Džejn", koji govori o njenom životu.
Zvuči blago iziritirano, kada govori o tome da je morala da napravi pauzu u svom aktivizmu, kako bi otputovala na holivudsku premijeru dokumentarca, u režiji Breta Morgena.
"Uradili su odličan posao. Osećam obavezu da podržim ljude kojima je toliko stalo", kaže ona.
U filmu, njenu strast prema primatima beležio je 16-milimetarskom kamerom njen bivši muž, pokojni reditelj Hugo van Lavik, a sada je izvučeno ono najbolje od više stotina sati materijala.
Film počinje prikazom Džejn koja se vozi brodom u Gombe Strim nacionalni park 1960. godine, dok narator objašnjava kako je ona "uvek sanjala muške snove... snove o avanturi".
Školu je završila 1957. a onda i kurs za sekretarice. Zatim je skupila hrabrost i pozvala dr Luisa Likija, poznatog paleoantropologa tog vremena.
"Bilo je zastrašujuće, jer je bio naprasita osoba. Rekla sam: 'Volela bih da dođem i da vas slušam dok govorite o životinjama'. Bilo je to pomalo patetično, ali je ipak pristao da se vidimo", kaže ona.
Liki ju je poveo an putovanje u Keniju, gde je bežala od lava i srela se s besnim nosorogom, a do 26. godine, bez ikakvog formalnog naučnog obrazovanja, poslao ju je u Tanzaniju da prati i beleži ponašanje šimpanzi.
"Liki mi tada nije rekao, na čemu sam mu zahvalna, da je želeo nekoga čiji um nije 'ograničen redukcionističkom naučnom teorijom tog vremena', kako je to kasnije objasno", kaže Gudal.
Ona dodaje da je najvažnija osobina koju čovek može imati u džungli - "strpljenje". Nekad majmuni postanu nasilni i napadaju kamp. Nekad besne oluje, nekad je nepodnošljivo vruće. Nekad škorpije ugmižu u šator, a nekad samoća...
Ali ono najteže?
"Oh, nešto najstrašnije je kad šimpanze pobegnu od mene. Znala sam da ako sebi dam vremena, da će navići na mene, ali je Kraljevsko geografsko društvo finansiralo samo šest meseci istraživanja", kaže ona.
Srećom, Gudal je uskoro došla do otkrića koje joj je omogućilo produžetak angažmana - otkrila je da šimpanze prave oruđe, baš kao i ljudi; da imaju ličnost i misli, baš kao i ljudi; da čak imaju i građanske ratove.
Ona kaže da joj je veza sa šimpanzama pomogla na ličnom planu.
"Mislim da je nešto najvažnije što sam naučila od šimpanzi bilo to da je za dete uzrasta između dve i tri godine života, najbitnije da ima između jedne i tri odrasle osobe, kojima u potpunosti može da veruje, ali i da treba da se zabavljate sa svojom decom. Znate, prvi ljudi koji su bili zainteresovani za moja istraživanja, nisu bili biolozi i zoolozi, nego psiholozi specijalizovani za razvoj dece".
Ipak, njen put nije bio bez prepreka. Kada se prvi put pojavila u britanskoj štampi, komentarisali su da se na naslovnici "National Geographic" magazina našla zato "što ima dobre noge".
"Slika lepotice i zveri je bilo ono što im se svidelo. Nije mi to smetalo. Moram da priznam da je bilo čak i korisno. A sad kad gledam film, vidim zašto su komentarisali moje noge. Nisu bile loše, zar ne?"
Gudal kaže da je to što je žena imalo svoje prednosti u Gombeu.
"U to vreme su se oporavljali od užasnog kolonijalizma i beli muškarci smatrali su se pretnjom. Ali ja sam bila žena, bila sam 'slaba' i zato su želeli da mi pomognu", kaže ona.
Bez obzira na to što je napravila takav prodor na "tipično muškom" polju, Gudal se ne pronalazi u današnjem "feminizmu".
Sedamdesetih je morala da pošalje sina u internat, kako bi nastavila sa radom, a to je u to vreme "bilo sasvim normalno", kaže ona i dodaje da je odlučila da se razvede, kada je on shvatio da je njegov poziv snimanje filmova o prirodi širom Afrike. "Nisam mogla da spadnem na to da budem samo njegov asistent", kaže on.
Vremenom je njen neverovatni život postao gotovo legendaran. Osnovala je "Džejn Gudal" institut koji sebavi očuvanjem divljih životinja i njihovih staništa, kao i "Roots and Shoots" program koji uči najmlađe o važnosti životne sredine u više od 100 zemalja sveta. Leonardo Dikaprio hoće da snima film o njoj.
Na komentar novinarke da bi možda mogla da je igra Anđelina Džoli, ona kaže: "Ne može. To mora da bude mlada Džejn... Možete da imate milion operacija, ali od nje ne možete napraviti 23-godišnjakinju".
Ipak, Džoli je bila među mnoštvom slavnih ličnosti, koje su prisustvovale premijeri filma "Džejn" prošlog meseca, kada je u Holivud Boulu po prvi put u istoriji postojanja tog znanja, jedan dokumentarac popunio svih 17.500 mesta.
Zašto je njena priča pobudila toliko interesovanje?
"Mislim da je to možda zbog reputacije filma ili Breta ili Filipa (Glasa)", kaže ona. "A možda je i zbog istog razloga zbog kog ljudi hrle na moja predavanja; imamo Trampovu administraciju, imamo Terezu Mej i Konzervativce, koje je baš briga i žive u blaženom neznanju. I u Australiji je slično. Svet je u haosu - nasilje, ratovi, nasilje u porodicama - pa ljudi gube nadu. Zato je naziv mojih predavanja uvek 'Razlog za nadu' ili nešto vezano za to".
