Čuvar sedme umetnosti: Bata cepao marke zbog "Ibar vode"
Od kako zna za sebe, Radoslav Rale Zelenović je u svetu filma. Na čelu Jugoslovenske kinoteke proveo je skoro 24 godine. Bio je urednik filmskog programa u beogradskom Domu omladine i filmskoj redakciji Televizije Beograd. Dobitnik je mnogobrojnih priznanja. Za naročite zasluge u oblasti filmske umetnosti 2013. odlikovan je Sretenjskim ordenom trećeg stepena. Godinu dana ranije dobio je Nagradu grada Beograda.
Francuska je 2014. odlučila da ga odlikuje ordenom Viteza reda umetnosti i književnosti. Dobitnik je nagrade za životno delo Zlatna buklija. Aktivno je učestvovao u osnivanju manifestacija poput Festa, Filmskog festivala u Sopotu, Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji. Osnivač je i direktor Festivala evropskog filma na Paliću. Autor je mnogih programa koji su pomogli promociji i popularizaciji našeg filma u zemlji i inostranstvu.
Očekivao je da nakon penzionisanja 2016. ostane da radi kao savetnik u Kinoteci, ali to se nije dogodilo. Ipak, legendarni Rale ne miruje nego radi kao kopredsednik u SANU u Odboru za osnivanje Audiovizuelnog arhiva i Centra za digitalizaciju SANU.
Batine zbog bioskopa
Kako sam promenio slavu
- Moja krsna slava je Sveti Nikola. Slavimo tako Vesna i ja našu slavu, ali i svi naši prijatelji slave Nikoljdan. Onda ja prelomim i odlučim da odem sa princom Tomislavom kod patrijarha Pavla. Kažem ja njemu da hoću da promenim slavu. Pita on mene što sam tako odlučio, a ja njemu da svi naši prijatelji slave Svetog Nikolu. Pita on mene šta mi je slavila majka. Kažem ja i njena slava je Sveti Nikola. Tada mi patrijarh kaže da uzmem da slavim letnjeg Svetog Nikolu, koji se obeležava 22. maja.
- Rođen sam 20. januara 1948. u Kosovskoj Mitrovici, ali sam se kao dete preselio u Kosovo Polje. Tu sam proveo svoje detinjstvo i prve godine mladosti. Oduvek sam nekako bio vezan za film. Moj otac Mirko, inače železničar, dobio je društveni zadatak da bude direktor bioskopa. Živeli smo u dve od osam kancelarija koje su pripadale bioskopu, a sala je bila upravo iznad nas. Obožavao sam filmove Čarlija Čaplina, koga smatram najvećim imenom u istoriji svetske kinematografije. Jednom sam u čarapama iskočio kroz prozor u sneg da bih ga gledao i sećam se da me je majka istukla zbog toga. Za film su vezane i najozbiljnije batine koje sam dobio od oca. Odlukom škole nismo mogli da idemo na večernje projekcije. Ipak sam otišao u bioskop. Školski ukor sam nekako i preživeo, ali očeve batine pamtim i dan-danas. Majka Milica je bila prosvetni radnik. Sećam se, uvek su me učili da pojedem sve što se nalazi na stolu. Majka je volela da nosim odela, a kadaife koje nisam mogao da pojedem ja bih stavio u džepove. Kasnije je majka prala odela, pa mi kaže: "A što su ti, Ratko, onako džepovi ukočeni?"
- Nakon završetka gimnazije u Prištini, 1968. odlazim za Beograd. Tri puta sam pokušavao da upišem Filmsku akademiju. Nije mi pošlo za rukom, ali sam se, eto, opet ceo život bavio filmom. Završio sam književnost na Filološkom fakultetu. Sećam se trenutka kad sam odlazio iz Kosova Polja. Kaže mi otac: "Idi ti, Ratko, a mi ćemo doći kad stignemo." Da, i tada je situacija na Kosovu bila jasna, a samo ko nije hteo da vidi, nije ni video šta se događa. I dan-danas pamtim očeve reči: "Nema nama ovde života." Dođem ja tako kući za 29. novembar te 1968. U Prištini čekam prevoz za Kosovo Polje, a ono demonstracije na dan zastave! Moji roditelji su se 1976. preselili u Kraljevo.
- Po završetku fakulteta počeo sam da radim kao urednik filmskog programa u Domu omladine. Sećam se, prodavali smo knjige umesto ulaznica. Za šest meseci prodali smo 50.000 knjiga! Tu sam se zadržao sedam godina. Više od 13 godina uređivao sam filmski program u Televiziji Beograd. Puštao sam "Ciklus erotskog filma", počev od "Poslednjeg tanga u Parizu", ciklus "Sve što ste hteli da znate o seksu, a niste smeli da pitate". Moj otac nije smeo da izađe na ulicu, toliko su ga zavitlavali penzioneri. Kad sam jedne godine pustio "Limeni doboš" za 1. maj pobunio se Savez boraca, a jedna apotekarka je bila ogorčena što sam za 20. oktobar pustio "Bal na vodi".
Bez politizacija i skandala
Priča o princu i buretu
- U mojoj porodici se od 1932. godine čuva bure za rakiju koje je pripadalo kraljevskoj porodici. Jednom prilikom pokazao sam ga princu Tomislavu. On me pitao da mu ga poklonim. Vidi on da se ja dvoumim, ali ipak prelomim i kažem mu u šali da ću mu ga darovati. Moj dobri prijatelj princ Tomislav tu ne staje nego pita da li ću mu pokloniti puno ili prazno bure, a ja mu onda kažem da je on pravi Srbin: "Prvo hoćete da vam poklonim bure, a onda me pitate da li je puno ili prazno. E to može samo Srbin".
- Ljudi se još sećaju vremena kad sam puštao Filmski maraton - petak veče, subota, nedelja - uživancija. Grad je u to vreme bio pust, novine su beležile najveće remitende. To je tada bio ozbiljan eksperiment. Oduvek sam nekako predosećao da mi je Jugoslovenska kinoteka suđena. Tu sam 1992. došao sa relativno lagodne pozicije televizijskog filmskog urednika i ostao 24 godine. Ponosan sam što sam Kinoteku sačuvao od bilo kakve politizacije i finansijskih skandala. To je bez dileme jedna od najbolje sređenih institucija kulture u zemlji. Vreme koje sam proveo na čelu Kinoteke bilo je teško. Uvođenje sankcija, beda, plate od pet nemačkih maraka, NATO bombardovanje. Tada je teško oštećen jedan depo u Bubanj Potoku. Zaprepastila me divljačka agresija, nisam verovao da će na kraju 20. veka gađati u kulturu. Dirljiva pisma podrške uputili su Teo Angelopulus i Bernardo Bertoluči.
- Uprkos teškim vremenima, zahvaljujući entuzijazmu, uspeo sam sa grupom saradnika da uradim mnogo. Fond Kinoteke je uvećan za više od 25.000 filmskih kopija, izgrađeni su novi depoi, otvoren je Centar za digitalizaciju. Muzej u Kosovskoj i Arhiv su u potpunosti rekonstruisani. Kad sam došao bila je jedna, a sada postoji pet dvorana, otvoreni su legati, Festival nitratnog filma. Posebno sam ponosan što smo dobili dugogodišnju bitku za zgradu u Uzun Mirkovoj, koja je spasena od sudbine pretvaranja u još jedan u nizu tržnih centara.
- Sarađivao sam i družio se sa mnogim domaćim glumcima, a posebno cenim Milenu Dravić i Miru Banjac. Zadivljuje energija tih umetnica, a treba istaći da Mira danas ima 88 godina. Neverovatna glumica i čovek. Ugostili smo mnoge svetske zvezde. Prvi koga smo zvali bio je Đuzepe de Santis. Sedim ja tako do njega, jednog od osnivača neorealizma, a lično sam veliki ljubitelj tog pravca i ne mogu da verujem koliko je život milostiv prema meni! Ponekad se uštinem i zapitam se: "Kosovopoljac, da li se ovo dešava baš tebi?" Zanimljiva je priča i sa Teom Angelopulusom. Zovu me iz grčke ambasade i pitaju da li mogu da ga primim. Oduševljeno kažem, naravno da mogu. Hteo je da glumim u njegovom filmu, i to direktora Kinoteke. Gleda me i kaže da sam premlad da bih glumio direktora. Kasnije je uloga dodeljena Ljubi Tadiću.
Kajtelu Beograd draži od Oskara
Vina iz Kana
- Putujući po svetu stalno sam kupovao vina. Moj moto je da hedonizam jača organizam. To sam jednom rekao i doktoru koji me je operisao. Slatko se nasmejao čovek. Imam tri boce sa etiketom Kanskog filmskog festivala. Pojavile su se 1985, a jednu od njih sam kupio kada je Emir Kusturica dobio Zlatnu palmu za "Dom za vešanje".
- Najveće priznanje koje dodeljuje Kinoteka je Zlatni pečat Kinoteke. Dobitnik ga, inače, lično preuzima. Jedan od laureata je oskarovac Jirži Mencl. Prilikom jedne posete kaže on meni da su mu ukrali nagradu. Kasnije čujem da ju je izgubio prilikom selidbe. U svakom slučaju on pita da li bi mogao dobiti novi Zlatni pečat. Neki su se čudili zbog čega oskarovac insistira da dobije naš pečat, a on im objašnjava zašto mu je to toliko važno. Kaže čovek da se nigde ne čuva više čeških filmova izvan Češke nego u Beogradu! Zlatni pečat se dodeljuje od 1995, a među dobitnicima su između ostalih Nikita Mihalkov, Liv Ulman, Harvi Kajtel, Ken Rasel, Teo Angelopulos, Andrej Končalovski, Vim Venders, Lik Beson, i drugi. Očaran onim što je video u Arhivu kinoteke, Beson je neprekidno ponavljao da ne može da veruje kako prolazi kroz desetine hiljada kutija filma. Ushićeno je uskliknuo da se nalazi u filmskom raju. Retkost je da Kinoteka ima nekoliko sačuvanih kamera braće Limijer iz 1896. godine. Imamo zastupljene čak 134 kinematografije sveta. To je velika stvar.
- Zanimljiva je priča sa velikim Harvijem Kajtelom. Istog dana kada je primio Zlatni pečat, film "Klavir" u kome je igrao nagrađen je sa tri Oskara. Iako on nije bio dobitnik, bilo je nekako logično da bude na dodeli, ali on je izabrao Beograd i "noć nakon Oskara" ujutro u deset sati držao konferenciju za novinare u našoj prestonici. Budući da sam upoznao slavne Liv Ulman i Đinu Lolobriđidu, često me pitaju da li su lepe u prirodi, kao i na slici. Mogu da potvrdim da su lepe baš kao na filmu.
- Jedan od najboljih prijatelja bio mi je pokojni princ Tomislav Karađorđević. Nedostaje mi, jer smo se družili na Oplencu, u Koraćici i na mnogim drugim mestima. Bio sam s njim 30 sati pre njegove smrti. Rekao mi je jednu stvar koju pamtim. Pitao sam ga: "Visočanstvo, kakav smo mi narod?", a on mi kaže: "Čudni smo u jednom veoma važnom segmentu - počinjemo da rešavamo problem onda kad je on nerešiv." Te rečenice se često setim.
Idila u Koraćici
- Osamdesetih godina odlučili smo da kupimo neki svoj kutak. Supruga Vesna, naš sin Đorđe i ja uputili smo se na Kosmaj. Kad smo videli pogled, znali smo da je to to. Kosmaj i Koraćica su zapravo podsvesna zamena za zavičaj. Jedan akademik me je pitao: "Misliš li ti da je moguća zamena za zavičaj?", a ja njemu: "Lažem ja sebe i veoma mi prija." On mi je uzvratio: "E, tako može." Kuću u Koraćici sam kupio od mog sadašnjeg prvog komšije Marka. Zanimljiva je ta priča oko kupovine. Nismo imali dovoljno novca, ali komšija Marko koga sam zvao Stric, a on mene Dečak, odlučio je da baš nama proda kuću. Kaže, znam ja ko si ti, raspitao sam se malo o tebi. "Koliko ti imaš para", pita on, a mi smo imali za polovinu. "Lako ću ja prodati kuću", kaže meni on, "ali ću teško naći dobrog komšiju." I tako sklopimo dogovor: mi njemu damo ono što smo imali, a ostatak smo mu isplatili kasnije, posle nekoliko meseci.
- Koraćica je lepo selo, a ovde provodimo dobar deo leta, vikende. Imamo dva psa i skoro 13 mačaka. Kada je Liv Ulman boravila ovde, čudila se što psi i mačke jedu zajedno. Kaže: "Čudna neka mikroklima kod tebe." Pamtim fantastična druženja s pokojnim Batom Živojinovićem i Borisom Dvornikom koji je dolazio kod njega. Znalo se - Boris i ja sviramo harmonike, a Bata peva. Voleli smo i da popijemo... Sviramo mi tako kroz selo, a mučena Lula nas prati, ne zna žena šta je snađe. Još i danas pamtim jedan kafanski provod. Sakupilo se društvo, a tu su bili Danilo - Bata Stojković i Miša Paramentić. Pevali smo poznatu pesmu "Stani, stani, Ibar vodo". Onda ja odsviram tu sjajnu pesmu, a pokojni Bata izvadi 100 nemačkih maraka i kaže: "Nije ti ovo, Rale, za celih 100 maraka." Iscepa on lepo novčanicu na pola, jednu polovinu stavi u svoj novčanik, a drugu da meni. Kasnije sretnemo se nas dvojica u Vrnjačkoj Banji i tada mi naš filmski velikan dao drugu polovinu novčanice. Iste godine legendarni Bata je umro. Ostavio sam novčanicu na tako sigurno mesto i verujte mi na reč da ni sam ne znam gde se nalazi.
- Sa suprugom Vesnom sam nedavno proslavio 41 godinu braka. Imamo sina Đorđa, koji se takođe bavi filmom.
